Roman, sastavljen od blistavih prizora života u bosanskom selu, životom i buja. On se može iskreno osetiti u preskakanju kresova i igri sa lutkom Julijom, mački i kozi, svesci i olovkama koje deca odnose i odvode u izbeglištvo. Oseća se u prirodnim dečjim reakcijama – radoznalosti prema goloj prastrini koja se kupa, podozrenju prema dečaku koji glavnu junakinju zainteresovano podbada, želji za čitanjem. Izoluje se portret devojčice koja ličnost nije ni stigla da izgradi i snove ispuni i time se potcrtava besmisao bilo kakvog rata i smrti.

Portret svakog junaka je stvaran i živ i sâm čitalac zna ove ljude. Utoliko gore kada im se bilo šta dogodi i verujem da je autorka pri oblikovanju njihovih ličnosti ovoga bila isuviše svesna.

Dolazimo do razorne snage književnosti: na sredini romana zlo ubija devojčicu Ivanu. Ovde su opisi neponovljivi. Čak se ni smrt (u romanu s velikim S) ne predstavlja kao apsolutno zlo – u liku vojnika koji je nekada bio dečak željan svoje majke, a sada zla figura koja oduzima život, da bi se u sopstvenoj smrti vratio u dečaka plavih očiju poput očiju junakinje.

Ovde tuga, odlično napisana tuga, biva: nema utehe. Ovo je jasno još od prvog poglavlja, smeštenog u neku vrstu sadašnjosti: na kuću su se navukli memla i raspad, majka na štakama zaspi na ćerkinom jastuku plačući i udišući njen miris. Nema utehe. Poslednja slika romana – u poglavlju naslovljenom ,,Sunce“ – jeste brat koji spušta žuto cveće na sestrin grob. Roman se završava junakinjinim osmehom. Bol prevladava u samoj činjenici da su svi njoj bliski ljudi trajno uništeni ili mrtvi i da za to nema ni spasa ni leka, nit povratka života nit naslikane budućnosti u kojoj tuga ne postoji. Ovaj osećaj živ je i užasavajuć. Zbog ovoga knjigu i preporučujem.
Iskra Dejanović