United Metal Fest po drugi put pred novosađanima
Helly Cherry
Drugo izdanje United Metal Festa, ove godine održano je u novosadskom klubu Quarter. Pet sastava je branilo čast mahom lokalne metal scene.
Oko 21h prvi je nastupio novosadski sastav Frozen Moonlight koji bi se mogao okarakterisati kao melodic death uz povremene sympho uplive. Bend postoji svega oko godinu dana te ne čudi što su svoj repertoar bazirali uglavnom na obradama prepoznatljivih numera među kojima su i Crystal Mountain benda Death i Sixpounder Children of Bodom-a, a provuklo se i nekoliko interesantnih autorskih stvari.
Uz maksimalno poštovanje satnice na binu izlazi Nekropolis. Već sa prvom pesmom je jasno da je bend sastavljen od iskusnih muzičara, a njih ćete pre videti na nastupu sa drugim bendovima. Nekropolis je prilično koncertno neaktivan u poslednje vreme, na osnovu čega se dalo i očekivati više publike. No, očito se poimanje iskrene podrške metal scene svelo na trućanje po društvenim mrežama i odgovarajući outfit. Tek, oni koji su bili prisutni su nošeni masnim zvukom s bine pokrenuli prve ozbiljnije šutke a masa uskovitlanih kosa se pribila uz binu uz Ground Zero, Necropolis, Imitation, More then a Killing i druge. Već tu je bilo jasno da tonac zna znanje jer je u polupraznoj betonskoj hali uspeo da postigne maksimalno čist zvuk.
Infernal Form je napravio blagi zaokret ka metalcore zvuku podigavši atmosferu na još viši nivo. Čini se da je publika bila najbrojnija tokom njihovog nastupa, i to s razlogom. Vanished, Fiction, So far from perfection i ostale iz njihovog arsenala definitivno zvuče mnogo energičnije uživo, sa sjajnim vokalom Vojina Vuića koji klizi od growl-a do clean-a gotovo perfektno. Ipak je bilo malo osciliranja oko željenog tona u par trenutaka tokom izvođenja End of the heartache sastava Killswitch Engage koja je gotovo standardna na njihovom repertoaru. Obradovali su nas još jednom obradom, ovog puta benda Parkway Drive – Romance is dead, koju su izveli uz podršku frontmena beogradskog sastava Phobos.
S.O.K.91 su se popeli binu tokom masovnog osipanja publike. Nekadašnja predstava udarnog termina se očito menja te su pred sam kraj nastupa i sami konstatovali da je prostor više prazan nego pun, ne pesimistički već sasvim realno gledano. No, kao i ostali bendovi, nastupili su punom parom i rafalom svojih kratkih energičnih pesama. Ono što ih je odvojilo od ostatka učesnika festivala je stil koji više naginje grind core-u, ali i činjenica da su imali svog tonca što je, na opštu žalost rezultiralo više nego mutnim vokalom, povremeno instrumentalno nadjačanim.
Festival su svojim nastupom zatvorili The 11th Commandment. Na binu su izašli nešto nakon 1 sat i publikom redukovanom na svega 20-ak ljudi, što je zaista šteta budući da su se držali kao da je populacija pred binom bar deset puta brojnija. Ovaj četverac nas je svojim zvukom, koji se bazira na melodic death metalu, držao na nogama skoro sat vremena. Da li zbog zaborava bubnjara ili još jedna ilustracija finansijskog stanja većine onih koji se kod nas ovom vrstom muzike bave, tek jedini kiks ovog sastava je bio izostanak bubnja na početku jedne od pesama. Gitare su grunule kao jedna a bubnjar je bespomoćno sišao sa bine u potrazi za palicom koja je odletela iza. Ko nije pokušavao da dohvati išta iza bine u Quarter-u ni ne zna koji je to izazov, verujte mi. No, ubrzo je odlutala palica pronađena i svirka je nastavila svojim tokom do par minuta nakon 2 sata.
Na kraju svakako pohvala organizatorima na entuzijazmu i podršci lokalne metal scene. Pohvala i toncu na zvuku u kakvom se ne može toliko često uživati, bar ne na ovom mestu. Veliki minus publici za odsutnost na koju nikako da se naviknem, a i delu onih koji su bili sinoć na nezainteresovanosti za ostatak programa. Neke od meni najdražih sastava sam bukvalno otkrila došavši negde zbog benda iz neke sasvim druge priče. Takođe i molba bendovima da apeluju na svoju publiku da ostanu da pruže podršku još kojem sastavu. Bez publike scena neće opstati, a ni vaskrsnuti. Stay united!
Marina Perović
Uz maksimalno poštovanje satnice na binu izlazi Nekropolis. Već sa prvom pesmom je jasno da je bend sastavljen od iskusnih muzičara, a njih ćete pre videti na nastupu sa drugim bendovima. Nekropolis je prilično koncertno neaktivan u poslednje vreme, na osnovu čega se dalo i očekivati više publike. No, očito se poimanje iskrene podrške metal scene svelo na trućanje po društvenim mrežama i odgovarajući outfit. Tek, oni koji su bili prisutni su nošeni masnim zvukom s bine pokrenuli prve ozbiljnije šutke a masa uskovitlanih kosa se pribila uz binu uz Ground Zero, Necropolis, Imitation, More then a Killing i druge. Već tu je bilo jasno da tonac zna znanje jer je u polupraznoj betonskoj hali uspeo da postigne maksimalno čist zvuk.
Infernal Form je napravio blagi zaokret ka metalcore zvuku podigavši atmosferu na još viši nivo. Čini se da je publika bila najbrojnija tokom njihovog nastupa, i to s razlogom. Vanished, Fiction, So far from perfection i ostale iz njihovog arsenala definitivno zvuče mnogo energičnije uživo, sa sjajnim vokalom Vojina Vuića koji klizi od growl-a do clean-a gotovo perfektno. Ipak je bilo malo osciliranja oko željenog tona u par trenutaka tokom izvođenja End of the heartache sastava Killswitch Engage koja je gotovo standardna na njihovom repertoaru. Obradovali su nas još jednom obradom, ovog puta benda Parkway Drive – Romance is dead, koju su izveli uz podršku frontmena beogradskog sastava Phobos.
S.O.K.91 su se popeli binu tokom masovnog osipanja publike. Nekadašnja predstava udarnog termina se očito menja te su pred sam kraj nastupa i sami konstatovali da je prostor više prazan nego pun, ne pesimistički već sasvim realno gledano. No, kao i ostali bendovi, nastupili su punom parom i rafalom svojih kratkih energičnih pesama. Ono što ih je odvojilo od ostatka učesnika festivala je stil koji više naginje grind core-u, ali i činjenica da su imali svog tonca što je, na opštu žalost rezultiralo više nego mutnim vokalom, povremeno instrumentalno nadjačanim.
Festival su svojim nastupom zatvorili The 11th Commandment. Na binu su izašli nešto nakon 1 sat i publikom redukovanom na svega 20-ak ljudi, što je zaista šteta budući da su se držali kao da je populacija pred binom bar deset puta brojnija. Ovaj četverac nas je svojim zvukom, koji se bazira na melodic death metalu, držao na nogama skoro sat vremena. Da li zbog zaborava bubnjara ili još jedna ilustracija finansijskog stanja većine onih koji se kod nas ovom vrstom muzike bave, tek jedini kiks ovog sastava je bio izostanak bubnja na početku jedne od pesama. Gitare su grunule kao jedna a bubnjar je bespomoćno sišao sa bine u potrazi za palicom koja je odletela iza. Ko nije pokušavao da dohvati išta iza bine u Quarter-u ni ne zna koji je to izazov, verujte mi. No, ubrzo je odlutala palica pronađena i svirka je nastavila svojim tokom do par minuta nakon 2 sata.
Na kraju svakako pohvala organizatorima na entuzijazmu i podršci lokalne metal scene. Pohvala i toncu na zvuku u kakvom se ne može toliko često uživati, bar ne na ovom mestu. Veliki minus publici za odsutnost na koju nikako da se naviknem, a i delu onih koji su bili sinoć na nezainteresovanosti za ostatak programa. Neke od meni najdražih sastava sam bukvalno otkrila došavši negde zbog benda iz neke sasvim druge priče. Takođe i molba bendovima da apeluju na svoju publiku da ostanu da pruže podršku još kojem sastavu. Bez publike scena neće opstati, a ni vaskrsnuti. Stay united!
Marina Perović