Yes, It’s F***ing Political: Skunk Anansie u Beogradu i 30 godina muzičke iskrenosti
Helly Cherry
Poseta koncertima u drugoj polovini jula u Beogradu poslednjih godina skoro da je postala ekstremni sport, čak i kada su na otvorenom. Vlaga u vazduhu, temperatura koja nema nameru da se spusti ispod 30 stepeni čak i kada zađe sunce, a kiseonika ni za lek.
Ali sve to kao da nimalo nije smetalo publici na koncertu benda Skunk Anansie u okviru turneje kojom obeležavaju trideset godina od formiranja, prvom nastupu pred domaćom publikom nakon 10 godina. Nasmejana lica u iščekivanju. Povremeni povetarac pomaže u borbi protiv vremenskih uslova, ali ne može da se poredi sa trenutkom kada svi shvatamo da evo ih, kreću.
Nakon brzog ritma i odsečnog teksta uvodne numere, usledile su pesme Charlie Big Potato i Because of You koje, iako ih zapravo deli deset godina, deluju izuzetno tematski povezane jer obe odišu klaustrofobičnom atmosferom i osećanjem samoće. Upravo ovakvim numerama bend Skunk Anansie pokazuje i svoje “drugo lice” koje je ranjivo i introspektivno, i koje je, samo naizgled, u suprotnosti sa političkim i društvenim temama.
“Dobro veče, Beograde!” izgovara zatim Skin uz osmeh, a uz to i skreće pažnju svima nama da je od poslednjeg nastupa u Srbiji prošlo celih deset godina. “You fools”, nastavlja ona, “You should demand us more often!”
Da ranjivost i društveni angažman nisu u suprotnosti dokazuje nam naredna pesma An Artist is an Artist sa poslednjeg albuma “The Painful Truth” iz 2025. godine, svojevrsni muzičko-tekstualni manifest slobodnih umetnica (i umetnika) koje svesno odbijaju da se povinuju društvenim normama i očekivanjima. Poruka je jasna - ljudska potreba za stvaranjem ne prestaje ni sa godinama, kao ni pod pritiskom društva. Ona je autonomna i nezaustavljiva.
Promena “fazona” i pesma Love Someone Else sa albuma “Anarchytecture” (2016) možda se najbolje mogu opisati kao đuskanje uz teške teme opsesije, kontrole, manipulacije i samodestruktivnosti.
A nakon teških tema - još teže. Kratak predah za bend tokom kog nam Skin, uvodeći nas u narednu pesmu God Loves Only You (2010), objašnjava da se, iako tekst izvorno govori o dve vrste hrišćanskih vernika - onih koji šire ljubav i onih koji šire mržnju, ona itekako može povezati sa aktuelnim temama poput transfobije, homofobije, i mizoginije. “That’s some bullshit!”, uzvikuje ona, a zatim pesmu posvećuje “with love” svima u publici.
Naredne dve pesme, Shame (2025) i Weak (1995) dokazuju, svaka na svoj način i sa trideset godina razlike, da su Skunk Anansie takođe i bend koji ume da napravi moćnu baladu koja udara pravo u stomak. Pesmu Weak mnogi od nas znaju još od detinjstva, te ne čudi ni malo što je publika otpevala horski veći deo pesme, a slična situacija bila je i sa sledećom pesmom - Twisted (1996).
Za mene lično, vrhunac ovog nastupa počinje pesmom Yes It’s Fucking Political sa albuma “Stoosh” (1996) koja, iako pripada ranim radovima benda, zapravo predstavlja njihov nezvanični moto. Da, sve je politika i nema teme koja ne zaslužuje da se o njoj napiše pesma. Glavni deo programa tako zaokružuju pesme Tear this Place Up (2019) i Little Baby Swastikka (1995).
Publika u Beogradu može da se pohvali da je za bis dobila čak četiri ipo pesme. Najpre Hedonism (Just Because You Feel Good (1996), nesumnjivo najpoznatiju pesmu ovog benda. Zatim je sledila Lost and Found, pesma novijeg datuma (2025) koju prati i fantastičan spot koji se paralelno emituje na video bimu, a onda i malo iznenađenje - deo pesme Highway to Hell benda AC/DC - dokaz da nema pesme koju Skin ne može da “skine”.
Sam kraj koncerta obeležile su dve potpuno različite, ali veoma pevački zahtevne pesme - Intellectualise my Blackness i You’ll Follow me Down, obe izvedene beskprekorno.
Ono što je svakako najjači utisak nakon koncerta jeste koliko je ovaj bend, i nakon toliko godina, u svemu što radi apsolutno iskren, koliko je interakcija sa publikom otvorena i prirodna i koliko je muzika koju stvaraju kvalitetna. Iako se njihova pesma I Hope You Get to Meet Your Hero nije nažalost našla na set listi, sinoćni koncert nam je upravo pružio to zadovoljstvo.
Ali sve to kao da nimalo nije smetalo publici na koncertu benda Skunk Anansie u okviru turneje kojom obeležavaju trideset godina od formiranja, prvom nastupu pred domaćom publikom nakon 10 godina. Nasmejana lica u iščekivanju. Povremeni povetarac pomaže u borbi protiv vremenskih uslova, ali ne može da se poredi sa trenutkom kada svi shvatamo da evo ih, kreću.
.jpg) |
| foto: Dimitrije Petković, kompletnu galerij pogledajte ovde |
I - krenuli su, i to pesmom This Means War iz 2020. godine, koja se, u kontekstu celokupnog koncerta, ali i duge karijere benda, čini kao obećanje: nikada nećemo prestati da pevamo o društveno važnim temama. Pored izbora pesme koja je otvorila koncert, veliki utisak na publiku ostavio je izuzetan kvalitet zvuka koji je dopirao sa bine, kao i energija sa kojom je bend započeo svoj nastup. Svakako najupečatljivija je bila sama Skin koja je delovala kao da se teleportovala ravno iz 1996. godine u Luku Beograd: isti stav, ista pojava, ista energija, i što je najvažnije - isti glas! I zaista, bez obzira na to da li ste ikada pratili ovaj bend, jedno je apsolutno neupitno: publika se sinoć nalazila u prisustvu jednog od najboljih vokala na svetskoj sceni, kojoj bi na rasponu i kontroli glasa mogli da pozavide čak i neki operski pevači.
Nakon brzog ritma i odsečnog teksta uvodne numere, usledile su pesme Charlie Big Potato i Because of You koje, iako ih zapravo deli deset godina, deluju izuzetno tematski povezane jer obe odišu klaustrofobičnom atmosferom i osećanjem samoće. Upravo ovakvim numerama bend Skunk Anansie pokazuje i svoje “drugo lice” koje je ranjivo i introspektivno, i koje je, samo naizgled, u suprotnosti sa političkim i društvenim temama.
“Dobro veče, Beograde!” izgovara zatim Skin uz osmeh, a uz to i skreće pažnju svima nama da je od poslednjeg nastupa u Srbiji prošlo celih deset godina. “You fools”, nastavlja ona, “You should demand us more often!”
Da ranjivost i društveni angažman nisu u suprotnosti dokazuje nam naredna pesma An Artist is an Artist sa poslednjeg albuma “The Painful Truth” iz 2025. godine, svojevrsni muzičko-tekstualni manifest slobodnih umetnica (i umetnika) koje svesno odbijaju da se povinuju društvenim normama i očekivanjima. Poruka je jasna - ljudska potreba za stvaranjem ne prestaje ni sa godinama, kao ni pod pritiskom društva. Ona je autonomna i nezaustavljiva.
Promena “fazona” i pesma Love Someone Else sa albuma “Anarchytecture” (2016) možda se najbolje mogu opisati kao đuskanje uz teške teme opsesije, kontrole, manipulacije i samodestruktivnosti.
A nakon teških tema - još teže. Kratak predah za bend tokom kog nam Skin, uvodeći nas u narednu pesmu God Loves Only You (2010), objašnjava da se, iako tekst izvorno govori o dve vrste hrišćanskih vernika - onih koji šire ljubav i onih koji šire mržnju, ona itekako može povezati sa aktuelnim temama poput transfobije, homofobije, i mizoginije. “That’s some bullshit!”, uzvikuje ona, a zatim pesmu posvećuje “with love” svima u publici.
Naredne dve pesme, Shame (2025) i Weak (1995) dokazuju, svaka na svoj način i sa trideset godina razlike, da su Skunk Anansie takođe i bend koji ume da napravi moćnu baladu koja udara pravo u stomak. Pesmu Weak mnogi od nas znaju još od detinjstva, te ne čudi ni malo što je publika otpevala horski veći deo pesme, a slična situacija bila je i sa sledećom pesmom - Twisted (1996).
 |
| foto: Dimitrije Petković, kompletnu galerij pogledajte ovde |
Vrhunac koncerta za većinu prisutnih dolazi tokom izvođenja pesme I Can Dream (1995). U nedavnom intervjuu, kako se navodi na sajtu Insajdera, Skin je rekla “Mi smo bend koji pripada narodu”, a upravo je to i dokazala kada je sa bine sišla među narod - pravo u publiku, odakle je nastavila da izvodi pesmu, zajedno sa velikim brojem oduševljenih fanova.
Za mene lično, vrhunac ovog nastupa počinje pesmom Yes It’s Fucking Political sa albuma “Stoosh” (1996) koja, iako pripada ranim radovima benda, zapravo predstavlja njihov nezvanični moto. Da, sve je politika i nema teme koja ne zaslužuje da se o njoj napiše pesma. Glavni deo programa tako zaokružuju pesme Tear this Place Up (2019) i Little Baby Swastikka (1995).
Publika u Beogradu može da se pohvali da je za bis dobila čak četiri ipo pesme. Najpre Hedonism (Just Because You Feel Good (1996), nesumnjivo najpoznatiju pesmu ovog benda. Zatim je sledila Lost and Found, pesma novijeg datuma (2025) koju prati i fantastičan spot koji se paralelno emituje na video bimu, a onda i malo iznenađenje - deo pesme Highway to Hell benda AC/DC - dokaz da nema pesme koju Skin ne može da “skine”.
Sam kraj koncerta obeležile su dve potpuno različite, ali veoma pevački zahtevne pesme - Intellectualise my Blackness i You’ll Follow me Down, obe izvedene beskprekorno.
Ono što je svakako najjači utisak nakon koncerta jeste koliko je ovaj bend, i nakon toliko godina, u svemu što radi apsolutno iskren, koliko je interakcija sa publikom otvorena i prirodna i koliko je muzika koju stvaraju kvalitetna. Iako se njihova pesma I Hope You Get to Meet Your Hero nije nažalost našla na set listi, sinoćni koncert nam je upravo pružio to zadovoljstvo.
Jana Aleksić