Venčanje iz snova
Helly Cherry
Sofija je venčanje iščekivala sa velikim nestrpljenjem. Nadala se da će ovo biti „treća sreća“, pošto prethodna dva nisu prošla onako kako je planirala.
Sve je moralo biti savršeno. Kao u bajci. Novac uopšte nije bio bitan. Ionako se kupala u njemu. Jedino je bilo važno da ispuni životni san i uda se za prelepog princa sa kojim će živeti srećno do kraja života.
Poljubac je bio najbitniji i ona je to dobro znala. Poljubac je bio kapija između večnog blagostanja i još jedne noćne more. Morao je biti iskren. Morao je doći iznutra. Iz dubine duše.
Vežbala je do iznemoglosti. Isrpljivala je svoj um i telo na raznorazne načine, po preporukama najvećih duhovnih učitelja današnjice, pokušavajući da dosegne nivo na kojem će moći sve svoje želje da pretvori u stvarnost. Čuda se dešavaju jedino ako veruješ u njih. Kada uložiš celo svoje biće. Čim je ponovo osetila da je spremna javila je Pedru da sve organizuje.
Dobri stari Pedro. Nikad je nije izneverio...
Sedela je na zadnjem sedištu džipa i nestrpljivo očekivala početak još jedne ceremonije. Izvadila je ogledalce i stavila malo karmina na usne. Činilo joj se da je malo ubledela. „Sve će brzo proći - tešila se - samo jedan savršen poljubac.“
A onda je Pedro otvorio vrata, uhvatio je pod ruku i izveo napolje...
Gomila ljudi stajala je ispred crkve i oduševljeno klicala. Konfete su prštale na sve strane, a crveni tepih koji se prostirao do ulaza celom dužinom bio je posut laticama ruža. Baš onako kako je volela.
Ponosno je klimala glavom i otpozdravljala prisutnima. Čvrsto se držala za Pedrovu podlakticu vodeći računa da se ne saplete o satensku venčanicu boje slonovače, prošivenu cvetovima u liniji tela. Stezala je bidermajer i krišom pogledala kome bi mogla da ga baci u slučaju da sve prođe kako treba. Ni ovaj put nije mogla da se odluči. Svi su joj bili isti.
Stupili su u unutrašnjost crkve. Prekrstila se tri puta i poljubila vrhove prstiju šaljući poljubac put neba. Vitraži na prozorima bojili su sunčeve zrake u razne nijanse i tako još više doprinosili magičnosti trenutka. Pedro je dao znak glavom i devojački hor je zapevao praćen klavirom i harfama. Uputili su se ka oltaru gde su ih čekali sveštenik i mladoženja u fraku.
Nasmejane pratilje bile su odmah iza njih sa velikim buketima cveća. Otac i majka su plakali. Skoro da je mogla da oseti njihov bol. Njihova mezimica će se opet odvojiti i započeti samostalan život sa drugim čovekom. Razdvajanje je tako teško…
Pedro je, kao i uvek, bio samouveren. Zalizana kosa mirisala je na skupoceni gel. Zlatne manžetne su sjajile sa uniforme. On će biti taj koji će je ponosno predati u ruke srećkovića koji ju je čekao, on koji ju je gledao od malih nogu i poznavao bolje nego iko. Bio je kao stariji brat. I više od toga.
Klupe su se lagano ispunile sa obe strane. Muzika je utihnula, žamor prestao i prostor je ispunila tišina.
Sofija je stala pored mladoženje. Pedro se povukao unazad da bi mesto ustupio kumi i kumu koji su u ukrašenim kutijicama držali burme.
Sveštenik je započeo ceremoniju i nakon kratkog uvoda upitao mladence, svakog ponaosob, o slobodi njihove odluke i spremnosti na doživotnu vernost.
Sofijine oči su se caklile od uzbuđenja. Okrenula se ka mladoženji i uhvatila ga za desnu ruku. On je prazno blenuo ispred sebe kao da nije bio baš najsvesniji dešavanja. Začuo se glas koji je trebalo da bude njegov. „Ja, Rendi, uzimam tebe, Sofiju, za svoju zakonitu ženu i obećavam ti vernost u dobru i zlu, u zdravlju i bolesti. Voleću te i poštovati za sve dane svoga života“. Sofiji je srce htelo da iskoči i brzo je uzvratila reči svom izabraniku.
Sveštenik je zatim zamolio kumove da mu prinesu burme i blagoslovio ih je. Sofija ih je uzela i stavila na domali prst i sebi i mladoženji izgovarajući. „Rendi, primi ovaj prsten u znak moje ljubavi i vernosti. U ime Oca, Sina i Svetog duha“. Mladoženja je opet samo stajao i gledao dok je „glas“ obavio njegov deo posla.
Sveštenik je zatim dao konačni blagoslov braku i rekao: „Možete se poljubiti“.
Trenutak istine bio je tu. Nekoliko sekundi koje će razrešiti enigmu. Sofija je podigla veo i pripila svoje telo uz mladoženjino. Stavila mu je ruke oko vrata i pritisla svoje usne na njegove. Mladoženjenjino lice se grčilo, a zubi škrgutali dok ga je Sofija ljubila. Stajao je nepomičan sa rukama uz telo i mumlao nešto neodređeno.
Zatvorila je oči i pokušala svega da se seti. Da probudi ono najlepše negde duboko u sebi, baš kao što je vežbala. Baš kao što je želela. Pretvori svoje snove u stvarnost. Uradi to sada. Sada. Sada… Odzvanjao je glas u njenoj glavi dok joj se jezik gubio u smrdljivim, balavim ustima.
Znala je da nije uspelo ni ovaj put. Gadila se dok je postajala svesna mladoženjinog smrada i zelenih krasti po licu. Velikih čvorova i bradavica svuda po telu, belih beživotnih očiju i crnih buđavih zuba.
Grlila je leš. Parče zemlje. Vreću kostiju. Džak crva veštački održavan u životu. Povratila je…
Zver ponovo nije postala prelepi princ.
Tišina se naglo prekinula, a ljudi uskomešali. Međutim sve se brzo smirilo kad je nekoliko ljudi u crnom sa automatskim puškama iskoračilo sa strane dajući do znanja da neće tolerisati nikakve ispade.
Sofija je skinula burmu i bacila je na mladoženju, koji je i dalje nepomično stajao u mestu.
„Pedro“, prodrala se.
Ovaj se istog momenta stvorio pored nje.
„Vraćaj ovo govno doktoru Dekargreu i reci mu da mi za sledeći put spremi boljeg kandidata. Reci mu i da polako gubim strpljenje. Jasno!!“
„Sa zadovoljstvom“, reče Pedro i stisnu pesnice.
Sofija krenu ka izlazu u pratnji naoružanih ljudi.
„Molim vas, gospođice“, drala se jedna žena, „pustite nas da idemo kući. Nisam videla decu već mesec dana.“
„Kad ja budem ispunila svoje snove i vi ćete svoje“, reče Sofija i još jednom se okrenu ka Pedru. „Dobro ih pazite i ne dajte im da pobegnu. Trebaju mi prokleti svatovi da sve bude kako valja. I Pedro!!“
„Kažite, gospođice.“
„Nahrani ih, molim te. Ne želim da mi pocrkaju ovde.“
Vrata crkve se zatvoriše, a Sofija uđe u džip i odveze se kući da vežba poljubac.
Nemanja Danilović
Sve je moralo biti savršeno. Kao u bajci. Novac uopšte nije bio bitan. Ionako se kupala u njemu. Jedino je bilo važno da ispuni životni san i uda se za prelepog princa sa kojim će živeti srećno do kraja života.
Poljubac je bio najbitniji i ona je to dobro znala. Poljubac je bio kapija između večnog blagostanja i još jedne noćne more. Morao je biti iskren. Morao je doći iznutra. Iz dubine duše.
Vežbala je do iznemoglosti. Isrpljivala je svoj um i telo na raznorazne načine, po preporukama najvećih duhovnih učitelja današnjice, pokušavajući da dosegne nivo na kojem će moći sve svoje želje da pretvori u stvarnost. Čuda se dešavaju jedino ako veruješ u njih. Kada uložiš celo svoje biće. Čim je ponovo osetila da je spremna javila je Pedru da sve organizuje.
Dobri stari Pedro. Nikad je nije izneverio...
Sedela je na zadnjem sedištu džipa i nestrpljivo očekivala početak još jedne ceremonije. Izvadila je ogledalce i stavila malo karmina na usne. Činilo joj se da je malo ubledela. „Sve će brzo proći - tešila se - samo jedan savršen poljubac.“
A onda je Pedro otvorio vrata, uhvatio je pod ruku i izveo napolje...
Gomila ljudi stajala je ispred crkve i oduševljeno klicala. Konfete su prštale na sve strane, a crveni tepih koji se prostirao do ulaza celom dužinom bio je posut laticama ruža. Baš onako kako je volela.
Ponosno je klimala glavom i otpozdravljala prisutnima. Čvrsto se držala za Pedrovu podlakticu vodeći računa da se ne saplete o satensku venčanicu boje slonovače, prošivenu cvetovima u liniji tela. Stezala je bidermajer i krišom pogledala kome bi mogla da ga baci u slučaju da sve prođe kako treba. Ni ovaj put nije mogla da se odluči. Svi su joj bili isti.
Stupili su u unutrašnjost crkve. Prekrstila se tri puta i poljubila vrhove prstiju šaljući poljubac put neba. Vitraži na prozorima bojili su sunčeve zrake u razne nijanse i tako još više doprinosili magičnosti trenutka. Pedro je dao znak glavom i devojački hor je zapevao praćen klavirom i harfama. Uputili su se ka oltaru gde su ih čekali sveštenik i mladoženja u fraku.
Nasmejane pratilje bile su odmah iza njih sa velikim buketima cveća. Otac i majka su plakali. Skoro da je mogla da oseti njihov bol. Njihova mezimica će se opet odvojiti i započeti samostalan život sa drugim čovekom. Razdvajanje je tako teško…
Pedro je, kao i uvek, bio samouveren. Zalizana kosa mirisala je na skupoceni gel. Zlatne manžetne su sjajile sa uniforme. On će biti taj koji će je ponosno predati u ruke srećkovića koji ju je čekao, on koji ju je gledao od malih nogu i poznavao bolje nego iko. Bio je kao stariji brat. I više od toga.
Klupe su se lagano ispunile sa obe strane. Muzika je utihnula, žamor prestao i prostor je ispunila tišina.
Sofija je stala pored mladoženje. Pedro se povukao unazad da bi mesto ustupio kumi i kumu koji su u ukrašenim kutijicama držali burme.
Sveštenik je započeo ceremoniju i nakon kratkog uvoda upitao mladence, svakog ponaosob, o slobodi njihove odluke i spremnosti na doživotnu vernost.
Sofijine oči su se caklile od uzbuđenja. Okrenula se ka mladoženji i uhvatila ga za desnu ruku. On je prazno blenuo ispred sebe kao da nije bio baš najsvesniji dešavanja. Začuo se glas koji je trebalo da bude njegov. „Ja, Rendi, uzimam tebe, Sofiju, za svoju zakonitu ženu i obećavam ti vernost u dobru i zlu, u zdravlju i bolesti. Voleću te i poštovati za sve dane svoga života“. Sofiji je srce htelo da iskoči i brzo je uzvratila reči svom izabraniku.
Sveštenik je zatim zamolio kumove da mu prinesu burme i blagoslovio ih je. Sofija ih je uzela i stavila na domali prst i sebi i mladoženji izgovarajući. „Rendi, primi ovaj prsten u znak moje ljubavi i vernosti. U ime Oca, Sina i Svetog duha“. Mladoženja je opet samo stajao i gledao dok je „glas“ obavio njegov deo posla.
Sveštenik je zatim dao konačni blagoslov braku i rekao: „Možete se poljubiti“.
Trenutak istine bio je tu. Nekoliko sekundi koje će razrešiti enigmu. Sofija je podigla veo i pripila svoje telo uz mladoženjino. Stavila mu je ruke oko vrata i pritisla svoje usne na njegove. Mladoženjenjino lice se grčilo, a zubi škrgutali dok ga je Sofija ljubila. Stajao je nepomičan sa rukama uz telo i mumlao nešto neodređeno.
Zatvorila je oči i pokušala svega da se seti. Da probudi ono najlepše negde duboko u sebi, baš kao što je vežbala. Baš kao što je želela. Pretvori svoje snove u stvarnost. Uradi to sada. Sada. Sada… Odzvanjao je glas u njenoj glavi dok joj se jezik gubio u smrdljivim, balavim ustima.
Znala je da nije uspelo ni ovaj put. Gadila se dok je postajala svesna mladoženjinog smrada i zelenih krasti po licu. Velikih čvorova i bradavica svuda po telu, belih beživotnih očiju i crnih buđavih zuba.
Grlila je leš. Parče zemlje. Vreću kostiju. Džak crva veštački održavan u životu. Povratila je…
Zver ponovo nije postala prelepi princ.
Tišina se naglo prekinula, a ljudi uskomešali. Međutim sve se brzo smirilo kad je nekoliko ljudi u crnom sa automatskim puškama iskoračilo sa strane dajući do znanja da neće tolerisati nikakve ispade.
Sofija je skinula burmu i bacila je na mladoženju, koji je i dalje nepomično stajao u mestu.
„Pedro“, prodrala se.
Ovaj se istog momenta stvorio pored nje.
„Vraćaj ovo govno doktoru Dekargreu i reci mu da mi za sledeći put spremi boljeg kandidata. Reci mu i da polako gubim strpljenje. Jasno!!“
„Sa zadovoljstvom“, reče Pedro i stisnu pesnice.
Sofija krenu ka izlazu u pratnji naoružanih ljudi.
„Molim vas, gospođice“, drala se jedna žena, „pustite nas da idemo kući. Nisam videla decu već mesec dana.“
„Kad ja budem ispunila svoje snove i vi ćete svoje“, reče Sofija i još jednom se okrenu ka Pedru. „Dobro ih pazite i ne dajte im da pobegnu. Trebaju mi prokleti svatovi da sve bude kako valja. I Pedro!!“
„Kažite, gospođice.“
„Nahrani ih, molim te. Ne želim da mi pocrkaju ovde.“
Vrata crkve se zatvoriše, a Sofija uđe u džip i odveze se kući da vežba poljubac.
Nemanja Danilović