Anđeli na našim Ramenima
Helly Cherry
Kada si okrenut ka zidu sa rukama visoko iznad glave i nogama raširenim dovoljno da podležu pravilima standardne policijske procedure pretresanja i traženja skrivenog oružja, narkotika i ostalih ilegalnih objekata i supstanci u kasnim noćnim satima još jedne groznice subotnje večeri na povratku kući, dok te ruke nadležnog organa pretresaju i ispipavaju na neprikladan način, a u pozadini iz dubine patrolnog vozila slušaš potvrdu adrese prebivališta, datuma rođenja, hobija, omiljene boje, horoskopskog znaka, kriminalnog dosijea, tačnog vremena kada si doručkovao tog jutra i ostalih relevantnih informacija o sebi, teško je otresti se osećanja ranjivosti i ugroženosti. Nalaziš se u čudnom i neprijatnom položaju, pogotovo za muškarca...
Dva ili više uniformisanih lica stoje iza tebe posmatrajući svaki tvoj pokret, reakciju i odgovore, detaljno proučavaju oblik tvog lica, jaknu koju si obukao te hladne noći i da li je broj patika koje nosiš dovoljno velik da možeš da smestiš kesicu sa heroinom, dok ti prevrću lične stvari izvađene iz džepova bez ikakvog obzira, poštovanja i sa potpunim nemarom; dok zadiru u intimu džepova i čitaju malu zgužvanu, odavno zaboravljenu ceduljicu sa spiskom namirnica za kupovinu koju si tu ostavio, znaš da nevoljno puštaš potpune strance u svoj mali svet i sopstvenu ličnost oslikanu i urezanu na ličnim predmetima, strance kojima se moraš potpuno pokoriti, kako ne bi dobio tup udarac pendrekom ili pesnicom u potiljak ili krivičnu prijavu za opiranje pretresu ili šta god mogu da izmisle kako bi opravdali svoje postupke, bez imalo stida i integriteta. Tretiran si kao najgori kriminalac, najgori šljam koji luta ulicama grada posle ponoći u nasumičnoj krvoločnoj potrazi za sledećom žrtvom...
Sa licem na nekoliko centimetara od zida, suptilno rotiraš glavu kako bi krajičkom oka uočio sliku dve devojke koje te na isti način gledaju u prolazu... ali ne mariš. To ti je poslednja stvar na umu u tom trenutku. Osećaš se poniženim, što i potvrđuju njihova pitanja – u bojazni od igle zaražene hepatitisom, krupni muškarac koji ti je do malopre držao kitu u rukama, upućuje ti pitanje da li je bezbedno da je stavi u džep od jakne kako se ne bi ubo... dok bespomoćno stojiš i razmišljaš šta si pogrešno učinio da bi zaslužio takvo ophođenje, emocije u tebi se pretaču iz jedne u drugu u određenim fazama - prva faza je, naravno, neizostavni strah. Potom dolazi gađenje... a onda bes toliko intenzivan da počinje da te zaslepljuje i na trenutak shvataš da će eruptirati ukoliko budeš morao da trpiš još koji trenutak...
Tada te prene dubok glas, govori ti da se okreneš i držiš ruke pred sobom na videlu, ne bi li ti iz anusa izvukao skriven ubojit predmet. Dva para očiju ti skenira facijalne ekspresije i ne skreće pogled, i dalje te držeći u iluzornom stanju potčinjenosti pod pretnjom fizičke sile i psihičkog zastrašivanja. Čak ni Orvelov „Veliki Brat“ ne može da se poredi sa koktelom najgorih emocija koje ljudsko biće može da pobudi u čoveku. Osećaj svakog vida napastvovanosti je takođe neizostavan, osećaj za koji nikada nisi mislio da možeš doživeti u vremenskom periodu od pet minuta...
Oh, da li sam, nekim slučajem, možda zaboravio da napomenem da su ovo ljudi koji bi trebalo da nas zaštite i pomognu u manje poželjnim situacijama i pruže sigurnost, a ne da je oduzmu?
Trudeći se čitavog života da poštujem zakone ne kršeći ih, konačno mi postaje jasna psihologija običnog, kao i sofisticiranog kriminalca... Adrenalin ti oblikuje misli tako da želiš da postaneš kriminalac samo da bi prkosio takozvanom autoritetu; začarani krug se zatvara.
Ne mogu a da se ne zapitam – kako zaista poštovati autoritet koji ne poštuje tebe i ne daje ti nijedan razlog da ga poštuješ, već se nameće prinudom i fizičkom silom? Možda je to i poenta autoriteta – slepo praćenje komandi, bez pitanja i pogovora, u nametnutom strahopoštovanju. Više zvuči kao diktatura...
A čovek nije stvoren da živi na taj način; i ne može da živi na taj način. Odbija da živi na taj način. Što nameće još jedno veoma važno pitanje – da li uopšte ima izbora?
Dva ili više uniformisanih lica stoje iza tebe posmatrajući svaki tvoj pokret, reakciju i odgovore, detaljno proučavaju oblik tvog lica, jaknu koju si obukao te hladne noći i da li je broj patika koje nosiš dovoljno velik da možeš da smestiš kesicu sa heroinom, dok ti prevrću lične stvari izvađene iz džepova bez ikakvog obzira, poštovanja i sa potpunim nemarom; dok zadiru u intimu džepova i čitaju malu zgužvanu, odavno zaboravljenu ceduljicu sa spiskom namirnica za kupovinu koju si tu ostavio, znaš da nevoljno puštaš potpune strance u svoj mali svet i sopstvenu ličnost oslikanu i urezanu na ličnim predmetima, strance kojima se moraš potpuno pokoriti, kako ne bi dobio tup udarac pendrekom ili pesnicom u potiljak ili krivičnu prijavu za opiranje pretresu ili šta god mogu da izmisle kako bi opravdali svoje postupke, bez imalo stida i integriteta. Tretiran si kao najgori kriminalac, najgori šljam koji luta ulicama grada posle ponoći u nasumičnoj krvoločnoj potrazi za sledećom žrtvom...
Sa licem na nekoliko centimetara od zida, suptilno rotiraš glavu kako bi krajičkom oka uočio sliku dve devojke koje te na isti način gledaju u prolazu... ali ne mariš. To ti je poslednja stvar na umu u tom trenutku. Osećaš se poniženim, što i potvrđuju njihova pitanja – u bojazni od igle zaražene hepatitisom, krupni muškarac koji ti je do malopre držao kitu u rukama, upućuje ti pitanje da li je bezbedno da je stavi u džep od jakne kako se ne bi ubo... dok bespomoćno stojiš i razmišljaš šta si pogrešno učinio da bi zaslužio takvo ophođenje, emocije u tebi se pretaču iz jedne u drugu u određenim fazama - prva faza je, naravno, neizostavni strah. Potom dolazi gađenje... a onda bes toliko intenzivan da počinje da te zaslepljuje i na trenutak shvataš da će eruptirati ukoliko budeš morao da trpiš još koji trenutak...
Tada te prene dubok glas, govori ti da se okreneš i držiš ruke pred sobom na videlu, ne bi li ti iz anusa izvukao skriven ubojit predmet. Dva para očiju ti skenira facijalne ekspresije i ne skreće pogled, i dalje te držeći u iluzornom stanju potčinjenosti pod pretnjom fizičke sile i psihičkog zastrašivanja. Čak ni Orvelov „Veliki Brat“ ne može da se poredi sa koktelom najgorih emocija koje ljudsko biće može da pobudi u čoveku. Osećaj svakog vida napastvovanosti je takođe neizostavan, osećaj za koji nikada nisi mislio da možeš doživeti u vremenskom periodu od pet minuta...
Oh, da li sam, nekim slučajem, možda zaboravio da napomenem da su ovo ljudi koji bi trebalo da nas zaštite i pomognu u manje poželjnim situacijama i pruže sigurnost, a ne da je oduzmu?
Trudeći se čitavog života da poštujem zakone ne kršeći ih, konačno mi postaje jasna psihologija običnog, kao i sofisticiranog kriminalca... Adrenalin ti oblikuje misli tako da želiš da postaneš kriminalac samo da bi prkosio takozvanom autoritetu; začarani krug se zatvara.
Ne mogu a da se ne zapitam – kako zaista poštovati autoritet koji ne poštuje tebe i ne daje ti nijedan razlog da ga poštuješ, već se nameće prinudom i fizičkom silom? Možda je to i poenta autoriteta – slepo praćenje komandi, bez pitanja i pogovora, u nametnutom strahopoštovanju. Više zvuči kao diktatura...
A čovek nije stvoren da živi na taj način; i ne može da živi na taj način. Odbija da živi na taj način. Što nameće još jedno veoma važno pitanje – da li uopšte ima izbora?
Marijan Miloš