Buđenje iz mrtvih



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Može se reći da je svo znanje i dotadašnje iskustvo koje je stekao kroz rad na filmovima Miša Radivojević pretočio u remek-delo nazvano ''Buđenje iz mrtvih'' koje je nastalo 2004.

U njemu je sve savršeno: scenario, kamera, kadrovi, glumci, a tu je i verovatno najbolja fotografija snimljena u istoriji naše kinematografije.

''Buđenje iz mrtvih'' pokazuje da se i u Srbiji može stvoriti vanredno dobro ostvarenje ako se autor ozbiljno i bezrezervno preda svakom segmentu onoga što jedno filmsko delo treba da ima. Sa druge strane, ''Buđenje iz mrtvih'' je nekomercijalno delo i zbog toga je u medijima i kod publike prošlo gotovo nezapaženo. Dok su ga pojedini ljudi iz sveta filma neizmerno hvalili, neki su imali potpuno negativnu sliku o njemu. Većina nije ni čula za njega ni do danas i pitanje je da li će uspeti da dođe do neke šire mase i u budućnosti.

U filmu imamo određenu strukturu koju su nosili neki raniji Mišini filmovi ali ona je ovog puta otišla u još veći ekstrem i Miša je tako snimio najhrabrije ostvarenje u svojoj karijeri, a uz to ovo je i u estetskom smislu najveći domet našeg provokativnog reditelja.

I pored ogromne surovosti i sirovosti koja dominira u ovoj teškoj drami, Miša je uspeo da stvori visoko stilizovanu poetičnost, a to je ono što pored svega nabrojanog njega čini tako posebnim.

Glavni junak Miki (Svetozar Cvetković), razočarani kolumnista pod suspenzijom i docent, je čovek koji želi da se obračuna sa svetom koji smatra da je pogrešan. Taj svet je deo njega jer ga čine njegovi najbliži i okolina ali nažalost do kraja shvatiće da je i njegov život greška i zbog toga će, umesto da proba da ispravi lošu prošlost, poništiti sebe i samim tim i sve svoje stavove. Istina koju je uvek i na svakom mestu govorio nije ulepšala svet ni njemu ni ostalima koji su živeli i koji žive sa njim. Istina ga je ubila i uništila mu i poslednju trunku nade u bolje sutra.

Miki će se sresti sa svojim društvom iz detinjstva i shvatiće da su i oni neostvarene ličnosti i da samo životare iako su zaslužili mnogo više ali su rođeni u pogrešno vreme i na pogrešnom mestu.

Dramatičan i genijalan dijalog između Mikija i njegovog oca (Ljuba Tadić) neposredno pred kobno ubistvo jedan je od najzanimljvijih u domaćoj kinematografiji.

Veoma često poduži razgovori između samo dve osobe u filmovima znaju da budu monotoni, a kada je u pitanju rasprava, situacija možda može biti i drugačija ali u ovom slučaju Miša je uspeo da stvori takvu dinamiku kakve nema ni u najdramatičnijim trilerima. Miki će ubiti oca nakon te veoma burne svađe do koje dolazi zbog toga jer su im različiti politički stavovi i uopšte stavovi o ljubavi i životu. Još šokantnija scena se dešava na samom kraju, gde Miki, dok zajedno sa svojim malim sinom drži revolver, puca sebi u glavu.

Svet je postao mesto opšteg samouništenja na kome ljudi nemaju cilj i na kome sloboda ne može da egzistira. To je ključna poruka ovog remek-dela. Miša publici baca u oči golu istinu koju oni znaju ali o kojoj još uvek nevoljno pričaju, pa ni ne mogu da se suoče na pravi način sa njom. Ako samo apatično stojimo u mestu, znači da smo mrtvi. Miša govori o tome da trebamo da izađemo iz svojih grobova i progovorimo svojim jezikom bez ustezanja, pa makar to bilo i potpuno pogrešno jer uostalom svi grešimo. Iz oklopa ko izađe, možda će i preživeti. Ako se ne pomeramo, ne možemo ništa jer smo mentalno mrtvi. Miki je probao i nije uspeo. Film ne govori o tome da nema nade, već da treba da se svi probudimo iz mrtvih i makar pokušamo da se trgnemo iz pasivnosti.

Ovaj film posvećen je pre svega obrazovanim i kvalitetnim ljudima koji su prognani iz Srbije ali i onima koji su ostali ovde i postali nepotrebni iako imaju šta da daju i pokažu. Umetnost ne može da promeni svet, iako se oduvek protura suprotna lažna parola kao marketinška patka, ali sigurno je da nas ovaj film istovremeno koliko nas može šokirati, isto nas tako u krajnjem slučaju bar može utešiti jer se neko usudio da napravi ostvarenje koje bez ustezanja govori o sunovratu i iščašenosti pokvarenih sistema koji nas navode na pogrešan put.

Radivojević je progovorio o lažno nametnutim podelama koje su tako istaknute i tako važne na našim prostorima i on ih sa grubim sarkazmom ističe jer drugačije ni ne treba, a verovatno ni ne može kako bi se sva njihova bezumnost postavila na pravo mesto. Neverovatno je da se ljudi ne mogu ujediniti ni posle toliko ratova i haosa koji vladaju upravo zbog tolikih podela. Taj problem ne postoji samo kod nas, već svuda u svetu i Miša tako kroz jednu temu koja tišti ljude sa ovih prostora govori zapravo i o podelama koje postoje oduvek na celoj planeti, te i o tome da tolike besmislene razlike među ljudima dovode do uništavanja i njih samih.

Pored političkih podela, postoje i milion drugih podela kojima se mali ljudi ograđuju i stvaraju klanove koji uništavaju tako sve što je istinski dobro. U XXI veku je uništena emocija, umetnost i sve ostalo što bi život trebalo da čini lepšim. Miša je kroz ovo delo iskreno objasnio da je to ozbiljan problem.

Dakle, ''Buđenje iz mrtvih'' se obračunava sa svim negativnim stvarima koje su nastajale na ovim prostorima ali se obračunava i sa pogrešnim stavovima i opakim svetom koji vlada od nastanka ove planete.

Branko Radaković



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

10 najčitanijih

Arhiva