Nije strašna. Nije strašna priča. Zamisli... leto... uveče. Blagi povetarac. Ljuška. Uspavljuje. Taman ti se prispavalo. Išao bi kući, da digneš sve četiri, posle napornog dana. Fijuk. Vetar ubrzava. Nešto nenormalno brzo proleti ulicom. Gledaš. Nije ptica. Šta je? Neka kesa, papir... Zalepilo ti se za čelo! Uzmeš, gledaš, odmotavaš, ono vidi! Tvoja umrlica! ‘Sam ti reko da nije strašna...
