Po drugi put u karijeri Veliki Prezir dolazi u Niš radi koncerta. Po drugi put ih pozdravlja stotinak ljudi u publici. I po ko zna koji put se u sebi pitam (iako odgovor znam) zašto bend ovakvog formata, ovakvih pitkih pesama i lakih nota ne dopire do naroda. Barem ne do nešto većeg dela ovog srbijanskog naroda.


Sjajni i iskusni muzičari, dobro raspoloženi, drugarski nastrojeni – kako svirka od takvih likova može ispasti loša? Čini mi se, čim su zakoračili na scenu, bistrog oka i umiljatih pogleda, da im ništa više nije moglo poremetiti svirački njuh i pozitivnu energiju koju su prelili niz binu, među ljude. Imao sam osećaj da su tu samo zato da bi podelili sa nama ono što su vredno radili, kod kuće, u studiju, zajedničkim snagama. Ništa više. Prosto zadovoljstvo zarad pažnje nekih ljudi koji su se sinoć okupili u jednom prostoru kako bi se lepo proveli.

Set listu možete videti na slici, zbog toga neću o repertoaru, ni o samim pesmama. Ovi momci snimaju dokumentarac. Dokumentarni film zbog koga je sinoćnji koncert zabeležen kamerama. Nadam se da su uhvatili lepe kadrove. A siguran sam da ih je bilo. Posebno od strane benda i Koleta (frontmena). On je svojim skakanjem dobro razmrdao konstrukciju na kojoj je stajao. Još je bolje izgledao kada je u stilu Nila Janga „nakačio“ usnu harmoniku na sebe i uneo malo promena u njihovu već proverenu gitarsku artiljeriju. 


Svetsko prašenje. Da je pravde, Veliki Prezir bi svirao na stadionima, ili pozorišnim dvoranama, a ne u zagušljivim klubovima od 50 kvadrata. Naravno, sve ima svoju draž. Tako i ove, male svirke posle ponoći, pred odabranim auditorijumom. One u suštini i održavaju celu jednu scenu i filozofiju. U današnjem svetu izgrađenom megalomanskim nagonima i idejama, ova kućna atmosfera koju je Veliki Prezir stvario u Feedbacku je stvarno nešto posebno i nešto što mogu na sopstvenu (pa i krivičnu) odgovornost da preporučim i drugima. Probajte!

P.S. Nadam se da se bend lepo proveo na niškom buvljaku jutros.

Txt: Nenad Cvetković
Foto: Damjan Stojanović