Kesice s kostima i deca sa svinjskim repom



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Osim slučaja, u šta mogu da se ubroje i čuda, sve, u životu zavisi od pitanja. Čuda ostavljamo religiji i psihologiji, i njihovoj mucavoj ćerki, parapsiholigiji na razmatranja. Pitanja su predmet koji će zauzeti malo mesta i vremena. Dakle, kako se menjamo, kako napredujemo, ili idemo unazad? Pravim izborom pitanja i realnim, ali do granica okrutnosti prema sebi, iskrenih odgovora, dolazimo do zaključaka gde smo i, sledstveno tome, biramo šta dalje.
Što se tiče našeg društva, stvar je ista. Po zadatku zanimanja novinarska pitanja pokreću stvari, ne govori se o pravcu u kojem će se dalje njihov sled odvijati, nego o pitanjima koja otvaraju nove teme i daju na uvid stvari iz života.
Novinari, pričamo o elokventnim osobama koje ozbiljno shvataju svoj poziv, jako dobro znaju da je izbor, i prava formulacija pitanja najteži i najbitniji zadatak. E, povodom ovoga, imamo nekoliko popularnih stvari koje nam se često postavljaju u poslednje vreme, sve valjda u svrhu prikaza demokratije i slobode medija, namećući za temu preispitivanje društva, mesta i uloge institucija i pojedinaca u sistemu.
Najčešći, a to znači i najpopularniji vid TV emisija je o transparentnosti sadašnjeg stanja, a da se pri tom obavezno izvuče neka kesica s kostima predaka slična onoj koju je donela Rebeka Buendija (pozivam se do kraja, s razlogom, na Markesa, slava mu! Ivečita hvala na alegorijama i simbolima!) da bi se napravila paralela s nekim prošlim vremenom i izvuklo poređenje gde se krećemo i dokle smo stigli. Držimo se umetnosti i kulture, da vidimo gde smo...
Kad se napravi emisija na televiziji u kojoj Olja Bećković za temu postavi pitanje „Da li je pravo vreme za Nušića?” ili to uradi skoro svaki novinar u prilogu koji za temu ima kulturu i umetnost s delima autora koji se aktueliziju, uvek odustajem od čekanja odgovora koji je naravno, potvrdan, s visprenim akademskim objašnjenjem u kojem se sve raspline od samozadovoljstva zbog otkrića.
Gospodo, oblikovači i smišljači, izumitelji pitanja, pa da sagovornik nije mislio da je to aktuelno i da ćete baš to pitati, sigurno ne bi trošio ni vreme ni život ni (državne) pare! Od vas se očekuje da pitate nešto, da „pobedite đavola u improvizaciji pesama” (Markes, opis kako je Francisko Čovek dobio ime).
Da razjasnimo stvari o ljudima i motivima o kojima vi ponosno i visokoumno pitate: još su antički Grci napisali sve osnove ljudskog bića, od ljubavi, mržnje, zavisti, straha, potrebe za vlašću, borbom za prestiž, krivicom, grižom savesti, incestom, bratoubicama i odnosu potčinjenih i nadređenih… Sve ostalo što je iz toga proizašlo samo je tumačenje duhovne materije ljudskog bića u različitim društvenim okolnostima, isečci bića u procesu socijalizacije u istorijskom trenutku! Priče o korupciji, licemerju, vlasti, politici, novcu, staležima i odnosima unutar i između njih nisu izmislili pisci novijeg doba...
Večite teme koje su u osnovi ljudska stanja uma i njihove manifestacije oni su samo prepoznavali u datom momentu i predočili ih u književnom ili dramskom obliku, u novije vreme i u filmskim oblicima. Najlakše rečeno - našli su način da motive ljudskog ponašanja izvuku na videlo u trenutku sadašnjem. Nejasno je zašto bi zastareo neki motiv koji su obradili umetnici iz doba romantizma, realizma, socrealizma i već kako delimo našu epohu, od probadanja na krstu pa do danas, ako se radi o ljudima i međuljudskim odnosima.
I stari Grci su se borili za vlast, o, krvave priče iz starog Rima(!), pa onda da se ne zaboravi mračni Srednji vek i Inkvizicija, pa redom do današnjih dana. Motivi i manifestacije u obliku ljudskog ponašanja ili odnosi koji iz toga proizilaze… Šta tu ima da zastari i da se ponovo aktuelizuje? Nejasno. Motivi iz kojih slede  teme, svakako ne. Aktuelan je jedino način na koji se pojedini sadržaji obrađuju i prikazuju.
Vreme guslara i narodnih pesnika, putujućih glumaca koji su se u jednom pravcu evolucije, sledeći potrebe, premetnuli u novinare (Francisko Čovek, opet Markes!) koji su upoznali široki auditorijum (aktelizovan termin za ljude po selima i gradovima koji nisu raspolagali sredstvima komunikacija),  sa delima autora koji su nešto prepoznali u svesti pojedinca, o njegovom mestu i ulozi u društvu.
Mi uživamo blagodeti primanja informacija i njihovih što direktnih, što latentnih sadržaja iz sredstava javnog informisanja, pozorišta, bioskopa… Način života u koji smo ugradili i svoju personalnost zahteva brzinu u informisanju, što podrazumeva i površnost, sledstveno tome i traljavost obrade  poruka koje, ako nisu razložene do nivoa prosečno obrazovanog stanovnika odnosno primaoca (čitaj, medijski usmerenog ciljnog tržišta!) mogu da dovedu do mnogih zabluda ili skretanja s pravca koji vodi razvoju svesti čoveka, a bogami, i opasnom zamućenju uma.
Ako nemate filtere koji podrazumevaju dobru potkovanost u poznavanju, a još više razumevanju  istorije umetnosti, možete vrlo lako da dođete u začuđujuće stanje otkrivanja nečeg što je davnih dana otkriveno. Teme autora koje je istorija zapamtila, javnost vam otkriva kao nešto novo, a vi se iznenadite svojom glupošću i nesmotrenošću da to ranije zapazite: „Vidi, kako se nisam setio, pa u pravu je!” A onda sledi nastavak monologa: „Stvarno se ništa nije promenilo sto godina i samo unazad idemo!” I dremljivi kapak se podigne za moment!
Ali, gospodo iz publike - mi čovekovo biće rastežemo kao žvakaću gumu preko dve hiljade godina, promenilo se to što od sojenice dođosmo do betona i kartona, od Franciska Čoveka do Olje Bećković i njima sličnih. Aktuelno je jedino društveno uređenje u kojem žuljamo strpljivost i čekamo blagosloveno vreme revolucije! Ne one, krvave revolucije koja beleži uspeh brojem grobova, čekamo vreme kada ćemo upoznati autora koji je istu stvar opisao i prikazao na novi način, prepoznao je - večitu i uvek aktuelnu (o, kako su ove dve reči srasle za svaki prilog, emisiju, komentar, na ovu temu),  ponovo u ljudima na novom mestu i u novim okolnostima.
Ne rađa se svaki dan Nušić, niti Mira Stupica, niti Sava Šumanović... ni svi oni geniji i zaslužni ljudi čije kosti ponekad protresemo! Ni svake godine, ni svake decenije! Rađaju se i stasavaju mnogi autori, ali čekaju... da dođu na red… pa da ih vreme potvrdi, da ih prepozna neki izdavač, upravnik pozorišta, producent i na kraju novinar koji će da ga pita o njegovom ličnom iskustvu koje ga je podstaklo da večitu stvar posluži auditorijumu na takav način. Pa kroz to sami sebe da zapitamo, a ne da nam, teme koje naručuju i odobravaju Upravni odbori institucija, producenati i urednici medijskih kuća, mistifikujete sjajem otkrovenja i gurate kao novu pilulu za spavanje!
Zato je, do bola grčke tragedije, u izvornom smislu, bez aktuelizacije, u ovom opštem dremežu, tužno izgledao onaj prilog u Dnevniku RTS o mladim pozorišnim rediteljima, diplomcima, koji urade diplomsku predstavu, koje njihovi profesori, kolege i par fanatičnih zaljubljenika u pozorište odgledaju, i vide otisak čuda stvorenog mladošću, entuzijazmom i verom, više u umetnost nego u interes, i čije ime će se na nekom budućem plakatu videti s verovatnoćom ravnom dobitku na lutriji… I oni tužni i zbunjeni pogledi dvoje mladih reditelja, koji dadoše izjave da ništa ne očekuju posle diplomskog, jer vide kakva je situacija u državi i da su prinuđeni da se snalaze pojedinačno kako znaju i umeju. I na kraju skrušena molba novinarke da upravnici pozorišta obrate pažnju i daju mladima šansu. Možda je to jedini prilog u kojem će se, kao umetnici, pojaviti u javnosti.
Uredniče sa televizije, nisi nam prikazao snimak, ma, ne mora ni cele, makar dela njihove diplomske predstave koju hvalite, od autora za koje molite. Možda je neko među njima nešto novo uradio, već smo hipnotisani od stalnog zveckanja klik-klak-klok kesice s kostima! Ali, hajde da potrošimo jedno dva sata da s pametnim, afirmisanim ljudima pričamo o Nušiću, kao da s njim ne živimo zadnjih sto godina nego smo ga sad našli.
Vreme Nušićevsko, a Francisko Čovek koji se više tako ne sme nazvati, u medijima peva pesme,  trudeći se da prikaže – ne ljude, vreme, nego svoju genijalnost, pismenost i načitanost i takozvano -razumevanje svega od početka sveta do danas! Novi Francisko Čovek, koji je izazvao đavola na dvoboj u sadašnjem vremenu nije rođen, njega su isklesali i stavili u medije? Vreme Sterijino... I novinari postavljaju pitanja o tome i učeni sagovornici se ubijaju od objašnjavanja, a niko se u tom što govori ne nalazi, još manje sluša samog sebe, a nekmoli da se prepoznaje… Vreme Domanovićevo…
A da zovnete nekog od tih mladih ljudi tužnih pogleda, umesto ovih ukorenjenih u javnost i institucije (pa jedno sto Markesovih godina) iz istih razloga zbog kojih ste se vi samoproizveli u Franciska Čoveka, pa da vam upru prst u lice i kažu: „Gospođo, upravo sad, na osnovu odgledanih zadnjih Vaših deset emisija radim na priči koja govori o Vama i Vašim gostima. O tome kako birate teme, sagovornike, ko su oni, ko ste Vi… Čini mi se da to podseća malo na Nušića”. To bi bio preveliki rizik, jer, gadno je kad vas, sad, u ovom trenutku prepoznaju, lakše je da izvučete kesicu s kostima i da s grupom odabranih sagovornika zajedno zveckate!
… E, pa gospodo, istorija, a i Markes, ako nas ne ubiju globalne klimatske  promene, kaže, da od takvih novinara i njihovih gostiju nastaju deca sa svinjskim repom. Tu se roman završava. Ali, najsilnije od svega je, što je u tih sto godina nastao neko ko je sve to opisao i neko, ko je sve to pročitao. Pa vucite i dalje kesice s kostima i ne smišljajte nova pitanja, jer o vama će neki novi Nušić napisati svoj komad.

Milunka Nikolić



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Najčitanije

Arhiva