Jedna stara senka dopuzala je do stene. Poznajem njen oblik, njenu nijansu, način na koji luta i sablasnost kojom odiše. Dobro poznajem tišinu koju vuče sa sobom, upakovanu u vreću koju tegli na leđima. Osećam se kao devojčica koja obazrivo kroči šumom, oprezno prolazi kroz mrak brzim korakom, hitajući među drvećem do svog doma – ovaj zastrašujuć put je jedini koji joj je na raspolaganju, stoga, iako joj srce ubrzano kuca i dah zastaje pri svakom šumu, svakom trzaju, nemoguće je odustati sada i krenuti nazad. Tamo, u mraku, iza raskošnog žbunja čiji listovi se tope u tami, iza debelih stabala i teških, okićenih grana, šunja se pogrbljena spodoba, skrivena teškim ogrtačem. Prikrada se, posmatra je iz prikrajka, sladi se svojim planovima, sopstvenim tananim mislima. Ja upoznah tu spodobu u šumi, u mrklom mraku, pokazala mi je svoj lik. Ispod gomile crne tkanine, pod širokom kapuljačom, krilo se božanstveno biće – baletan koji svoj ples izvodi na nitima svetlosti i tame, mladoliko telo koje čuva stoletnu dušu, oči koje u sebi kriju tajanstveni ljubičasti plamen, glas koji izgovara mudrosti skrivene u kori drveća, pesku afričkih pustinja i talasima okeana. No ova spodoba sa svojih leđa nikada nije skinula veliku vreću koju vuče, vreću oko koje se rasplinjava neobična melodija, a ona sama u sebi čuva tešku, gustu, bolnu tišinu. Tajne, skrivene namere, nedovršene priče, napola izrečene istine, osmeh kojim mi se obraća, dajući mi do znanja da mi nije rečeno sve, nije mi rečeno ni pola.

Vetar i more pevaju zajedno, svaljuju veličanstvenu pesmu na kopno, provlače je kroz vreli pesak. Sunce okačeno o jednolično plavetnilo neba liči na plamteće oko, budno, pažljivo, poput stražara pomno posmatra pevače koji izvode svoje iskonsko delo. More, naizgled potpuno okruženo planinama, podiže se, zaurlava i pada, stvarajući staklastu penu. Dopuštam talasima da se obrušavaju na mene, da me udaraju, ljuljaju moje telo, ponekad me i podignu, sruše, potope – pokušavam da se utopim u pesmi koju peva. Do jedne od stena dopuzala je senka, jedna stara senka spodobe koja, mnogo godina pre ovog časa, presrela me je u gustoj šumi, u mraku, pod raskošnim krošnjama.

Prizor me podseća na kasno proleće. Mesec izranja iz ružičastog krema koji guta plavetnilo neba, a toplota se polako pretvara u hladnoću koja blago bocka. Krv crvene latice se kupa u mesečini, čitav ružičnjak prosto blista, odiše čarolijom. Mirisi u vazduhu i misterioznost gracioznih stabljika stvaraju čudnovatu atmosferu. Očekivala sam da iz mraka izroni žena koja zbori sa mesecom, i mogla sam videti njen ples i haljinu kako se širi i otkriva njena bosa stopala, koja usisavaju hladnoću mrke zemlje i puštaju je da se migolji čitavim telom. Umesto nje, u ružičnjaku čekao me je baletan, odeven u belo, još uvek vukući na leđima crnu vreću koja u sebi čuva tešku, gustu, bolnu tišinu. Pričao mi je nedovršene priče, želeo da ga pratim, ali poći nepoznatim putem sa bićem kome ne mogu u potpunosti verovati – to nisam mogla. Vreća koju je vukao na leđima kao da je režala na mene, hranila moju nepoverljivost. Ipak, čežnja koju sam osećala nije zamirala. Želela sam, više od svega, da pođem putem šarenih leptira. Ali ruže, one su mi šaputale – ne još, ne za spodobom. Ne za spodobom koja menja lica, menja obličje od groteskne do blistave figure, ali miriše na isti parfem koji u meni izaziva strah i tera me da se otrgnem od čini koje baca, u kojima je toliko prijatno topiti se.
Melanholija obuzme svakog čoveka kada se neka davno nestala senka ponovo pojavi. Zašto li je tu? Kako je uspela da me pronađe ovde, na dalekom ostrvu? Kako je pronašla put kroz čauru snova i kratkih letova kosmosom? Stari parfem nagriza moje nozdrve. Kao što pričaju da vampir ne može da pređe prag dok nije pozvan u kuću, tako ni mračna spodoba mnogih prelepih lica ne može da započne propoved svojih omamljujućih izvitoperenih bajki ukoliko joj se čovek ne obrati. Ja sada ne želim da slušam, želim da pevam sa vazduhom i morem, dok me nadgleda sunce.

Aleksandra Rokvić
Preuzeto sa: http://www.eniaroyah.com/content/view/2158/58/