Datum je 14. 02. 2014. Noć prohladna, ali razumljivo, ipak je februar. Dan k’o dan, lep, sunčan, prosto da se zaljubi čovek, ako već nije. A nije bilo boljeg mesta za podsećanje na stare ljubavi, obnavljanje tekućih, a možda i stvaranje novih, nego Klub Feedback i koncert Bečejaca - Eve Braun.


Došao sam oko 22 sata, i bilo je praznije nego što sam očekivao. Naime, tu je bio samo bend i prijatelji benda, kao i gazde lokala, i par ljudi na vratima. Na trenutak sam se uplašio da će se Niš možda odlučiti za Ivanu Jordan, koja je u Domu Vojske pevala svoje pesme u jazz fazonu isto veče, ali kako sam se samo prevario. 

Posle lagane flaše piva na keju, uputio sam se na koncert, koji je već oko 11 sati počeo. Počelo je sa ,,Okreni moj broj’’, što će reći – od samog starta živo. Feedback koji je u ovom trenutku već bio prepun (nekih dvestotinak ljudi, možda koji čovek više) je eksplodirao energijom koja nije prestajala da se prazni do samog kraja koncerta. Kao jedna dvosatna eksplozija pozitivne i uglavnom ljubavne brit-pop energije. Fanovi te muzike će razumeti šta je pisac ovime ,,hteo da ’oće’’. 

Nikad nisam posvetio mnogo pažnje Evi Braun, makar ne u nekom kućnom slušanju, tako da sam očekivao da neću znati mnogo pesama. Međutim, Eva Braun je, izgleda, jedan od onih bendova čije takoreći sve pesme znate, ali dok ih ne čujete ne biste mogli ni pod pretnjom pištoljem da ih se setite. Nekako su ušetale u naše živote, neprimetno, ko zna kad i ko zna kako, tek, ja sam sebe zatekao kako pevušim tekstove nekih njihovih pesama a da ih prethodno nisam znao. To jest, mislio sam da ne znam.

Hitovi su se ređali, ,,Evergrin’’, ,,Bečej Noću’’, ,,Meg Ryan Blues’’, ,,Odvedi me iz ovog grada’’, ,,Strah od letenja’’, ,,Sasvim običan dan’’ i mnoge druge. Zapravo, kad čovek malo zrelije razmisli, njima su sve pesme hitovi! Bubnjar je negde na sredini koncerta doživeo peh, jer se stalak za jedan timpan polomio, pa su svirku lako nastavili bez timpana. Ako ništa, fotografi su mogli bolje da ga vide posle toga. Malo balada je, reklo bi se, čudno za proslavu Dana zaljubljenih, ali ljubavi nije manjkalo ni sa bine, ni ka bini, ni u publici međusobno.


Pred kraj koncerta, krenule su malo starije pesme, kao ,,Aljaska’’, ,,Mala prodavnica užasa’’, i naravno ,,Lavirint’’. I tu je, naizgled bio kraj. Ali samo naizgled. Ljudi nisu ni silazili sa bine, mi smo zamislili da jesu, kao i da su se vratili, i bis je krenuo pesmom ,,Sve što gubiš sam ja’’. Posle još jedne pesme, najavili su kraj, međutim niška publika nije htela da prihvati tako, izgledalo je, skori kraj svirke, i Bečejci su hteli-ne hteli morali da sviraju još. Izašli su na još jedan, ovaj put zaista zadnji bis, odsvirali još par starih pesama, i jednu pesmu Idola, onu koju i inače sviraju, a to je ,,Hajde sanjaj me, sanjaj’’. Inače, jedna od mojih omiljenih pesama ikad, i mogu reći da mi je to bio highlight ovog u celini fantastičnog koncerta.

Posebnu pohvalu bih, profesionalna deformacija, dao gitaristi benda, Zvonku Stojkovu, od koga sam čuo sviranje kakvo odavno nigde nisam čuo. Sa takvom merom i toliko ukusa, baš kako onakvoj muzici paše, da me je čovek ostavio bez teksta. Gitarista sa funkcijom, a bez prenapumpanog ega koji se uvek, hteli mi gitaristi to ili ne, pokaže u svirci i načinu na koji biramo kada i šta ćemo odsvirati. On to radi savršeno.

Sve u svemu, budući da sam ogorčeni samac i hejter, nisam se ni izbliza loše proveo na ovom koncertu, i sigran sam da ću i na dalje posećivati nastupe Eve Braun gde god stignem, bio Dan zaljubljenih ili ne, jer je uz njih svaki dan – Dan zaljubljenih.


txt: Luka Radulović
foto: Mitar Žikić