Ukus kao mala presuda

U jednom beogradskom kafiću, za stolom na kome stoje espreso, cigarete i telefoni okrenuti ekranom nadole, razgovor lako sklizne ka muzici. Neko pomene da sluša savremeni turbofolk: ne staru narodnu muziku, ne sevdah, ne žanr koji je već prošao kroz arhivu pa dobio dozvolu da bude kulturno prihvatljiv.

Reakcija stigne pre argumenta. Osmeh. Pogled. Rečenica izgovorena usput: „Pa dobro, to dosta govori o čoveku.”

Ta rečenica je dovoljna, jer u njoj ukus prestaje da bude sklonost i postaje dokaz. Niko još nije govorio o produkciji, tekstu, spotu, ritmu, glasu ili aranžmanu. Presuda je već izrečena. Izbor muzike pretvoren je u malu moralnu dijagnozu.

Isti sud prati i govor o publici. Jedni se opisuju kao seljaci, drugi kao pozeri. Muzika se tako koristi kao brz način da se procene obrazovanje, poreklo, inteligencija i karakter.

U Srbiji se klasni prezir retko predstavlja kao klasni. Mnogo češće se obuče u kulturu. Ne kaže se: smeta mi tuđa klasa. Kaže se: ne podnosim taj fazon. Ne kaže se: prepoznajem siromaštvo i želim da ga držim daleko od sebe. Kaže se: seljana.

Ta reč je mala, ali u njoj radi mnogo toga: kraj u kome si odrastao, škola koju si završio, stan iz kog pokušavaš da izađeš, porodična ambicija i strah da te neko ne vrati tamo odakle si jedva uspeo da se pomeriš. Zato klasni prezir najčešće ne zvuči kao prezir. Zvuči kao ukus.

Klasa koja se prerušava u muziku


Kod Pierrea Bourdieua ukus nikada ne ostaje samo stvar temperamenta. On razvrstava ljude pre nego što se razvrstavanje prizna. Ono što nazivamo prirodnim osećajem za kvalitet često je dobro naučen društveni signal. Porodica, škola, ulica, mediji i krug ljudi uče nas šta treba smatrati višim, a šta nižim.

Problem počinje onda kada naučeno počne da se doživljava kao prirodno. Čovek retko kaže: moj društveni položaj me je naučio da ovaj stil prepoznam kao vredniji. Umesto toga kaže: meni je to jednostavno ružno. Ili: vidi se šta je kvalitet. Ili: neke stvari su objektivno primitivne.

Tako ukus prestaje da bude privatna sklonost i postaje sudnica.

Postoji razlika između rečenice „tekst ove pesme je banalan” i rečenice „ljudi koji ovo slušaju su banalni”. Prva govori o delu. Druga govori o čoveku. U svakodnevnom govoru ta razlika se stalno briše. Kažemo da je nešto seljački, jeftino, degutantno, pa se pravimo da govorimo o formi. U stvari govorimo o ljudima.

Zato je ukus zgodan instrument za društvenu kontrolu. Deluje bez policije, bez propisa i bez otvorene zabrane. Dovoljni su pogled, šala, grimasa, komentar posle pesme. Čovek brzo nauči šta sme da voli glasno, šta sme da voli ironično, a šta mora da premesti u privatnost. Plejlista postaje mala lična arhiva srama i dozvole.

Turbofolk, alternativa i dve vrste prezira


Turbofolk je zato zgodna meta. Teško ga je odvojiti od kriminalne estetike devedesetih, ratnog kapitala, tabloida, mizoginije, prenaglašenog tela i novca koji voli da se vidi. Kritika tu ima materijal. Ipak, žanr se u međuvremenu promenio, pomešao sa trapom, popom i elektronskom produkcijom, dok je javni prezir prema njegovoj publici ostao gotovo isti.

Problem počinje kada kritika žanra postane prečica za kritiku čoveka. Tada osoba koja sluša određenu muziku postaje dokaz da je jedan svet niži od drugog. Pesma nestaje iz razgovora, a slušalac završava na optuženičkoj klupi.

Alternativna scena takođe ima svoje uniforme, lozinke i zabrane. Crne majice, loše osvetljenje, ironija kao zaštitni znak, dovoljno čudna muzika da se osećaš drugačije, ali ne toliko čudna da ispadneš iz grupe. Zna se šta se sluša ozbiljno, šta ironično, šta nikako. Čak i bunt ima svoj pravilnik.

Jedan ukus ima stolove, flaše i tela koja znaju da su gledana. Drugi ima male lokale, potisnutu sujetu i kulturni kod koji prepoznaje svoje. Prvi drugog vidi kao neuspešnu pozu. Drugi prvog vidi kao moralni pad. Obe scene govore o estetici, ali kroz estetiku proveravaju status i pripadanje.

Razlika je u publici pred kojom znak treba da funkcioniše.

Taj obrazac se najjasnije čuje u komentarima ispod spotova, na koncertima i u kafanskim raspravama o tome ko koga sme da omalovažava. Jedan deo urbane alternative prezire turbofolk jer u njemu čuje novac bez ironije, emociju bez distance, telo bez stida. Jedan deo turbofolk publike prezire alternativu jer u njoj vidi izveštačenost, snobizam i ljude koji glume dubinu jer ne umeju da budu neposredni. Obe strane, dok govore o muzici, proveravaju ko kome sme da se smeje.

Zato sukob turbofolka i alternative retko ostaje samo sukob zvuka. Češće postaje sukob dva načina da se pripadnost predstavi kao autentičnost.

Kad muzika pregleda muškost


Distinkcija ispituje klasu, ali i pol.

Postoji neizgovoreno pravilo koje radi paralelno sa svim ovim: muškarcu najlakše prolazi muzika koju kultura već prepoznaje kao dovoljno mušku, ona koja ne traži objašnjenje pred drugim muškarcima. Ako sluša pesme koje pevaju žene, izbor odjednom postaje pitanje identiteta.

Muškarac sme da bude pogođen ženskom pesmom ako je u kafani, pijan, okružen drugima, u situaciji u kojoj emociju pravda kolektiv. Tada pesma ne ugrožava muškost, jer je grupa obezbedila alibi. Izvan tog alibija izbor traži proveru. To se vidi u komentarima ispod snimaka muških pevača koji izvode pesme pevačica. Obrazac se ponavlja: „Kidaš kako pevaš, brate, ali što žensku pesmu od toliko muških?”

Pohvala dolazi sa uslovom: glas je dobar, emocija je pogođena, ali izbor mora da se opravda. Ni muziku ne možeš da slušaš bez toga da ti kultura pregleda pol.

Isti mehanizam radi van muzike. Dovoljno si muško ako koristiš najjeftiniji šampon pet u jedan i ne pokazuješ da ti je telo predmet nege. Šampon mora biti onaj kojim se, po mitologiji prosečne muškosti, mogu oprati kosa, telo, lavabo i automobil. Ako znaš razliku između kože lica i poda garaže, već se „lickaš”. A lickanje je, u toj logici, rezervisano za žene.

Labelo je možda najsitniji i najtačniji primer. Proizvod za ispucale usne pretvoren je u rodni znak. Muškarci će pre trpeti krvave usne nego izvaditi labelo pred drugima, jer sve što dodiruje usne već stoji pod sumnjom feminizacije. Tržište je taj strah uredno upakovalo: isti proizvod, sličan sastav, jedna ambalaža roze, druga plava. Uz negu se prodaje i dozvola da muškarac namaže sopstvene usne, dok se ambalaža unapred izvinjava umesto njega.

Isti test pripadnosti radi i sa muzikom. Ženska pesma koju muškarac sluša nasamo ponekad je veći prestup od iste pesme koju peva u punoj kafani, jer bez alibija grupe izbor mora sam da se brani.

Najglasnije osude


Zato su ljudi koji se najviše bave tuđom muškošću često najzanimljiviji za posmatranje. Oni koji ne mogu da prećute tuđi šampon, tuđu kožu, tuđu pesmu, tuđi glas, drugima objašnjavaju disciplinu. Ako se već drže sopstvene logike, šta je tačno muško u tome da muškarac opsesivno prati telo, miris, usne i muziku drugog muškarca? Kod sebe to zovu čuvanjem normalnosti. Kod svakog drugog bi to nazvali sumnjivim.

Ne treba svaku osudu odmah prevoditi u tajnu želju. To bi bilo previše lako. Ali intenzitet prezira uvek nešto otkriva. Čovek koji najglasnije prezire „jeftinu” muziku ponekad manje brani kulturu, a više beži od mogućnosti da mu se dopadne nešto što njegov krug ne bi oprostio.

Najglasnije osude su zato psihološki sumnjive. Čovek viče tamo gde ne sme da misli.

Najdublja hipokrizija ne zna da glumi: čovek stvarno veruje u sopstveni sud, stvarno misli da brani kulturu, dostojanstvo, ozbiljnost i ukus. Upravo zato taj sud tako lako postaje surov. Lažov barem zna razliku između predstave i stvarnosti. Psihološki slep čovek misli da vidi.

Moralizacija ukusa stabilizuje identitet dok se pravi da samo procenjuje muziku. Ako je njihov ukus primitivan, moj izgleda uzvišenije. Ako je njihova muzika banalna, moje ćutanje već liči na dubinu. Takvo samopoštovanje traži stalnu žrtvu: nekoga dovoljno glasnog, dovoljno loše obučenog, dovoljno pogrešno obrazovanog, dovoljno narodskog.

Šta naš sud govori o nama


Najveći paradoks je u tome što ljudi koji najviše preziru tuđu neautentičnost često sami žive po strogim pravilima grupe. Znaju šta se sme slušati ironično, šta ozbiljno, šta nikako. Znaju koje bendove treba pomenuti, koji refren priznati tek posle ponoći, koji oblik tuge ima prestiž. Njihova sloboda ima kodeks. Njihova individualnost ima uniformu.

Za stolom iz početka niko ne misli da radi sve ovo. Rečenica o muzici koja „dosta govori o čoveku” izgovorena je lako, skoro bez namere, i upravo tako funkcionišu najdublja uverenja: ne najavljuju se, samo izađu iz nas kao da su jedino moguća.

Granica između estetike i morala briše se postepeno: kroz šalu, kroz pogled, kroz reč seljački, kroz navodnu brigu za kvalitet, kroz gađenje koje se predstavlja kao kriterijum.

Možda najneprijatnije pitanje glasi šta naš sud o tuđem ukusu govori o nama.

Jer ukus retko ostaje samo ukus, čak i kad govorimo samo o muzici. U njemu se čuju detinjstvo, klasa, stid, grad, govor, telo, ambicija i strah da nas neko ne vrati tamo odakle pokušavamo da pobegnemo.