Vudu Popaj: Čovek koji je odbio da se uklopi - i stvorio sopstveni svet | INTERVJU
Helly Cherry
Neki umetnici prave muziku. Neki pišu knjige. Neki od svega toga naprave čitav univerzum.
Vudu Popaj (Radenko Stojanović) već decenijama stoji negde između svega toga - kao autor kog je teško smestiti u jednu definiciju, jednu scenu ili jedan žanr. Muzičar, pisac, strip autor, performer, konceptualni umetnik. A možda najpreciznije:
Čovek koji već dugo pravi sopstveni svet.
Dok publika i dalje pamti njegove kultne tekstove, Vudu Popaj trenutno promoviše novu knjigu „Prst sudbine i druge priče“.
Nova zbirka kratkih priča vodi čitaoca kroz svojevrsni bizarni bazar svakodnevice – prostor u kome se apsurd, groteska i društvena satira sudaraju sa stvarima koje možda deluju smešno, dok ne shvatite koliko su zapravo poznate.
Kroz priče o preživljavanju, čudnim aparatima, misterioznim bolestima, antiherojima i ljudima zaglavljenim u sopstvenim životima, Vudu Popaj secira društvene anomalije britko, direktno i bez mnogo milosti.
Njegov stil ostaje prepoznatljiv: Dovoljno duhovit da vas nasmeje. Dovoljno oštar da vas zaboli.
Ako Vudu Popaja znate samo kroz muziku – verovatno znate samo deo priče.
Njegov književni opus proteže se od haiku poezije, preko romana i stripova, do priča i poezije.
Objavljena dela:
Argo embargo (1995) – zbirka haiku poezije
Razglednice iz bumeranga (2003) – roman
Skupljači perja rano lete (2005) – strip
Od pojasa naniže (2008) – zbirka priča
Ledena zavesa (2011) – roman
Nije ti fazon (2012) – zbirka pesama sa celokupnim poetskim opusom
Prst sudbine i druge priče – sedma objavljena knjiga
Od haikua do groteske - možda je upravo književnost mesto gde se najbolje vidi koliko je teško Vudu Popaja ugurati u jednu definiciju.
Vudu Popaj (Radenko Stojanović) već decenijama stoji negde između svega toga - kao autor kog je teško smestiti u jednu definiciju, jednu scenu ili jedan žanr. Muzičar, pisac, strip autor, performer, konceptualni umetnik. A možda najpreciznije:
Čovek koji već dugo pravi sopstveni svet.
Dok publika i dalje pamti njegove kultne tekstove, Vudu Popaj trenutno promoviše novu knjigu „Prst sudbine i druge priče“.
Nova zbirka kratkih priča vodi čitaoca kroz svojevrsni bizarni bazar svakodnevice – prostor u kome se apsurd, groteska i društvena satira sudaraju sa stvarima koje možda deluju smešno, dok ne shvatite koliko su zapravo poznate.
Kroz priče o preživljavanju, čudnim aparatima, misterioznim bolestima, antiherojima i ljudima zaglavljenim u sopstvenim životima, Vudu Popaj secira društvene anomalije britko, direktno i bez mnogo milosti.
Njegov stil ostaje prepoznatljiv: Dovoljno duhovit da vas nasmeje. Dovoljno oštar da vas zaboli.
Ako Vudu Popaja znate samo kroz muziku – verovatno znate samo deo priče.
Njegov književni opus proteže se od haiku poezije, preko romana i stripova, do priča i poezije.
Objavljena dela:
Argo embargo (1995) – zbirka haiku poezije
Razglednice iz bumeranga (2003) – roman
Skupljači perja rano lete (2005) – strip
Od pojasa naniže (2008) – zbirka priča
Ledena zavesa (2011) – roman
Nije ti fazon (2012) – zbirka pesama sa celokupnim poetskim opusom
Prst sudbine i druge priče – sedma objavljena knjiga
Od haikua do groteske - možda je upravo književnost mesto gde se najbolje vidi koliko je teško Vudu Popaja ugurati u jednu definiciju.
Deluje kao da si decenijama birao da gradiš svoj svet umesto da se uklopiš u tuđi. Da li baš u tome leži posebnost umetnika?
Gradim svoj svet, to ste dobro rekli, i to je moja konstanta jer sam kreator svega – i umetnosti i svih svojih dešavanja u životu. Moj duh je stvaralački, dinamičan, borben i usmeren na ciljeve. Slabo kad stanem da čekam hoće li mi nešto ili neko naići i namestiti se. To je pre svega deo mog bića i ličnosti. Da li je to umetnost? Verovatno jeste, ali možda je baš umetnost bila pokretač koji je formirao takvu ličnost.
Koliko je danas teško pisati o svakodnevici, a da humor i apsurd sami ne ušetaju u priču?
Svakodnevica nije nužno moja tema. Ne robujem postulatima dok pišem. Najvažnije mi je da su likovi i radnje zanimljivi, originalni i nesvakidašnji. Imam neku početnu ideju, ali ništa nije detaljno zacrtano. Jedino pravilo je da priča oduševi čitaoca ili ga ostavi u čudu. Jer ja sam Vudu.
Nova knjiga „Prst sudbine i druge priče“ deluje mračno, ali istovremeno veoma duhovito. Da li je humor način preživljavanja?
Ako mene pitaš, tu nema ničeg mračnog. Život ume biti težak, ali ne mora zbog toga biti mračan. Vera, nada i optimizam su iznad toga. Moji junaci često ulaze u situacije o kojima drugi ne bi ni razmišljali. Neko će ih zvati antiherojima, neko herojima – njima je svejedno. Oni žive punim plućima. A što se tiče humora kao načina preživljavanja – u tome svakako ima istine.
Da li pisanje knjige zahteva drugačiji „mozak“ od pisanja pesama?
Ne verujem da mozak može biti bitno drugačiji. Postoje samo tehničke razlike. Ranije sam znao da pišem i po 20 sati dnevno, mesecima, dok ne završim roman. Danas mi je teže da istrajem na takav fanatičan način, pa sam više okrenut pričama i pesmama.
Kada čitaš svoje stare tekstove – vidiš li istu osobu?
Nisam mnogo razmišljao o tome, ali sigurno postoje razlike. Čovek se menja, naročito kada iz mladalačke faze pređe u onu u kojoj pokušava da postane bolja i postojanija verzija sebe.
Da li danas ima više apsurda nego ranije ili smo samo oguglali?
Apsurdi i paradoksi dominiraju današnjim načinom života. Ljudi ili lete kroz život površno ili potpuno stanu i ugase se. Problem je što nema ravnoteže. Mnogi idu linijom manjeg otpora, pa ih onda život suoči sa apsurdima koje nisu očekivali.
Kako gledaš na današnji rep i internet generaciju?
Uf, to bi zahtevalo duboku i studioznu analizu, a za to nemamo ni prostora ni vremena.
Da li bi Vudu Popaj mogao nastati danas?
Mogao bi, jer svet još nije potpuno uniformisan. Ali bilo bi mnogo teže. Danas ne postoji pravi medijski pluralizam niti društvo jednakih šansi. Isti obrasci se sele i na internet. Danas caruju ekipe, klanovi, samozvane elite i razne negativne selekcije.
Šta je danas veći luksuz: novac, vreme ili mir u glavi?
Luksuz je sve što novcem ne može da se kupi. Vreme, mir, ljubav, zdravlje, istinska sreća. Problem je što mnogi i dalje misle da novac može nadoknaditi sve ostalo.
Kada bi neko za 30 godina pronašao tvoje radove bez ikakvog konteksta – šta bi voleo da pomisli o čoveku koji ih je stvorio?
Voleo bih da se dobro oseća zbog toga.
Gradim svoj svet, to ste dobro rekli, i to je moja konstanta jer sam kreator svega – i umetnosti i svih svojih dešavanja u životu. Moj duh je stvaralački, dinamičan, borben i usmeren na ciljeve. Slabo kad stanem da čekam hoće li mi nešto ili neko naići i namestiti se. To je pre svega deo mog bića i ličnosti. Da li je to umetnost? Verovatno jeste, ali možda je baš umetnost bila pokretač koji je formirao takvu ličnost.
Koliko je danas teško pisati o svakodnevici, a da humor i apsurd sami ne ušetaju u priču?
Svakodnevica nije nužno moja tema. Ne robujem postulatima dok pišem. Najvažnije mi je da su likovi i radnje zanimljivi, originalni i nesvakidašnji. Imam neku početnu ideju, ali ništa nije detaljno zacrtano. Jedino pravilo je da priča oduševi čitaoca ili ga ostavi u čudu. Jer ja sam Vudu.
Nova knjiga „Prst sudbine i druge priče“ deluje mračno, ali istovremeno veoma duhovito. Da li je humor način preživljavanja?
Ako mene pitaš, tu nema ničeg mračnog. Život ume biti težak, ali ne mora zbog toga biti mračan. Vera, nada i optimizam su iznad toga. Moji junaci često ulaze u situacije o kojima drugi ne bi ni razmišljali. Neko će ih zvati antiherojima, neko herojima – njima je svejedno. Oni žive punim plućima. A što se tiče humora kao načina preživljavanja – u tome svakako ima istine.
Da li pisanje knjige zahteva drugačiji „mozak“ od pisanja pesama?
Ne verujem da mozak može biti bitno drugačiji. Postoje samo tehničke razlike. Ranije sam znao da pišem i po 20 sati dnevno, mesecima, dok ne završim roman. Danas mi je teže da istrajem na takav fanatičan način, pa sam više okrenut pričama i pesmama.
Kada čitaš svoje stare tekstove – vidiš li istu osobu?
Nisam mnogo razmišljao o tome, ali sigurno postoje razlike. Čovek se menja, naročito kada iz mladalačke faze pređe u onu u kojoj pokušava da postane bolja i postojanija verzija sebe.
Da li danas ima više apsurda nego ranije ili smo samo oguglali?
Apsurdi i paradoksi dominiraju današnjim načinom života. Ljudi ili lete kroz život površno ili potpuno stanu i ugase se. Problem je što nema ravnoteže. Mnogi idu linijom manjeg otpora, pa ih onda život suoči sa apsurdima koje nisu očekivali.
Kako gledaš na današnji rep i internet generaciju?
Uf, to bi zahtevalo duboku i studioznu analizu, a za to nemamo ni prostora ni vremena.
Da li bi Vudu Popaj mogao nastati danas?
Mogao bi, jer svet još nije potpuno uniformisan. Ali bilo bi mnogo teže. Danas ne postoji pravi medijski pluralizam niti društvo jednakih šansi. Isti obrasci se sele i na internet. Danas caruju ekipe, klanovi, samozvane elite i razne negativne selekcije.
Šta je danas veći luksuz: novac, vreme ili mir u glavi?
Luksuz je sve što novcem ne može da se kupi. Vreme, mir, ljubav, zdravlje, istinska sreća. Problem je što mnogi i dalje misle da novac može nadoknaditi sve ostalo.
Kada bi neko za 30 godina pronašao tvoje radove bez ikakvog konteksta – šta bi voleo da pomisli o čoveku koji ih je stvorio?
Voleo bih da se dobro oseća zbog toga.
sa Popajem razgovarala Elena Mihajilo