Jazbina



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Došao sam u jazbinu, prolaz između solitera, da izblejim sa Šlogom i njegovim bul terijerom, Mimijem. Šlog i ja zabavljamo se tako što šutiramo flajku od kisele dok je Mimi, šlajfujući šapama, pomahnitalo juri. Do jaja nam je da gledamo kako očnjaci te tigraste zveri plastiku pretvaraju u žvaku.

Ali umesto blejačine, u jazbini me je dočekala akcija. 

Šlog je kulirao oslonjen o zid. Na povocu uklještenom između njegove patike i betona Mimi je kidisao na nekog lika i njegovog staforda. Lik mi je bio poznat, mada nisam tačno mogao da se setim odakle ga znam. Štrkljav, plave kose, napregnutog rošavog lica. Staford je bio beo sa crnim flekama i glavom veličine motorne kacige. 

Lik ga je čvrsto držao za ogrlicu. „Mir, Gico...“, tapšao je psa po rebrima. „Gico, mir...“, ponavljao je iako je ovaj stajao nepomičan.

Obradovao sam se mogućoj šorki. Bio je to dobar način da prekratimo vreme dok se ne pojavi Medeni, naš gazda. Otišao je da ugovori borbu u blokovima, jer na Medaku više nije postojao pas kojeg Mimi nije iscepao. U zavisnosti od broja opklada, Medeni nam je plaćao dve, ponekad tri crvene. Povremeno bi nas častio ketićem vutre. Ali ovo je bio švorc period. Jebeno gladovanje. Medeni nam je pričao da u gradu postoje borilišta gde ti od visine uloga šikne krv na nos. Ali, po njemu, Mimi još uvek nije bio spreman za takav ring. 
     
„Šta je bilo?“, upitao sam Šloga.    
     
Lik reče: „Ništa. Nema problema.“       
     
Šlog se iskezi. „Pazi kad mi je ladno rekao da obratim pažnju na svoje kuče.“ 

„Nije istina“, pobuni se lik. „Rekao sam da ga pridržiš dok ne prođem.“ 
     
„Šta si rekao?“, upitah. 
     
„Slušajte, momci“, reče lik. „Ovde imamo dva mužjaka.“ Folirao je kulericu, ali glas mu je podrhtavao. „Mislim da bi bilo pametnije da pripazimo na njih.“  
     
Šlog mi namignu. „Jesi ga čuo, keve ti? On misli da bi bilo pametnije“, pogleda u lika. „Ti si neki mislilac, a?“
     
Lik odmahnu glavom.    
     
„Čuješ šta te pita čovek?“, rekoh.

Kapirajući da se i Šlog i ja penjemo na saćemo ti jebemo kevu temperaturu, lik reče: „Možda nas dvojica i ne moramo ovuda. Možemo i okolo, preko parkinga“, pljesnu staforda po grudima. „Idemo, Gico!“, reče.  

Šlog odvoji leđa od zida. „Alo, brate!“, viknu. „U čemu je problem?“

Lik zastade. ,,Druže, nema problema.“

„Što ne prođeš onda? Moje kuče ti neće ništa.“

Lik se zagleda u Mimija, izbezumljenog od lajanja. „Neće, a?“

„Neće, brate. Prođi slobodno.“

Lik čučnu i poljubi staforda u njušku. Gledao sam ga dok je to radio. Tada ga iznenada ugledah s kačketom i sunčanim naočarima kako na poljani obigrava oko drveta. Nalakćen na prozor, tog jutra, pirkao sam džoint. Nisam kapirao koga doziva sve dok iz krošnje nije aterirao pas. Bio je to Gica. U zubima je stezao loptu. Lik mu je istrgnuo loptu iz čeljusti i zavrljačio je natrag u krošnju. Već sam pomislio da sam sve istripovao, kad se Gica, keve mi, uspentrao uz deblo. Pikirao je loptu koja se, kao kuglica u fliperu, odbijala o grane, zatim je ponovo ščepao i skočio na travu.

Htedoh da kažem Šlogu da fajt s ovim stafordom možda ipak nije dobra ideja, ali...

„Hajde, Gico“, reče lik i pusti ogrlicu.  

Šlog skloni patiku s povoca. Mimi katapultira ka Gici. 
     
Vrtlog dlake i režanja. To sam očekivao. Ali, Gica je imao tehniku. Propeo se na zadnje šape i zabacio glavu unazad. Mimi prolete ispod njega škljocajući zubima u prazno. Gica ga prednjim šapama zakuca po grebenu i, bez režanja, bez buke, zari očnjake u njegov grkljan. Mimi tresnu na bok, zakovrnu očima, šištav kevtaj izlete mu iz razjapljene vilice.   

Šlog posrnu ka psima. 

„Marnuće te!“, viknuo sam i zgrabio ga za ramena.  

Mimi iznenada cimnu sapima i poče da se izvlači. Prošlo mi je kroz glavu da možda ipak ima šanse, ali onda se dogodio taj pokret, toliko brz da sam ga pre osetio, nego video. Dokaz da se uopšte nešto desilo bio je komad Mimijevog uveta na betonu. Iz patrljka koji mu je ostao na glavi virila je hrskavica, bela i sjajna. Patrljak je zapulsirao, a onda je zaliptala krv.

Lik kljoknu na kolena. „Gico, pusti!“, viknu. Tras! Po njušci. „Pusti!“ Tras! Među oči. Gicina vilica bila je zavarena, penasta pljuvačka cedila mu se s labrnja.
     
„Mrtav si!“, urlao je Šlog. „Jebaću te zbog ovoga!“ Ipak, nije prilazio.

Traka krvi vijugala je ka šahtu. 

„Prekini da peglaš to kuče!“ Glas nam je stigao iza leđa.
     
Osvrnuh se i ugledah Medenog. „Tebi pričam“, reče on i uperi prst u lika. Kad ti sto deset kila mišića preplavljenih tetovažama naredi da se zaustaviš, šta drugo možeš da učiniš osim da poslušaš.
     
Lik zadrža ruku u vazduhu, pa je polako spusti niz telo. 
     
„E sad si najebao!“, viknu Šlog. 
     
Medeni ga ošinu pogledom. „Sklanjaj to“, reče.
     
Tek tada u Šlogovoj šaci spazih skakavac. Nisam video taj nož još od one zime kad je Mimi bio štene, i kad se u Banjičkoj šumi na njega zaleteo rotvajler. Hteo je samo da ga onjuši ili, u najgorem slučaju, da ga zapiša, ali Šlog je flipnuo. Sterao je psu oštricu u stomak. Rot je zaskičao i otkaskao niz stazu ostavljajući na snegu tufnasti trag krvi. Njegov vlasnik, bradonja od pedeset i kusur godina, neko vreme nas je samo užasnuto posmatrao. Onda je potrčao za psom i iščeznuo među drvećem.

„Alo, magarac!“, viknu Medeni unoseći se Šlogu u facu. „Čuješ šta ti govorim?“

Šlog tutnu skakavac u džep, ali nastavi da pilji u lika. 
     
Medeni zari šaku između Gicinih butina i stegnu mu jaja. Gica zareža i rasklopi vilicu, ali pre nego što je stigao da ugrize, Medeni mu raspali šamarčinu i baci ga u piruetu.

Lik ščepa Gicinu ogrlicu i odvoji ga od Mimija, koji je trzao šapama kao da okreće pedale.

„Super ti kučence“, reče Medeni liku. „Jesi video kako je odreagovao?“
     
Lik ga nije zarezivao. Obratio se Šlogu: „Umreće ti pas.“   

Šlog rašnira patiku, izvuče pertlu i, u korenu patrljka, podveže čvor. Onda svuče majicu i pritisnu je na Mimijev vrat, mleveno meso puno krvi.     

Lik se znojio, šiške su mu se lepile za čelo. „I šta ćemo sad?“, upita me. 

Nisam hteo da budem onaj koji donosi odluke. Pogotovo ne kad je Medeni u blizini. „Treba da uradimo nešto“, rekoh.

,,Tu si u pravu“, reče lik. ,,Stvarno moramo da uradimo nešto.“

Medeni položi dlan liku na rame. Bio je to očinski gest. „Sredićemo to. Iz kog si kraja? Nisam te viđao...“

„Kučetu nije dobro“, preseče ga lik. 
     
Pomislio sam da će ga Medeni petardirati. Šamarima je bacao ljude u nesvest i za manje prekršaje od uletanja u reč. Ali ovog lika posmatrao je s nekim blaženim osmehom koji kao da je govorio: Oprosti mu, Bože, ne zna šta čini.

„Moj očuh je veterinar“, reče lik. „Idemo do njega.“   


U kecu koji je sejao ljuspice rđe po asfaltu kotrljali smo se ka veterinarskoj ambulanti. Medeni je vozio. Šlog i ja zgurili smo se na zadnjem sedištu. Opružen preko naših butina, Mimi je dahtao, kavez njegovih rebara širio se i skupljao. U vazduhu je lebdeo metalni miris krvi.   

Medeni upita lika: „Šta radiš u životu?“

„Studiram“, reče lik. „Možeš ovde levo. Manje je semafora.“

Medeni produži pravo. „Znači, ispiti. Do jaja! Jesi razmišljao da zaradiš i neku kintu?“
     
„Kako to misliš?“  
     
„Mogli bismo da skoknemo na par mesta. Poznajem neke ljude koji bi znali šta da urade s tvojim psom.“
     
Lik je blenuo u zakrpljenu cestu koja se odmotavala pred nama.    

„Kapiraš šta pričam?“ reče Medeni. „On je borac. Zaslužuje da bude u ringu.“  

Lik pomilova Gicu, sklupčanog na patosnici. „Nisam razmišljao o tome.“    
     
„To ti dođe kao boks“, reče Medeni. „Ja bih mogao da ti pomognem. Pružila bi ti se šansa da uradiš nešto sa životom.“ 
     
Šansa. 

Ta reč zaglavila mi se u mozgu. Video sam kako Mimijeva borilišta, memljivi podrumi osvetljeni žmirkavim sijalicama, ustupaju mesto vilama sa Senjaka. Kapije od kovanog gvožđa otvarale su se kako bi propustile džipove. Svežnjevi love prelazili su iz ruke u ruku dok su gazde u firmiranim odelima posmatrale borbu svojih favorita. Sve bi to bilo u redu da sam tu negde, uz Medenog, video sebe, Šloga i Mimija. Ali nisam. Video sam ovog novog lika i Gicu. Vreo osećaj ljubomore i besa začeo se u mojim grudima i prostrujao mi do stomaka.

Mimi iznenada rastvori čeljusti i bljunu grumen zgrušane krvi. Zvuk dugog isprekidanog podrigivanja dopirao mu je iz ždrela.

Šlog poče da jauče.   

Medeni cimnu volan i nagazi na kočnicu. Nasukasmo se na bankinu. „Saberi se!“ viknu on i ćušnu Šloga iza uha. „Šta sam rekao ja? Ha?!“, gutajući vazduh, Šlog priguši par isprekidanih jecaja.
     
Mimi je bio mrtav. 

Medeni iskoči iz auta. „Napolje s njim.“ Prođe pozadi i otvori gepek.     

Izvlačeći se sa zadnjeg sedišta, zapazio sam Mimijeve oči. Ličile su na dve nepomične lokve vode. Jezik mu se oklembesio preko kutnjaka i, tako siv, kao da je skuvan, landarao levo desno.

Šlog spusti Mimijevo telo na krparu koja je pokrivala rezervni točak. Stajao je tu, nad otvorenim gepekom, kao nad rakom, sve dok mu Medeni nije rekao da se tornja natrag u kola.   

Vraćali smo se preko nadvožnjaka. Vlažan vazduh me je sve više zatupljivao. Odvratno sam se osećao. Ispod nas, na autoputu, brundali su šleperi. Štrkljave antene solitera parale su narandžasto nebo.     

Lik pogleda u retrovizor. ,,Jebo te, žao mi je“, reče.
     
Šlog samo dlanom protrlja nos.  

Medeni potapša lika po kolenu. ,,Dobar si ti momak“, reče. ,,Zato i hoću da ti pomognem. Zato što si dobar dečko.“
     
Dokloparali smo do jazbine i poispadali iz automobila. Senke ljuljaški i tobogana izdužile su se po igralištu.    
     
Gica proteže sve četiri i sede liku uz nogu.  
     
Pokazao sam ka gepeku. ,,Šta ćemo s njim?“ Šlog je ćutao. Desni kapak mu je žmirkao. 
     
„Šlogirani!“, dobaci Medeni. ,,Da nemaš neke posebne želje po pitanju sahrane?“
     
Šlog nije progovarao. Fiksirao je lika.   
     
Medeni mi namignu. ,,Završićemo to posle.“ Onda se obrati liku: ,,Razmisli o mojoj ponudi. Pruža ti se dobra šansa.“
     
,,Šansa za šta? Ne kapiram.“
     
Šlog reče: ,,Mnogo toga ti ne kapiraš. Misliš da tek tako možeš da se pojaviš ovde i praviš sranja?“ 
     
Medeni sede na haubu. Osvrnu se par puta kako bi se uverio da smo sami i zapali pljugu.        
     
Šlog zakorači ka liku. ,,Niko te nije zvao“, reče. Onda se obrati meni: ,,Je l’ ga neko zvao?“
     
,,Koga?“, uperih prst u lika. ,,Njega? Niko ga nije zvao.“
     
Šlog iz džepa izvuče skakavac. ,,Vidiš...“, prilazio je liku s oštricom isturenom napred. „A ti si ipak doveo tu džukelu.“
     
Gica se nakostreši.   
     
„Hajde, napujdaj tu svinju od psa.“
     
Gica poče da reži. Lik cimnu povodac i pas umuknu. ,,Rekao sam ti da mi je žao.“
     
,,I šta s tim?“, procedi Šlog. „Sad smo ortaci?“, prosikta. „Ima, bre, da isečem i tebe i tog...“

Ali ne završi, već pade napred, zaribavši obrazom po betonu. Ležao je nepomičan, zgužvanog lica. 

Medeni je stajao iznad njega i masirao šaku kojom ga je tresnuo po potiljku. „Dužan si mi za ovo“, reče.

Lik ga je zabezeknuto gledao.  
     
„Nemoj da brineš“, osmehnu se Medeni. „Živ je. Viđao sam ga u puno gorem stanju.“ Zatim reče: „Sada bi trebalo da odeš.“

Lik ponovo baci pogled na Šloga ne bi li se uverio da ovaj zaista diše.  

„Ali duguješ mi“, reče Medeni. „Ne zaboravi to.“

Lik i Gica izgubiše se među zgradama. 

Kada se Šlog osvestio, Medeni nas je odvezao na drugi kraj grada. Primorao nas je da bacimo Mimijevo telo u jedan od onih podzemnih kontejnera. Upitao sam ga šta će biti s borbom u blokovima, ali on mi nije odgovorio. Odmahnuo je rukom, uskočio u kola i dodao gas. Šlog i ja morali smo da pešačimo do kuće.   

     
Samo sam još jednom video lika. 

Bilo je to par dana pre nego što sam rešio da zauvek odem iz kraja. 

Zjakao je kroz prozor golfa koji je mileo niz ulicu. Prosedi muškarac, njegov očuh, pretpostavio sam, sedeo je za volanom. Na mestu suvozača prelepa žena svetlog tena i plave kose pokupljene u punđu hladila se lepezom. Drugom rukom češkala je muškarca po potiljku. Nešto mu je rekla, poljubila ga u vrat i spustila glavu na njegovo rame. On se nasmejao. Žena je sklopila oči i, puštajući da joj sunce greje lice, krišom zevnula. 

Lik me je spazio. U trenutku sam se dvoumio, ali sam mu ipak mahnuo. Nije mi uzvratio. Nastavio je da pilji u mene sve dok auto nije zamakao iza ćoška. 

Nikada to ne bih priznao Šlogu ili Medenom, ali osećao sam se sramotno usamljenim. 

Odvukao sam se do jazbine i spržio džoint. Hteo sam da iskuliram, međutim, misli su počele da mi lutaju. Činilo mi se da prvi put u životu jazbinu vidim onakvom kakva zaista jeste - smrdljivi prolaz, deset koraka dug, tri koraka širok, koji lokalnim alkosima služi kao klonja.

Gledao sam u zidove i razmišljao o šansi. Ali ne o onoj koju je Medeni pružio liku. Ta me više nije zanimala.

Kao klinac ovde sam ključem urezao svoje ime. Zapitao sam se kolika je šansa da ga nakon toliko godina ponovo nađem. Dlanom sam krenuo preko ispucalog zida. Na pojedinim mestima otpao je kreč. Znao sam da mi je ime tu negde, urezano u cigle. Ali znao sam i to da je premazano svim bojama.
     

Beograd, 18. 10. 2013.

Neven Novak



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Najčitanije

Arhiva