Ravnoteža između metala



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Recenzija kompilacije "Najbolje... Za sad" benda Alek
Desi se često da pojedinci uporno kvocaju onu staru "O ukusima ne vredi raspravljati", iako je teško razlučiti da li hvaliti, kuditi ili se nutralno ponašati prema jednom bendu, naročito kad je na preseku karijere, što kažu. Retko slušam ono što mi se na "prvu loptu" ne svidi, kad osećam da sam to negde već čuo... Pojavio se best-of benda Alek, koji je pod vođstvom multimedijalnog umetnika, što je za svaku pohvalu. Omoti i sam logotip su blago stripski urađeni, a takva estetika pokriva gotovo sve moguće žanrove, to mi se, u suštini najviše dopalo. Album se zove "Najbolje... Za sad", savest i polagana kritičarska vatra mi nalaže da kažem ono što mi je na duši, a pored svega, ljudi slave jubilej, čoveče, 14 godina zezanja sa muzikom na ovim prostorima je sam po sebi sizifovski posao... Složićete se sa mnom.

In medias res

Ne mogu da se otrgnem utisku da je žanr kojim se bend bavi već odavno zauzeo svoje mesto u holu slavnih, možda i u kojoj prašnjavoj fioci. Naravno, uvek postoje revival talasi, postoji želja za pomenom i veličanjem određene ideje, određenih bendova, ali ovo naprosto nije to što bi trebalo biti. Tehnička strana je takva kakva jeste, to jednostavno zavisi i od okolnosti u kojima se stvara (upravo se zato većina bavi lo-fi profilisanjem muzičkog izraza). Ne mogu čak ni da izdvojim neku pesmu koja mi se svidela, jer ni lirička strana nije držala pažnju, niti je pokušala da se odvoji od opštih mesta za ovu vrstu muzike, gledano iz pesničke vizure (od tog ne mogu pobeći), naravno uz zadršku ukoliko su pesme stvarane u određenom emocionalnom sklopu, srce ne bira. Album jeste u osnovi slušljiv, ne para uši, ne zamara - moja glavna zamerka jeste "stajanje u mestu", barem što se tiče načina na koji se pesme iznose ili je možda samo u pitanju izbor pesama. Gitare i bubnjevi su sasvim dobri, prate osnovnu ideju benda. Nije upitno da li ja, kao recenzent, volim taj određeni žanr (neka neodređena granica između prog-metala i hard-rocka, što u suštini i daje određeni čar) - kao muzički konzument slušam ama baš sve što mi se učini iole zanimljivim. Postoji jedna začkoljica: ovakvu vrstu muzike sam slušao kao tinejdžer, bio sam očaran srpskim bendom koji se zvao Eon, našao sam ih na MySpace-u svojevremeno, dok sam bio u "whatever"-metal fazi. Zvučali su slično, ali oni nisu bili dovoljno uporni, kao što se ljudi iz Aleka ne daju ni posle 14 godina. Evo razrešenja ovog Gordijevog čvora i udaljavanja od granice bilo kakvog "pljuvanja": muzički sam sazreo, isterao sam sebe iz određenih "kalupa" - da se ne pravdam bez potrebe - muzika Aleka je ta koja bi odgovarala tinejdžerima ili ljudima koji ne vole da menjaju žanrove kao "čarape", dok se pronalaze u bespućima sopstvene (ne)svesti, da im njihova muzika otvori nove horizonte. Nisu najbolji i najoriginalniji bend na svetu, takvo nešto ne postoji, ali zaslužuju svoju publiku, svoj prostor na muzičkom nebu - moje mišljenje je samo kaplja u moru mogućnosti.

Na kraju, iskoristiću priliku da im čestitam jubilej, da nastave sa daljim radom i da se bore za svaku stih, svaki riff, bez obzira na ludake kao što sam ja. U to ime, živeli!

Desya Lovorov



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Najčitanije

Arhiva