Prošlo je više od 20 godina od kad sam u srcu Šumadije prvi put samostalno ušao u muzičku prodavnicu. Izašao sam iz radnje sa hrpom kaseta kojima se logično, tokom prohujalog para decenija, izgubio trag, ali ono najbitnije, osećaj koji me tad obuzeo odoleva zubu vremena – ma kao da se juče desio. Naravno, prodavnice su, bar na ovom delu planete otišle u istoriju, ali tada doživljena ispunjenost opstaje i po dolasku internet revolucije. Debi beogradskog metal benda Resister nije od onih koji pale davno rasplamsane vatre.
Najteže je pisati o bendu koji je tehnički zategnut da je maltene bezgrešan a esencijalno ne valja, jer koji li se to kritičarski anonimus drznuo da otpiše tolike godine truda i baci ih u risajkl bin kao da je reč o prošlonedeljnom okrajku hleba, a ne o umetničkom delu koji u sebi sadrži najviše aspiracije. Večna tema; avaj, očigledno je da neko i to mora da radi. U najkraćem: Resister sebe preozbiljno shvataju. Oni na svom debiju ne nude pesmu poput Bring Your Daughter to the Slaughter, kao Iron Maiden na jednoj od traka koje sam onomad pazario. U nekom smislu, ta pesma je sigurno klasična čupava nebuloza, ali je i od onih koje produžavaju život jer imaju u sebi duha.

U jednom drugačijem kontekstu, drugačijoj teoriji kulture, rok muzika je standard ispod kog ne sme da se ide, pa je samim tim i nešto poželjno i uzvišeno – Resister ima ambiciju da predstavlja bend kadar da promeni život svakog slušaoca koji dođe u dodir sa muzikom koju ovaj bend proizvodi. Ali, teorija je jedno, život nešto drugo, a muzika tu dođe kao neka spona između ta dva rejona koji malo preteže na jednu malo na drugu stranu terazija, a u idealnim slučajevima transcendira ovu napetost tako što razbija dihotomiju i nudi nove mogućnosti. Ovaj nasvirani bend nije načisto sa postizanjem te ravnoteže pa je odlučeno da se krene u pravcu Žikine šarenice – za svakog metalca ponešto, ni za koga sve.

Pevač je malo Džejms Hetfild, malo Fil Anselmo, gitarista verovatno može da odsvira sve one monstruozne solaže i sa instrumentom iza leđa, klavijaturista je raskrečen između nakalemljene gotik-simfo atmosfere i beskrajnih prog onanija, aranžmani teže da budu onako classic metal feel-good trijumfalni a više su progresivno pretenciozni, snaga im se rasipa u detaljima pa se brzo stiče utisak da pet bendova svira pet pesama istovremeno. Pritom ova verzija progresivnog ni u jednom trenutku ne nudi bilo kakav radikalan iskorak. Stoga, kapci brzo postaju teški, a usta sama od sebe počnu da se otvaraju...

Umesto zaključka, ovde ima želje, ima i znanja, i, ruku na srce, ne preterano uzbudljivog pokušaja stava, ali bolno fali pravih pesama, pa se ponuda zaustavlja na sviračkoj egzibiciji koja je sama sebi cilj i tako puta osam, baš toliko se tema nalazi na ovom predugačkom albumu. Prvenac Resistera u sebi ne sadrži ni mamce da zainteresuje ikoga van striktno žanrovske publike, a i ona, verujte na reč, sigurno ima bolju ponudu gotovih jela od beogradskog mešanog mesa koje je nit' tu nit' tamo.
https://www.facebook.com/profile.php?id=100003048312779
maare