Screamers



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Ja često (ako ne i uvek) navodim atmosferu u samom filmu kao presudnu, zato što je ona ta koja određuje sa kojim stavom ćete pristupiti svemu što se u filmu dešava, da li ćete dozvoliti nekim greškama da se provuku, kao i kakav će vam osećaj ostati nakon što slova po crnom ekranu počnu da gmižu nagore. Shodno tome, čitav jedan niz filmova koji pripadaju skupini niskobudžetnih filmova devedesetih, se oslanjaju striktno na atmosferu. I neretko im to pođe za rukom.


Screamers (domaći prevod Vrištavci kao da ima neki deminutivni prizvuk) je kanadski film iz 1995. godine sa Piterom Velerom u glavnoj ulozi i još šačicom glumaca (među kojima je i Majkl, Nikitin ćutljivi saputnik). Film je baziran na priči “Drugi tip” (Second Variety) neprevaziđenog Filipa K. Dika, velikog kritičara društva pod velom naučne fantastike. Radnja filma se zasniva na sukobu između futurističke organizacije pod imenom NEB (New Economic Block) – pri čemu je ovo Economic tu možda i najbitnije, i militarizovanog radničkog sindikata pomenute korporacije pod nazivom Alijansa. Naslov filma se odnosi na mašine, automatizovane predatore, koje je napravila Alijansa, ali koje su, tokom godina počele same da se proizvode, ali i unapređuju.

Sam film, iako je uveo nekoliko bitnijih izmena, ne odstupa u velikoj meri od priče, svi neophodni elementi su tu, osim što je Filip K. Dik u svojoj priči ipak nešto direktniji, prikazujući sukob Rusije i Amerike, nakon razaranja zemlje, naspram izmišljene planete na kojoj se radnja odvija u filmu.  
Film izuzetno dobro projektuje na publiku osećaj napuštenosti, beznađa, koji i likovi jasno doživljavaju. Međutim, ta napuštenost ipak nikada ne dolazi sama. Ona dolazi uz smrt nekih ideologija koje su pratili, uz osećaj izdaje, da je sve bilo uzalud i da su jedan deo života protraćili. Sve to dolazi u paketu, ali ne udara odmah, već polako, teško, kako likovi počinju da se vezuju jedni za druge, svesni da dele gubitke i nadaju se da će im neko drugi pružiti nadu. Ima i neke univerzalne nostalgije u filmu, materijalizovane rečenicom protagoniste u jednom trenutku: “Svi smo mi nekad bili NEB-ovci”, mada, možda je ta nostalgija i sadržana u prethodno pomenutom osećaju napuštenosti. Određena pitanja se nameću tokom celog filma, kao i tokom priče, a to su pitanja za koga se bore i, možda još važnije, zarad čega? 


Filip koristi neke večne ideje i prebacuje ih u kontekst budućnosti, ali one u svakoj vremenskoj ravni imaju jasno značenje. Nekad nije tako lako odrediti koja strana je dobra, kao i da li je ostala takva pod zubom vremena. Isto tako i ciljevi nekad umeju da se izmene, iskrive, i nekad promene u potpunosti, ostavljajući u glavi samo lažni osećaj kako se radi o istom, starom, jasno usmerenom cilju.
Apokaliptično viđenje budućnosti od strane gospodina Dika nije bilo bez povoda s obzirom da je priča objavljena 1953. godine, pod okriljem Hladnog rata i svega što je on sa sobom donosio. Nuklearni napadi i potpuno uništenje Zemlje su vrebali iza svakog koraka. Dik je pretpostavio da će nam paranoja i mržnja, spojena sa željom za osvetom, doći glave i da ćemo ostaviti za sobom samo jednu ogromnu pustoš. Automatizovani mačevi, kako se zvanično Vrištavci i zovu u filmu, predstavljaju oružje, konstruisano uz nepromišljenu mržnju, kako bi, pre svega, nanelo maksimalnu štetu neprijatelju, ne obazirući se na moguće posledice.

Mane filma: Pa… moram da ih pomenem, iako, kao što sam rekao na početku, atmosfera je ta sila koja će vas naterati da ignorišete sva ta mala nesavršenstva i holivudske klišee. Te mane bi bile klasične američke doskočice, holivudske eksplozije, poneki begovi u poslednji čas... nebitno, sve krajnje nebitno...

Dok film ima jedan maltene uobičajan holivudski kraj, sama priča se završava mračnim optimizmom (koji se, blago izmenjen, nalazi i u filmu). U priči, suočen sa nasilnom i, svakako neizbežnom smrću, od strane mašina koje počinju da ga okružuju, protagonista se mislima uzdiže na neki drugi nivo i nalazi i nešto više od puke utehe u činjenici da su mašine, prešavši i poslednji korak na putu da postanu poput ljudi, počele i međusobno da se uništavaju. U tom jednom trenutku leži poenta svega, kratko razmišljanje o smislu života i pitanju šta je to što nas čini ljudima. Kako Filip K. Dik implicira, a verovatno je u pravu, sposobnost za samouništavanje.

Dragomir Simović



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Najčitanije

Arhiva