„Šta najviše volite od Caneta?“, bilo je pitanje Olje Bećković upućeno gledaocu emisije „Utisak nedelje“. Ne čekajući reakciju gledaoca, Cane je odgovorio umesto njega: „Butku…“

„Kraljevo, Valjevo, isti qrac“, „šta je, paori, rodilo“, „jeste li spremni – sprem’te se, sprem’te“ i masa drugih njegovih fazona može se lako naći na netu ili u komentarima klipova na youtube. Cane je danas, posle 30 godina karijere, na liniji Beograd – Zrenjanin, gde živi sa porodicom. Kao i Krist Novoselić, o kojem sam ranije pisao, tako i Cane može biti svrstan u ono malo ljudi koji se trude na neki način sačuvaju od propasti građansko društvo i njegove vrednosti, među kojima i rock’n’roll sigurno ima visoko i značajno mesto. Duhovitost, ironija i sarkazam, drže ga kao nekada, ali vreme je učinilo da se danas citiraju i neke druge, rekao bih ozbiljnije izjave legendarnog partibrejkera.
 

Zoran Kostić poznatiji kao Cane (rođen 17. avgusta 1964. u Beogradu) je srpski i jugoslovenski rok muzičar, najpoznatiji kao pevač i frontmen grupe Partibrejkers. Pevačku karijeru je započeo u grupi Urbana gerila. Kasnije postaje frontmen grupe Radnička kontrola sa kojom poslednji put nastupa u oktobru 1981. u Ljubljani kao predgrupa grupi Šarlo akrobata na njihovom poslednjem koncertu. Godinu dana kasnije, u avgustu 1982, osniva grupu Partibrejkers, according to Wikipedia.

Živim za nešto i od nečeg što volim. Ne otuđujem se od života. Živ sam, prisutan, pri sebi sam. Šetam po metafizici svog života, rekonstruišem stvari, putujem, materijalno izdržavam porodicu, a i neke druge. Radim ono što želim, a mnogi ne rade ono što žele. Otuđeni su od svog života. Muzici hvala što nisam veća budala.

Slušam starinsku, arheološku muziku – Sun Records, bluz, ritam i bluz, soul… Bilo šta što me diže. Kad pustim Sex Pistols osećam isto ono što sam osećao kad sam imao 15 godina − da nema vremena, da se sve dešava sad. Sad je naša budućnost. Za sve što treba da dobijemo moramo užasno da se potrudimo. Volim da radim strejt poslove po kući, perem tanjire i onda pustim muziku da me oslobađa od sebe. Da se stvari slože, da me mirnoća mog duha dovede u red, da će sve doći na svoje mesto na kome nije često.

Cela civilizacija doživljava strahovite promene. Desi se rat, pa vidiš kakav je kukavičluk u ljudima, ne reaguju, ne kažu: “Ej, bre, dosta, šta radite, jeste normalni?!” Ljudi vole da se pravi ludi, da okrenu glavu, ne vole odgovornost. Ne vole da imaju nešto, jer moraju da ga čuvaju. Mi nismo ozbiljni, kod nas sve što je bilo privremeno ostalo je za stalno. Mi smo kost koja je loše srasla. Boli nas na svakoj promeni vremena.

Počinju mitske laži i prevare. Ubili su Đinđića kao psa! Čak su mu skrljali nogu da slučajno ne pobegne! Kao onoj kuji Mili. Tu smo pokazali svu niskost našeg bića. Strahoviti kukavičluk za ličnom promenom. Ne promena društva, jer bez lične nema ni spoljašnje promene. Morali smo stepenicama duboko da siđemo u sebe, a nismo.

Zamisli da je Stefan Nemanja rekao Fridrihu Barbarosi: “Ne u NATO” ili “Ne možeš da prođeš Srbijom”. Znaš šta bi mu ovaj uradio? Natakao bi ga na ražanj, namazao medom i mljackao njegove kosti!

Imam veru u čoveka, a najveću veru imam u nebesa, koja imaju svoje postulate koji se ne menjaju. Čovek treba na nivou svoje porodice da deponuje priču o spasenju, a onda će deca to da prenose s kolena na koleno. A ne razne mitomanije i mistifikacije.

Razmišljam, družim se sa svojim mislima, razmeštam ih. Mislim o svojim starim roditeljima, o deci, gde će put da ih odvede, o ženi, bendu čiji sam jedan deo… Kako da budem koristan svojoj sorti.

Najviše volim da čitam knjige. Da saznajem koliko ne znam. Najviše volim mirno da živim, u tišini, i da budem koristan zajednici u kojoj živim, svojoj porodici. A ne znam koji mi je hobi, jebote… Hobi mi je da budem normalan. A da nisam roker i to, pa onda neki kriminal verovatno.

Padam svakog dana, ali je važno ustati. Svi mi padamo svakog trena. Stalno nekoga izneveravamo, stalno smo neprijatni prema nekom, ali je dobro da to odmah možemo da ukapiramo. Znaš, nije frka pasti, frka je valjati se u svom padu.

Veoma teško mi je palo to što se desilo s njim. Dvoje ljudi je još prisutno u mom životu. Čujem ih. To su Milan Mladenović i Čavke. Mogu da ih čujem, mogu da ih vidim, mogu da ih osetim. To su ljudi koji su uvek bili spremni da se zezaju. Imali su osmeh na usnama, i pošto su to neuništive enrgije, dobre energije, one traju. One su pandan lošim energijama koje uništavaju sve.

Znaš, a ovo je težak posao, ima veze sa osećanjima, sa živcima, mnogo je naporno. Ti moraš za sat i po negde nekom, s jako velikom uverljivošću, ispričaš svoj život i da to zvuči. Gorak hleb, od mrvica veknu pravimo da bismo imali šta u usta da stavimo.
 
Kada pišeš pesmu ne možeš da kažeš ovde ću malo da se otvorim, a onde neću. Ne, to nije dobra pesma… ogoliti svoja osećanja… nekad prija, nekad ubija.
 
Stefan Teodosić