Čin I
-BUĐENJE-
Zveri u šumi potmulo reže,
I pust u noć vije se drum,
Sa crnog neba i zvezde beže,
U krošnji vetra zamire šum...

Mesec se smeje visoko s neba,
Grobna mu ploča u pozdrav sja,
Blatnjava ruka oslonac vreba
Da hladnom telu odušak da.

Opet je noć i opet nije
U trulom krevetu našao mir.
Iako dugo srce ne bije
On ipak hoda...ukočen, siv!

I ne zna ko je, i ne zna šta je,
Ni kakvu sad to oseća glad.
Iz mrtvog srca tuga mu lije
Što nema druga, što sam je sad.

U mrklu noć upire oči.
Sela se svoga seća ko sna.
Da li da tamo ponovo kroči,
Da hladnu ruku nekome da?

Pretežak korak pred sobom pruža,
Kroz groblje kreće da traži sne.
Nehatom,dodirnu ruku mu ruža
I mrtvom laticom posoli tle.


Čin II
-ZAVIČAJ-

Gluvo je doba. Zamrlo sve je.
Selo mu otkriva mesečev sjaj.
Nemirnu dušu nada mu greje
Da stršnoj patnji bliži se kraj!

Ne pamti nikog i sve je sivo,
Al jaka čežnja vuče mu hod.
Oseća dušom da tu je bio
Sa nekim sretan, nekome rod...

Kroz prozor vidi: devojka spava.
Duga joj kosa sakriva vrat...
Konačno neko ko bi mu bio
Dragi prijatelj, ko sestra, brat!

Brzo ko misao, kraj nje se stvori.
Po sobi raširi truleži smrad.
Ona se probudi, vrisnu, prozbori:
„Opet si došao da toliš glad!!!

Idi odavde nečisti stvore,
Zašto nam dolaziš? Zašto si ljut?
Nemrtvi lešu iz noćne more
Natrag u košmar pronađi put!"

Očajan, zbunjen, ustuknu od nje.
Šta mu to govori? Šta je sa njom?
Pa on je došao da nekog voli,
Da nudi mesto u srcu svom!

Zinu da kaže da to je greška,
Da nije on im naneo zla.
Al' reč bez daha beše preteška
I samo jecaj od sebe da.

Dlanom je svojim primi za rame
Da tim joj dodirom povrati mir.
Taj dodir smrti telo joj slomi...
I život kliznu u mračni vir.

Sad dva su leša društvo u sobi,
Nestade nevinog života plam,
Al samo jedan i dalje hodi,
Ponovo jedini, očajan, sam...

Zgrožen, gleda u mrtvo telo.
Prokletstvo svoje uviđa sad,
Da sve što dodirne postaje svelo,
Da smrt im donosi njegova glad!

Postaje svestan i prošle noći
I bezbroj drugih noći od pre.
Sad zna da nikada neće moći
Da nađe utehu, oživi sne!

Da lutanju njegovom nema kraja,
Da nema utole za strašnu glad,
Da smrt je njegova život bez kraja
Ko svemir prostran, večiti jad!

Požele odmah da se vrati,
U trošne daske da pobegne.
Da svet zbog njega više ne pati,
Pod zemlju zauvek da sakrije se...

Al vrisak devojčin probudi selo.
Crkvena zvona kidaju noć...
Iz svakog doma narod se sveo,
Na trg, da udruži osvete moć!

Baklje se plamte u crnoj noći,
Razleže povorke srdit se glas!
Noćas im uteći neće moći
Zadnjoj je bitci kucnuo čas!

Nadanja pusta, čežnjivi snovi
Sad bi da polome kičmu i vrat!
Ledeno srce puca i boli
Vapi za mirom - dobija rat!

Truloga skrovišta više nema.
Plameni jezici ližu mu dom.
Odbačen, povređen sad srlja prema
Pustoj daljini, ka paklu svom.

Dalje od ljudi, do kraja sveta
Gde nema nikog, da bude sam.
Da gladna duša u ognju gori...
Vulkani tuge, požude plam!


Čin III
-OSVIT ZADNJEG DANA-

Iznuren, klonu na vlažnu zemlju.
Odavno zamro je potere glas.
Mesec ga prati, on zna mu želju,
Jedini svedok, uteha, spas...

Podiže pogled ka noćnom nebu.
Ka punom mesecu ispruži dlan.
Al mesec srce čuva u ledu,
Hladno se smeška: Brzo će dan...

„Veselo sunce, vaskrsle boje,
Životnom grajom ispunjen zrak...
Posuće solju sve rane moje,
Moram da sakrijem svoj jad u mrak!"

Pridiže s mukom strošeno telo,
Gleda pred sobom u mrkli mrak.
Ljudskoga obrisa nejasan veo,
Otkri mu bledi mesečev zrak!

Pa zar je moguće da su i ovde
Do njega nekako pronašli put?!
Kakve ih sile to noćas vode,
U koji dalji da beži kut?!

Al' senka ova ko on je sama.
Umor i nju baci na tlo.
I nju ko njega svila je tama,
U beg je nagnalo nekakvo zlo...

Oprezno priđe klonulom telu.
Pitanje nadjača prokletstva strah.
Ugleda devojku, svenulu, belu,
Telo joj prekriva zemljani prah.

I ona pogled dignu ka njemu,
Iz mutnog oka zaiskri strah.
Biće mu ovo sliči po svemu,
I njoj je dušu svezao mrak.

Dugo su samo stajali nemo.
Purpur već gasi zvezdama sjaj...
Tad ruka krenu u susret ruci,
Ma kakav susret imao kraj!

Ledeni prsti sretoše srodne...
Slepljena kosa, pepeljast ten,
Upale oči, predivno grozne
U duši nađoše mesto za tren!

I hladan dodir zameni plamen!
Vrelina, život, probuđen sjaj!
U suvom srcu, tvrdom ko kamen
Oživi ritam, snažan...za kraj.

Nemirne duše postaše jedna
Kad zrak ih sunca zbrisa ko san.
Iz mrklog mraka najgore more
Kliznuše tiho u mir, u dan!
* K R A J *

Ivan Đurić
Preuzeto sa:
http://www.eniaroyah.com/content/view/2547/59/