Nebo nije bilo iskričavo plavo i vedro. Nije bilo ni baršunasto tamnoplava koprena letnjih noći. Čak ni olovno sivo kao što je znalo biti pred snežne oluje.
Bilo je onakvo kakvim ga ljudske oči još nikada nisu videle. Bilo je crno.
Crno kao antracit.
Na nebeskom svodu nije bilo blistave sunčeve kugle. Do tla nisu dopirali čak ni najslabiji prigušeni sunčevi zraci. Nije bilo ni meseca ni zvezda.
Samo crno nebo. Crno kao ebonit.
U tome crnilu pogled nije daleko dopirao, a svet je oduvek dopirao do tačke dokle bi ga pogled pratio. Jer misao je uvek išla za pogledom, ili barem za sluhom ili dodirom.
Ali sluh bi registrovao samo jezivo hujanje vetra koji se provlačio kroz razorene gradove i krckanje dogorevanja jedne civilizacije.
Ako je sluha još uvek bilo.
Dodir je bio hladan ili vreo. Hladan kao srušeni kamen.. Vreo kao požar. . Hladan kao lešine. Vreo kao istopljeni čelik
Ako je dodira još uvek bilo.
Bilo je kao da Čoveka nikad nije ni bilo. Samo su još ponegde slabašni plamičci, ostaci sveobuhvatnog ognja, bacali avetinjsku svetlost na groteksne ostatke civilizacije.
Ali kamen i zemlja su pamtili – Čovek jeste postojao.
Čovek se sagao i podigao je batinu. Čovek je kamen pretvorio u sečivo. On je zapalio vatru i istopio metal. Čovek je zamahivao mačem. Ugalj i sumpor je pretvorio u barut i stvorio je vojske.
I Čovek je rastao i rastao i rastao...
Ruke su mu ojačale. Dobio je snagu da uništava.
Da uništi sebe...
Čovek je pritisnuo crveno dugme. I sada...
Bilo je kao da Čoveka nikad nije ni bilo.
Samo jezivo hujanje vetra koji se provlači kroz razorene gradove.
A Svet ?
On se i dalje okretao oko svoje ose.
On je još uvek kružio svojom elipsastom putanjom oko sunca i dalje plešući onako kako je oduvek činio - sa Čovekom, ili bez njega.

Ali...
Zašto se priča zove Nada?
Zato što ju je neko ispričao...
I zato što je možda nešto naučio...

Stevan Sarčević