Kulturni program na televizijama sa nacionalnom frekvencijom u Srbiji
Helly Cherry
Sudnica, Raspakivanje, Moja velika svadba, Oko, Paparaco lov, Šta radite bre, Kuvanje i muvanje, Uviđaj, Šopingholičarke, Nemoguća misija, Sve za ljubav, Oko magazin, Srpska posla, Balkanskom ulicom, Preljubnici, Sat, Slike života, Sasvim prirodno, Ami Dži Šou, Eko karavan, Bračni sudija, Žikina šarenica, Dobro veče Srbijo, Šljivik, Ja to Tako, Brvnara, Pink Target, Jedna želja jedna pesma, Magazin IN, Granica, Tačno u podne, Skandalozno, Život u trendu, Luda kuća, Grand parada, Glamur, Grand šou, Pozajmi mi auto, Nedeljno popodne, Ljubavna doktorka, Grandovo narodno veselje, Goli život, VIP RUM, Istina ili pravda, Zvezde Granda, Moja Srbija, Vikend vizija, Znanje na poklon, Porodične tajne, Ekskluziv, Radna akcija, U centru, Dođi na večeru, Problem, Domaćine oženi se, Stil, Žene, Još uvek budni, Prvi glas Srbije, Moj Beograd, Svedok, Beograd, zdrav grad, Da možda ne, To je moj grad, Upitnik, Od A do Š...
Treba li ikakav komentar? U svakoj normalnijoj državi bi bar pola ili trećina od nabrojanih emisija imale osnovu, oslonac ili makar dodirne tačke sa kulturom. A ovde je nabrojano šezdeset i šest emisija. ROAD 66! Nijednoj kulturnoj instituciji ne pada na pamet da protestuje i nešto zahteva rizikujući ugled svoje pozicije. Jednostavno to je tako. Sa visine se gleda na narod koji kulturno, intelektualno i duhovno stoji na mrtvoj nuli. Da li je uspeh imati određen broj školovanih i neškolovanih, vrbovanih i nevrbovanih intelektualaca i biti zadovoljan time? Nemati makar želju za stvaranjem konkurencije? Sve bi bilo u redu da smo mi zemlja od sto hiljada stanovnika ili od šest stotina hiljada. Kultura bi bila ne na visokom nivou nego, usuđujem se reći, na nivou stare Grčke, s obzirom na procenat ljudi koji se ne pronalazi među tupom masom. Ali šta ćemo sad? Ko će stati na put milionizaciji gluposti? Ko će rizikovati svoju platicu? Niko. Eto ko. Zadovoljni smo. Kultura je stvar elite. To se tako fino uklapa u postkomunističku klimu iz najmanje dva razloga - nesimpatije ka komunizmu i nesimpatije ka nacionalizmu iz devedesetih. Oba su pravca imala odnos prema umetnosti kakav današnja elita nema. Ili nije imal sposobnosti da ga ima. Niti da je ponarodnuje niti da je ekstremizuje. Jedino što ona zna je da bude elita. Ništa više. Ništa pored. Šćućureni u salama prate književno veče njih šesnaest. Zajedno sa kamermanima. Ko šiša narod! Ko šiša stoku! Neka gledaju ono što razumeju. Što bi im pružali šansu da postanu bolji? Oni su taman onakvi kakvi su nam potrebni da bi stajali iznad njih. Lebdeli u ljubavi prema preziru. I ukusu, za razlikovanje neukusa i ukusa. Posle mi nećemo biti krivi ni za šta. Pa nećemo se valjda spuštati na taj nivo. Zašto bi od države zahtevali da reaguje? Imamo sasvim dobru platu u SANU- u, kulturnim centrima i izdavačkim kućama. I to nam odgovara. Nek najviši državni činovnici budu nekulturni takođe. Na taj način se osećamo višim i od članova vlade dok ih gledamo kako se glupiraju, pevaju narodnjake i prave lapsuse. Gordo se smejuljimo. Dolazimo kući. Napravimo tonik - votku. Ležemo u fotelju... i puštamo Pink...
Miloš Ristić