Bivša
Helly Cherry
Želim da trčim plažom bosa, po pesku, da stopalima jedva dodirujem vodu.
Raširila bih ruke i bila bih vetar. I bila bih noć. Mesec bi kao prikovan ležao spokojno u postelji neba i samo bi sjajem podsećao na svoje prisustvo.
Kad talas udari, oči se zatvore, vidim slike nekog lepšeg sveta. U drugi mah, sve se boji nekom drugom nijansom. Ti ne znaš?! Suze su najkvalitetnija boja ovog sveta koja nikad ne bledi ili barem uvek ostavi tragove, ako samo malo dublje zagrebeš (ako ne, nećeš je videti i zaboravićeš da je tu sve dok neko drugi ne počne da grebe). I da li treba da se udavim u vodi, da bih bila voda?
Možda je to tako. Možda i jesam vetar. Tokom godinama izgubila sam crte lica. Postala sam samo obična ploča na kojoj možeš da crtaš i praviš reljef kakav ti odgovara. Moje lice nije ogledalo mojih emocija. Ja sam samo promaja, kako postaviš vrata i prozore tako ću se i usmeriti.
Šta je tu lepo? Sve. Životi. Mnogo imena. Sve osobine sveta. Sve crte lica i sve emocije. I... bolovi. To je ono što nosim sa sobom na scenu. Pa ipak, da nije tog bola, nikada ne bih bila ja. Zaboravila bih da postojim van scene.
Daske. Reflektori. Aplauz. Dah zastaje. Ne, zastajao je! Sada više ne znam. Previše sam osoba postala da bih razmišljala sopstvenom glavom. Previše razuma da bih spoznala koji je tu moj.
Svi ti životi su postojali pre tebe. Dok nije bilo važno živeti van pozorišta. Sada, ipak, jeste. A ja bih se tih dasaka odrekla samo da živim nas. Taj jedan život, ali u potpunosti.
Pa ipak, mnogo će proći dok ponovo budem mogla da trčim. Mnogo će se talasa razbiti o moje članke dok budem ponovo bila u stanju da im izmaknem.
Pa neka, možda tako i treba. Pa, sutra možda postanem bivša. Bivša umetnica, bivši invalid, bivši prijatelj. Možda sutra više ne budem ni ćerka, unuka, ni sestra. Šta ću ti takva? Od kakve bi ti koristi bila jedna bivša osoba? Ogorčena, sarkastična, prazna.
Dragi, svi ćemo mi u životu barem u jednoj stvari biti bivši. Valjda to tako ide. Plašim se samo da ne postanem suviše bivša da ne mogu ni da se setim kako je biti sadašnji. Ako se, pak, to i desi... podseti me kad-kad na neke želje koje sam imala. Podseti me na vetar i nasmej se onako kako umeš i možda se setim kako je lepo bilo imati san.
Sara Damnjanović
Raširila bih ruke i bila bih vetar. I bila bih noć. Mesec bi kao prikovan ležao spokojno u postelji neba i samo bi sjajem podsećao na svoje prisustvo.
Kad talas udari, oči se zatvore, vidim slike nekog lepšeg sveta. U drugi mah, sve se boji nekom drugom nijansom. Ti ne znaš?! Suze su najkvalitetnija boja ovog sveta koja nikad ne bledi ili barem uvek ostavi tragove, ako samo malo dublje zagrebeš (ako ne, nećeš je videti i zaboravićeš da je tu sve dok neko drugi ne počne da grebe). I da li treba da se udavim u vodi, da bih bila voda?
Možda je to tako. Možda i jesam vetar. Tokom godinama izgubila sam crte lica. Postala sam samo obična ploča na kojoj možeš da crtaš i praviš reljef kakav ti odgovara. Moje lice nije ogledalo mojih emocija. Ja sam samo promaja, kako postaviš vrata i prozore tako ću se i usmeriti.
Šta je tu lepo? Sve. Životi. Mnogo imena. Sve osobine sveta. Sve crte lica i sve emocije. I... bolovi. To je ono što nosim sa sobom na scenu. Pa ipak, da nije tog bola, nikada ne bih bila ja. Zaboravila bih da postojim van scene.
Daske. Reflektori. Aplauz. Dah zastaje. Ne, zastajao je! Sada više ne znam. Previše sam osoba postala da bih razmišljala sopstvenom glavom. Previše razuma da bih spoznala koji je tu moj.
Svi ti životi su postojali pre tebe. Dok nije bilo važno živeti van pozorišta. Sada, ipak, jeste. A ja bih se tih dasaka odrekla samo da živim nas. Taj jedan život, ali u potpunosti.
Pa ipak, mnogo će proći dok ponovo budem mogla da trčim. Mnogo će se talasa razbiti o moje članke dok budem ponovo bila u stanju da im izmaknem.
Pa neka, možda tako i treba. Pa, sutra možda postanem bivša. Bivša umetnica, bivši invalid, bivši prijatelj. Možda sutra više ne budem ni ćerka, unuka, ni sestra. Šta ću ti takva? Od kakve bi ti koristi bila jedna bivša osoba? Ogorčena, sarkastična, prazna.
Dragi, svi ćemo mi u životu barem u jednoj stvari biti bivši. Valjda to tako ide. Plašim se samo da ne postanem suviše bivša da ne mogu ni da se setim kako je biti sadašnji. Ako se, pak, to i desi... podseti me kad-kad na neke želje koje sam imala. Podseti me na vetar i nasmej se onako kako umeš i možda se setim kako je lepo bilo imati san.
Sara Damnjanović