HULK: srpska retrospektiva

Bolni prvi koraci: Marvel Essential Hulk #1 (Čarobna knjiga, 2014)

U prvom „Essential“ izdanju (i zasada jedinom „Essential Hulk“ izdanju prevedenom na srpski jezik) čitalac ima prilike da se upozna sa razularenom zveri tokom njegovih prvih 39 epizoda, prvo u samostalnim stripovima, a onda u dvojnim stripovima edicije „Tales to Astonish“, gde je deo istih delio sa Čovekom-Mravom, a deo sa Namorom Podmorničarem. Zato neke epizode imaju preko 20, a većina isključivo 10 tabli.

Ovo su samo neke od ranih promena u samom serijalu. Primera radi, izvorno je Hulk bio siv, ali zbog problema u štampi, već od drugog broja mu je boja promenjena u zelenu. Dakako, ovo je meta-detalj koji će docniji pisci inkorporirati u priču na izuzetno kreativne načine, ali za sada je to bio samo tehnički detalj koji je trebalo adresirati. Potom, Banerova promena u Hulka je takođe menjana. Izvorno, Sten Li je inspiraciju crpeo iz romana „Frankenštajn“ i „Dr. Džekil i Mr. Hajd“, što se vidi u udvojenoj prirodi Hulka i njegovom izgledu, ali pritom je inspiracija za samu transformaciju bila legenda o vukodlaku, gde je Baner postajao Hulk isključivo noću. „Frankenštajn“ je ostao u nekim obrisima putem izvesnog naučnika Igora i, docnije, revivifikacijom Hulka putem struje gde on, poput doktora Frankenštajna iz crno-bele adaptacije knjige, viče „Hulk živi!“. Banerova promena u Hulka je postala nešto češća kada je on, u priči, dodatno bombardovan radijacijom, koja ga čini permanentnijim tokom dana, ali i ljućim, agresivnijim, gorim. Baner je pritom imao i posebnu mašinu kojom je mogao da se menja u Hulka po potrebi, koju je koristio izvestan broj stripova tokom ovih 39 epizoda. Tek nešto kasnije, i dalje u sklopu dotičnih 39 epizoda, Hulkova transformacija je direktno vezana za emocije, ali ne nužno za bes. Kako scenario nalaže, „izvesni hemijski procesi“ koji bi Banera istresirali ili uzbudili bi doveli do promene, ali bi preterani stres takođe doveo i do povratka u Banera. Još će proći neko vreme dok bes ne postane isključivi odašiljač za Banerovu transformaciju.

Ali neke stvari u sklopu serijala su, iznenađujuće je navesti, ostale dosledne i do dana današnjeg. Primera radi, već u ranim danima serijala, animozitet Hulka prema Baneru je postojao, kao i dilema da li su Hulk i Baner ista osoba. Hulkova pojava je još u ovim stripovima izazivala strah kod ljudi, a Hulk je već sada naučio da ga gotovo niko ne voli („Gde je dom? Hulku je svejedno, nigde nije dobro“). Dvojakost Banera i Hulka se ogleda i u tome da se prečesto – dakle, ne konstantno, ali s vremena na vreme – inteligencija jednog stapa sa besom drugog, čak i onda kada Baner misli da je obuzdao zver ili kada Hulk pomisli da je Baner mrtav. Iako to možda nisu imali u planu, Li, Kirbi, Ditko, Bušema, Kejn i ostali su postavljali osnove za disocijativni poremećaj identiteta, koji će postati kamen temeljac nekih od najboljih priča ikada napisanih, ne samo u Hulkovom serijalu, već i u „Marvelu“ uopšte.

Karakterizacije likova poput generala Tadeusa Gromovitog Rosa, Vođe, majora Glena Talbota, Rika Džounsa, Nakaze (ili Abominacije, ako vam je draže) i, u manjoj meri, Beti Ros, su ostale iste čak i decenijama nakon njihovog debija. Pritom je još tada zabrinutost javnosti ne samo o Hulku kao napasti, već i o Hulku kao neshvaćenom heroju, počela da se pomalja, gde povremeno ni samom Rosu, ni Talbotu, nije bilo svejedno da ga tek tako smaknu. Kako će nemali broj puta reći, njihov posao je da brane naciju i imaju svoja naređenja kao vojnici. Ros, recimo, nije toliko jednodimenzionalan; u jednom trenutku čak i kaže da, ako se on pita, ne bi ni mrava zgazio, ali nije general bez razloga. Njegov posao je da donosi teške odluke. Major Talbot je slično prikazan. Iako deluje kao lik bez mnogo dubine, kao osoba koja isključivo hoće da zavede Beti Ros, ne samo da se zauzima za Hulka kada saznaje da je objektivno nevin po pitanju izvesnih napada, nego čak ima i vrlo herojski čin protiv negativca Bumeranga, gde povređen, sa šrapnelom u nozi i gotovo onesvešćen, uspeva da ga otera sa vojne baze i time zaštiti podatke o jednom ubojitom oružju koji bi otišli sa one strane Gvozdene Zavese (imajmo na umu da su ovi stripovi pisani šezdesetih godina prošlog veka).

Beti je, nažalost, ovde možda najjednostavnija kao lik, svedena na to da bude zaljubljena u Banera do ušiju i da provodi mnoge epizode u kukanju oko njega i njegove pretpostavljene smrti. Tek kasnije dobija mnogo veću ulogu, kao osoba koja zapravo može da smiri Hulka, koja mu na nekom podsvesnom nivou znači. Tačno je, Rik Džouns je jedini koji gotovo svaku epizodu stavlja život na kocku za Banera iz zahvalnosti na spasavanju u prvoj epizodi, ali Baner i Beti se vole na jednom dubokom nivou, i sam pomen njenog imena može da na trenutak zaustavi zver.

Još jedan element koji je ostao isti još od ovih epizoda jesu različiti Hulkovi napadi. Njegov sada već ikonski gromoviti pljesak („Thunderclap“) se po prvi put pojavio već u četvrtoj epizodi Njegovo razaranje zemlje, gde pritisak od samog udara raštrkava mnoge protivnike, se javio već u narednoj. U istoj epizodi vidimo i da Hulk može da pojačava svoju telesnu temperaturu, nešto što će godinama kasnije Crveni Hulk prisvojiti kao ključnu sposobnost. Tokom iste te epizode, Hulk uzima oveći uzdah i oduvava kontigent vojnika – opet ovaj napad će koristiti u mnogim stripovima i adaptacijama istih u narednim decenijama. Naravno, u zavisnosti od situacije, Hulk nije uvek ni pobeđivao. U tom ranom periodu, sputalo bi ga nešto poput instant zamrzavanja, kontrola uma, ošamućujući gas u velikim količinama, a ako je protivnik znatno veći i inteligentniji od njega, ili pak ima telesnu konstrukciju koju on ne može rastaviti sirovom snagom, tu već zeleni džin dobija izazov.

Neki od negativaca se nisu zadržali u moderno vreme, poput Tiranusa, Majstora Metala i Mongua, se nisu posle toliko često pojavljivali, a neki su skroz nestali. Ali izvesni negativci su ostali i napredovali – Vođa i Nakaza su savršeni primeri toga, kao i Sivi Gargojl i Bumerang. Vođa konkretno je postao neka vrsta arhineprijatelja Hulka, dok je Nakaza postao savršeni rival. Opet, njihova karakterizacija je već ovako rano ustanovljena. Vođa želi da osvoji svet koji ga, kao biće zelene kože, ne razume, i u te svrhe pokušava da sarađuje s Hulkom, što mu ne uspeva. Nakaza, pak, samo hoće da porazi Hulka i da bude najjači ikada, običan špijun (poreklom iz Zagreba, zanimljivo je navesti, s imenom Emil Blonski) koji je postao rmpalija veličine omanje šupe. Interesantan podatak je taj da Tim Rot, glumac Nakaze u Marvelovom kinematografskom univerzumu, zapravo izgleda maltene jedan kroz jedan kao stripovski Emil Blonski.

Dakle, i kada uzmemo naizgled naivnija scenarija pisana šezdesetih, ne možemo a da ne primetimo neke detalje koji već tada Hulka izdižu do te tačke da se čitaoci poistovećuju sa njim. Dakle, ovde još uvek ne znamo o njegovom odnosu sa rođenim ocem, još uvek ga ne vidimo kao člana nekog većeg tima (bio je on u Osvetnicima, ali je u ovom periodu bio izgnan iz istih; za to predlažem čitanje prvog toma „Marvel Essential: Osvetnici“, takođe u izdanju „Čarobne knjige“). Ovde vidimo sirovog Hulka, koji svoje prijatelje doslovce može da pobroji na vrhovima prstiju. Njegova ličnost nije nužno zla – strip se trudi svojski da ga prikaže simpatetičnim čitaocu – ali daleko od toga da je savršena dobrica. Štaviše, argument može da se iscima o tome da je Hulk, pogotovo u interakciji sa likovima van borbe, neopisivo osion i drzak, čak i više nego što je to bila praksa kod junaka u toj deceniji (recimo, i Piter Parker se tako ponašao, kao i većina što Osvetnika, što Iks-Ljudi). Čitalac ne zna da li je sve to što Hulk priča zapravo Hulk ili tu ima malo (ili mnogo) Banera, niti znaju koliko je Banera ostalo unutar Hulka kad god pokušava nešto da uradi. Očigledno je, dakle, da još u ovim ranim stripovima dihotomija „Baner dobar-Hulk loš“ nije bila osnova, niti je bila vodilja piscima. Mnogo je tu magličastog, mnogo nejasnoća, mnogo ambiguiteta. I upravo je to navelo dalje scenariste da Hulka izbruse na taj način da će večno ostati ključni deo potkulture stripova.

Nuklearna reakcija: Neverovatni Hulk: Nečujni vrisci (Hachette, 2024)

Odnosno, kako je sam rekao, drugi autori su se već poigravali tom idejom (konkretno su tu navedeni Bil Mantlo i Beri Vindzor-Smit), ali Dejvid ju je zasigurno isterao u prvi plan i od početne kolibice u šumi napravio trospratnicu sa sve garažom i podrumom. Naravno, glavnina priče jesu Brusove avanture, gde kao Sivi Hulk/Džo Središa ide po Vegasu i glumi nekakvog gangstera iz tridesetih. Zeleni Hulk se vraća, sa svojim kromanjonskim govorom, i saznajemo da se u toj disfunkcionalnoj vezi nijedan od date trojice ne podnosi. No, to sve sleduje kasnije – pre toga imamo priče sa Prometejem, Superskrulom, tzv. „mračnim Hulkom“ i sijasetom drugih protivnika. Imamo i činjenicu da je Rik Džouns, nakon pomoćnika nebrojenim herojima, prerastao u muzičara i pisca bestselera, sa devojkom čije obline bi oborile i Hulka (što se ispostavilo da se i desilo – ta devojka je Marlo Čendler, Središina cura iz ranih dana Dejvidovog rada na serijalu).

Dejvid nadograđuje stare likove na pravi način. Rik Džouns je i dalje lojalan Hulku, ali zadržava onu dečačku buntovnost. Naravno, dok ga Skrulovi drže u lancima, i sam trpi preispitivanje ličnosti, na neki način. Beti Ros, prirodnom progresijom, odlazi u samostan da nađe mir, ali ne može da odustane od Brusa, a ni on od nje. Za razliku od starijih stripova, ovde Rosova konačno dobija malo na karakterizaciji, Upravo ona i uspeva da se probije do Brusa i da ga uputi na pravo rešenje njegovog problema, jer opet – ona mu je možda jedina osoba do kojoj mu je stalo.

E sad, tu je Doca Samson. Ako ste čitali samo srpske prevode Hulka, ova osoba vam je možda nepoznata. Ali ukratko, u pitanju je psihijatar koji je dobio nadljudsku snagu i zelenu kosu, i premda može da ide bar-a-bar sa Hulkom, oni su zapravo poznanici, da ne kažem baš prijatelji. I za razliku od većine ljudi koji ga poznaju, Hulka Samson zapravo hoće da izleči. A uzevši njegovo zvanje u obzir nije ni čudo da je Dejvid hteo da ga inkorporira u priču. A inkorporirao je i par drugih matorih negativaca, gde se Gospodar arene trijumfalno vraća, ali kao saradnik a ne protivnik. Ne treba zasebno pominjati heroje poput Namora, Doktora Strejndža i sličnih, a ako uzmemo transformacije Skrulova u obzir, u ovom periodu stripa možemo da spazimo i Kapetana Ameriku i Bakija i Kapetana Marvela.

Ceo ovaj serijal je podugačak. Do srpske publike je došao samo jedan njegov deo, najraniji, osam epizoda u jednom trejdu s naslovom „Neverovatni Hulk: Nečujni vrisci“ za čije je izdavaštvo zadužena kuća Hatchette, a za čiji je crtež odgovoran Dejl Kion. Ovaj kanadski autor je podjednako duboko okarakterisao Hulka vizuelno koliko je Dejvid to uradio scenaristički. Drugim rečima, kad vidite Kionovog Hulka, znate da je Kionov. Njegov stil, na granici tzv. „grimdark“ stila devedesetih, sa jarkim bojama i mišićima veličine Smedereva, se odlično pokazao kod čitalaca, do te tačke da je u više navrata opet sa Dejvidom radio Hulkove priče, pa čak i do tačke da je Pitt njegov junka iz „Image Comics“-a, imao uvezani mini-serijal sa Hulkom. U biti, to su dva Hulka koja vole da mlate – lepše od toga ne moš biti.

Kion najviše sija kada pokazuje Hulka, u bilo kom obliku, sa posebnim fokusom na bol tokom transformacije. Da mi je neko rekao da se Baner pretvara u Hulka i pritom mu se CELA KOŽA LJUŠTI SA TELA, ne bih verovao dok ne vidim rođenim očima. A to je tek treća najjezivija stvar u ovom strip albumu. Druga je konstantno mešanje dva Hulka i Banera tokom njihove tuče. U Brusovim očima vidimo koliko ga stres razdire, koliko je daleko otišao, do koje mere se muči, i pritom koliko je malo potrebno da mu se um razbije u paramparčad.

Najjezivija stvar, objektivno, možda najjezivija stvar u bilo kom Hulkovom stripu, jeste u osmom broju, odnosno u poslednjoj osmini ovog albuma, kada Doca Samson i Gospodar Arene pokušavaju da primene hipnoterapiju i terapiju izlaganja na licu mesta, što brže. Hulk, Središa i Baner se i dalje čarkaju, sve dok ne primete Brusovu staru dečiju sobu. I onda se pojavi on. Pojavi se Đavo Hulk. Ova kreatura sa zjapećim vilicama i presitnim očima gleda direktno u čitaoca, spremna da zarije kandže u apsolutno sve tri osobe koje trenutno naseljavaju Brusovo telu, i onda, postepeno ali dakako očekivano, saznajemo da je Đavo Hulk samo manifestacija, da je on u stvarnosti Brusov otac Brajan. Isti Brajan koji ga je redovno pesničio, koji je mrcvario i Brusa i njegovu majku Rebeku, koju je docnije ubio kad je probala da pobegne sa njihovim sinom. Ceo ovaj broj zateže čitaoca oko srca, jer konačno vidimo šta je to dovelo do Hulka, odnosno Hulkova. Vidimo da je gama radijacija samo dala lice nečemu što je bilo u Brusu već decenijama. A posebno boli trenutak kada dečak Brus ćutke posmatra usmrćenu majku dok odrasli Brus pokušava da mu izmami neku reakciju. U sekundi, Brus udara šamar mlađem sebi, a mlađi Brus maltene na dugme postane Hulk i nasrne na svog napadača. Brus je obišao ceo krug; uhvatio je sebe da se ponaša isto kao njegov otac, da ga trauma nikako nije napustila, da je pobegao u nauku i, preciznije, u skrivanje osećanja jer je znao da će njegov otac negativno reagovati koji god emociju Brus da ispolji. I nakon što se Brus pomiri sa svime tim, nakon što shvati da je Đavo Hulk isto samo čovek od krvi i mesa, manifestacija njegove majke kaže i njemu i njegovim alter egoima da se spoje. Profesor Hulk se tu javlja kao novi lik, kao kohezija svega prethodnog, i voleo bih da kažem da se Hulku tu put završava i da je dobio srećan kraj. Ali nije tako.

Ovo su tek uvodne epizode Dejvidovog mandata na Hulku. Baner će i te kako imati još problema sa zelenim džinom, terapija neće pomoći, a nove pretnje će samo da se naslažu jedna na drugu. Nažalost, taj deo Dejvidovog opusa nije preveden kod nas, ali „Nečujni vrisci“ su i pored toga apsolutno vredni svake preporuke. Kao samostalna storija, dovoljno kažu čitaocu gde se sada Hulk nalazi, kakvo mu je stanje uma i koji ga sve negativci napadaju, ali pre svega razotkriva možda najneverovatniji detalj Hulka koji je malo ko van medijuma stripa uspeo da replicira. Dodajte na to i Kionov spektakularan crtež i nemate grešku – ovo je strip desetostruko vredan papira na kome je štampan.

„Hulku je hladno...“ Hulk Kraj: Poslednji titan (Darkwood, 2013)

U stripu „Hulk Kraj: Poslednji titan“ vidimo oba ova koncepta dovedena do svog zaključka, i vidimo kako u praksi izgleda kada neko dobije ono što želi.

Zemlja je odavno ruinirana. Radijacija je pobila znatno više od 99.99% planete, i jedino što gamiže po istoj su bubašvabe, mutirane u enormne insekte koji izjedaju ljudsko meso do kosti. Ali i ovde vidimo jedno ljudsko biće – u pitanju je Brus Baner, previše star i pogrbljen da bismo ga prepoznali, čovek koji ima preko 200 godina, ako je i ta brojka uopšte tačna. Oko njega obleće video robot kome se povremeno obraća. A u pokojim trenucima, nekad kad to Baner želi, ali češće obrnuto, iskoči Hulk. I premda je Hulk na vrhuncu snage, vidno je i on ostareo. Seda kosa i podočnjaci dovoljno o tome govore.

Ovde nije prevladao Džo Središa, odnosno Sivi Hulk. Nije prevladao ni Profesor. Nije prevladala nijedna ličnost do one najiskonskije, Zelenog Hulka, velikog i razmaženog Ida Banerove ličnosti. Njegov fokus je i dalje da bude najjači, da nema takmaca, da mu niko ne može ništa. Ali i ovde beleži neuspehe. Rojevi buba ga izjedaju doslovce do kosti, i premda se regeneriše, nikad mu nije svejedno što redovno gubi. Pritom, jako je svestan video robota koji ga prati, ali ne može da ga smrska jer je ovaj programiran da se uvek izmakne tačnu distancu od njega. A pritom, i Baner je još uvek tu. Tri redovna neuspeha – Hulk ni na praznoj planeti ne može da dobije.

Baner se priseća svega, priseća se heroja sa planete Zemlje, velikog nuklearnog rata koji je pobio sve ljude na istoj, seća se ostataka, slabosti, seća se istrebljenja. Toliko je očajan za sopstvenom smrću da gotovo isključivo o njoj govori čitaocu. U razgovoru sa Snimačem, jedinim pravim likom sem Hulka i Banera kojeg upoznajemo u ovoj priči, Baner veli da se još nije ubio, na šta mu ovaj kaže da će se predomisliti. Trajalo je, i Baner se konačno predomislio.

Ono što sleduje je neopisivo srceparajuće. Baner, sa poslednjim trunkama svoje čovečnosti, moli samog sebe, moli Hulka, da ga pusti da umru, da nađu mir. Ali Hulk se ne menja. I dalje hoće da kontrira Baneru, i dalje ga briga za sve ostale. Hoće da bude svoj na svome, da bude najjači, i da ga svi ostave na miru. I u trenutku kraha, Hulk odnosi pobedu.

Hulk je konačno najjači na svetu. Hulk je konačno ostavljen na miru.

I to mu se ne dopada.

Naravno, zadnjih par kadrova je trebalo da suptilno to nagoveste, ali ništa kod Hulka nije suptilno. Piter Dejvid otvoreno kaže čitaocu da je Hulkov cilj do te mere fokusiran da je Hulk, podsvesno razume se, apsolutno sve negativne aspekte istog ignorisao. Tačno je, nema više ljudi da ga nerviraju, nema više Gromovitog Rosa koji ga juri, nema više Rika Džounsa koji ga čačka ili Beti koja ga čas voli, a čas ga se plaši. Nema više buke i nerviranja. Nema više ni Banera. Ali šta je naposletku ostalo? Hulk nema s kim više da se bori, nema s kim da se svađa, nema s kim da razgovara. Nema nikog do samog sebe. I to onog dela sebe koji ni sebe ne podnosi. Vidbot ga gleda u potiljak dok on sedi sam i razmišlja o njegovom konačno ostvarenom snu. A razmišljaće o istom i mnogo nakon što zatvorimo korice stripa.

Kion je u ovom delu pokidao sa crtežom. Vidi se da je svoju veštinu iz devedesetih izbrusio do tačke savršenstva, da mu je rad na „Pitt-u“ bio preko-potreban da se dodatno ojača. Iskreno, da je ovo bio poslednji Hulkov rad na kome je ovaj dvojac radio, bilo bi to spektakularno finale i kruna jedne nenormalno dobre karijere. Sama geografija lica Kionovih likova u ovom stripu dovoljno govori. Kad gledate Baneru u oči, vidite sve te vekove provedene na praznoj Zemlji. Kada vidite Hulka, vidite bes koji se zasigurno nije gasio decenijama i decenijama.Vizuelno, Kion je odradio savršenu psihološku studiju ove dve strane jednog jako izmučenog čoveka. A sve to informisano Dejvidovim neprikosnoveno čvrstim scenariom. Vidite velike, krupne, raskošne table gde se Hulk razmaše pesnicama, gde urliče, i onda vas još jače udari kada se isti takav kadar iskoristi za njegovu poslednju rečenicu, izgovorenu tiho, neimpresivno. I vizuelno i narativno vidite koliko je sada Hulk izolovan od sveta, koliko je usamljen, koliko je...ostavljen na miru.

Treba nagasiti, mimo samog stripa, da je ovo prva veća grafička novela na temu Hulka objavljena u Srbiji. Darkvud je obavio odličan posao odabirom, sa doduše primetnim štucanjima u prevodu i pomalo klimavim uvodnikom Damjana Pejovića, ali svakako je ovo delo, samo po sebi, i pored toga što je u biti neki vid zaključka Dejvidovog i Kionovog rada na Hulku, odličan uvodnik u to šta Hulk zapravo jeste, a šta nije. Ne možemo baš reći da je ovo dekonstrukcija Hulka, već više nekako nadgradnja istog. Dekonstrukcije će svakako doći docnije.

„Ti me ne znaš!“ Hulk: Sivo (Phoenix Press, 2019)

• Derdevil: Žuto
• Spajdermen: Plavo
• Hulk: Sivo
• Kapetan Amerika: Belo.

Svi ovi serijali se uglavnom fokusiraju na rane dane pomenutih superheroja, kada su počinjali, sa reinterpretacijom njihovih porekla iz pera Louba i (crtačkog) pera Sejla. I premda svaki od njih vredi pročitati, nas trenutno interesuje Hulk, u njegovom sivom periodu.

Priča počinje – i završava se – skoro crno-belim tablama tokom jednog kišnog dana. Brus Baner je u ofisu Lenarda Samsona, i očito je da prolazi kroz psihoterapeutsku sesiju. Konkretno pričaju o Hulkovim prvim danima, o njegovom spasavanju Rika Džounsa i prvim susretima sa Gromovitim Rosom i Beti.

U to vreme, kako ističe Brus, Hulk je bio siv, premda je pričao kao da je zelen – u krnjim, dečjim, jedva formiranim rečenicama. Sejlov crtež precizno oslikava neandertalsku sliku Hulka u tom periodu, premda ga ne prikazuje kao abnormalno velikog. Ne treba zaboraviti da je Hulk, i pored svoje pozamašnosti, u proseku visok (u zavisnosti od oblika, priče i scenariste koji ga pokriva) oko 2.6 metara, dakle viši od većine ljudi ali i dalje u rangu sa pojedinim superherojima i negativcima. To ga i dalje čini čovekom, što smo već apsolvirali kroz prethodne opisane stripove – Hulk je Baner i Baner je Hulk. Ili, kako će sam sivi džin reći u ovom stripu, „Hulk je Hulk“.

Postoje dve ključne stvari koje je Loub ostavio u ovoj priči, a da su i te kako u duhu originalnih stripova. Najčešće će nevešti scenaristi – uglavnom van stripova – Rosa predstaviti kao karikaturu generala koji se vazda dere, a Beti kao snažnu, nezavisnu ženu koja nema mane. Nijedna od ove dve reprezentacije nije stripovski precizna. Podsetiću da je Beti, barem u ranim Hulkovim radovima, uglavnom bila sporedni lik, i uglavnom žena u opasnosti čiji je glavni atribut bio taj da može smiriti Hulka. Taj element je Loub zadržao i ovde. Naravno, dao je Beti nešto više autonomije u odnosu na Beti iz šezdesetih, to je tačno, ali tek dovoljno da se ne izgubi ono što ju je činilo savršenim kontrapunktom Hulku – ona, kao sitna i ranjiva, i on kao ogroman i opasan, a opet se dopunjuju na suptilne načine. Ros je takođe zadržao njegovu srž – i dalje je strogi, militantni tip koji ne preza da počini diskutabilne činove zarad bezbednosti države, ali je takođe i vojnik u srži, spreman da umre dok ga Hulk drži u šaci, a vojnici drže Hulka (i pritom Rosa) na nišanu. Ne treba zaboraviti da je Ros neko ko je reagovao na kidnapovanje njegove kćerke, ali i neko kome je doslovce posao da eliminiše pretnje po državnu bezbednost. Ukratko, sem Hulka, i porodica Ros je u Loubovoj izvedbi predstavljena sa puno dubine i nijansi.

Rik Džouns je takođe tu negde, premda je ovde nešto manje prominentan. Njegov pobunjenički stav je produbljen griserskom frizurom i pogledom a la Džejms Din, a to što je doslovce manji od svih prisutnih u priči (čak i Beti) dodatno ojačava njegovo pobunjeništvo. I naravno, u odnosu na izvornog Džounsa, kao lik se nije drastično promenio.

Jedna interesantna komponenta koju je Loub uveo u priču jeste okršaj sa Ajron Menom. Kako čitaoci znaju, Ajron Men i Hulk su prvi put komunicirali kada su osnovali Osvetnike. Kako bi zaobišao ovu kontradiktornost, Loub je kroz naraciju Brusa i Lenarda naglasio da je ovaj susred Gvozdenog i Sivog čoveka bio zataškan, te javnost nije ni znala da su se makljali u pustinji i da je pritom Ajron Men izgubio – a Beti dobila Hulkovu pesnicu u lice. Ceo ovaj strip, treba istaći, je jedna velika serija poraza, a o tome ću detaljnije u zaključku ovog poglavlja.

Fokusirajmo se nakratko na jedan detalj koji je Loub primetio, a koji dobar deo čitalaca Hulka ni ne uzme u obzir. Hulk je definitivno destruktivna sila, možda najjači smrtnik u Marvelovom univerzumu koji doslovce može da se maklja sa Supermenom (što se i dešavalo). Ali Hulk, bez obzira na svoju snagu i svoj bes, je tokom svog života, od šezdesetih pa do danas, ubio vrlo mali broj ljudi. Štaviše, kad čitate te rane stripove, gotovo svaki negativac koji je poginuo u borbi s Hulkom je to učinio putem sopstvenih grešaka. Ovaj detalj je Loub, putem Lenarda Samsona, rešio da preispita, uzevši u obzir činjenicu da je Baner/Hulk i dalje osoba koja oseća krivicu, grižu savesti i odgovornost prema drugim ljudima. Primera radi, nije netačno pretpostaviti da je Tadeus Ros, pre nego što je postao general, vrlo verovatno pobio više ljudi za svog života od Hulka, samo zbog činjenice da je učestvovao u ratovima i da je, hteo-ne hteo, morao da povuče obarač na drugog vojnika. Čak i Kapetan Amerika, srazmerno suzdržaniji i bolje prihvaćen Osvetnik od Hulka u svakom pogledu, je vrlo verovatno oduzeo više života od Zelenog (ili u ovom slučaju, Sivog) diva. A da ni ne govorimo o njegovom malom, žutom, kanadskom rivalu Žderavcu (biće i za to prilike).

Ovo je tek jedna od onih dubokih psiholoških tangenti koju je Samson izvukao iz Banera. Druga, znatno bolnija, ima veze sa trojcem Brus-Beti-Tadeus. U poređenju sa Rosom i Hulkom konkretno, Beti je mala, sićušna, slaba i sklona opasnosti. Upravo zbog toga je on zaštitnički nastrojen prema njoj. Upravo zato je spreman za nju da umre. Upravo zato je oličenje besa. Upravo zato ne preza da počini bilo šta kako bi ona bila dobro. I upravo zbog te dihotomije monstruoznog i čovekolikog ga Beti i dalje voli, i zašto će ga uvek štititi, ma koliko je on povređivao.

Koji on? Lepo pitanje. Sama činjenica da nisam precizirao nekog od njih dvojice vam daje tačan, i neopisivo bolan, odgovor.

Upravo taj odgovor na kraju i žacne Brusa, koji se pretvara u zelenog sebe i demoliranjem napušta Samsona. Ovde, kao što obećah, ćemo pričati o seriji poraza. Tu su dakako manji porazi, poput Ajron Mena koji gubi bitku, ili Rika Džounsa koji gubi svaki smisao normalnosti (i ne uspeva da zaštiti novog prijatelja). Ali veći gubici uključuju glavne aktere ove priče. Ros je izgubio Banera kao atribut istraživanjima vlade SAD-a, ali je pritom izgubio i borbu protiv Hulka, kao i nešto iskonsko kod Beti. Beti je izgubila Banera, i premda to još ne shvata, u procesu je da ga izgubi opet. Samson je izgubio jer nije uspeo da pomogne prijatelju kad mu je bilo najteže. Štaviše, samo je pogoršao situaciju.

Brus, pak, je izgubio najviše. U trenutku pisanja ovog stripa, Beti Ros je kanonski bila mrtva unutar Marvelovog univerzuma. Brus ju je time dvaput izgubio. Izgubio je normalan život, izgubio je bezbednost, zdravlje uma, zdravlje tela, izgubio je prijatelje, porodicu, saradnike. Ali najveći poraz mu je upravo saznanje kada je usporedio sebe sa ocem Beti, sa njegovim možda najvećim neprjateljem, sa čovekom koga – sem samog sebe – najviše mrzi. I kada je zavirio u taj ambis, a onda ga taj ambis ničeovski pogledao natrag, shvatio je koliko je zapravo izgubio. „Hulk: Sivo“ je priča sa dva početka, ali bez srećnog kraja. Bez ikakvog kraja, ispostaviće se (videli smo kakav kraj može da čeka Hulka, i nije prijatan). Banerov život je jednostavno bio bolna nota doslovce od rođenja pa do danas, i tu ni mali milion psihoterapija ne može pomoći.

Postoji razlog zašto su uvodne i zaključne table crno-bele (sa ključnim izuzecima), a zašto nijanse sivog preovladavaju u glavnini stripa. Da se razumemo, strip je u boji, ali kada Sejl hoće da naglasi važne trenutke, videćete sivo. To „sivo“ je Loub iskoristio i doslovce i figurativno. Sami Baner i Samson će, u par navrata, reći kako nije sve crno-belo u životu, kako postoje nijanse sivog. Te nijanse vidimo u karakterima Rosa, Beti, Džounsa i Banera. I ma koliko Samson pokušao da to rastavi na neke crno-bele komponente, očito je da se bez boje ne može. „Hulk: Sivo“ je remek-delo od korice do korice, i premda je u biti reimaginacija porekla Hulka, dovoljno dobro funkcioniše kao dekonstrukcija lika, iako lično nisam ljubitelj tog termina i tog pristupa. Ovde je Hulk počeo ponovo, i slobodno ovaj mini-serijal možete čitati kao dopunu onoga što ste već naučili kroz najranije Hulkove izdatke.

A sad nešto sasvim drugačije: Ultimativno: Vulverin protiv Hulka (Darkwood, 2021)

Ali, budući da je storija „Ultimativno: Vulverin protiv Hulka“ ipak izašla na našim prostorima i tiče se Hulka, ne mogu je zaobići, i zarad objektivnosti, evo par pasusa o istoj.

Ukratko, Logan dobija zadatak od Fjurija da precvika Hulka/Banera, koji je bio osuđen na smrt zbog ubistva preko 800 ljudi, i nakon što je doslovce preživeo nuklearnku, odmaglio je za Tibet. Na Tibetu Logan nalazi Hulka okruženog golim ženama, pretrpanog brojanicama, smirenog ali velikog, rečitog ali nestabilnog. Nakon jedne insinuacije prema Beti Ros, Logan uspeva da iznervira Hulka do te tačke da krenu da se makljaju. Logan isprva gubi donju polovinu, a onda i ostatak tela, dok se bici pridružuje i Hulk Devojka, ili Ona-Hulk, kako god vam drago. Par peripetija posle, Logan i Brus se ponovo nalaze, na avionu za Kazablanku, ali umesto da se makljaju, strip se završava antiklimaktično – time što Fjuri obojici preti na specifičan način, a njih dvojica propešače pustinju u potrazi za civilizacijom.

Scenario za ovu priču nije pisao ni Loub ni Milar, već Dejmon Lindelof, koji je u biti zadržao njihov zadrti, osioni i nihilistični stil, prepun psovki i arogantnosti. Lindelof je pretežno poznat po svom radu na televiziji, gde je pisao za serije poput „Lost“, „Neš Bridžis“ i „The Leftovers“, dok je u stripu, barem pre ove mini-serije, bio relativno redak. Interesantno je navesti da je on scenarista nadolazeće serije o Zelenim Fenjerima „Lanterns“, što čini njegov četvrti rad za „DC Comics“ (drugi za adaptaciju „DC-jevog“ stripa, pride). To čini njegov rad na ovom krosoveru jedini za sada uradak na nekom Marvelovom projektu. Interesantno je da je serijal počeo da piše 2005. godine, pauzirao isti nakon drugog broja, a onda ga nastavio 2008. godine. Za mini-seriju od 6 brojeva, to je ogroman jaz. Ali budući da je tada pisao za televiziju i film na sedamnaest različitih strana, ovo je dakako razumljivo.

Crtač ovog stripa, Lejnil Frensis Ju, je pak mnogo češći saradnik Kuće ideja, premda je i za „DC“ odradio poveći broj stripova i strip naslovnica. Njegov stil je, konkretno, svrsishodan. Ne vređa inteligenciju čitaoca, a pritom je dovoljno pun kinetike da se svidi prosečnom čitaocu superherojskih priča. Ukratko, lepo se uklopio u jedan ultimativni mini-serijal, delimično zahvaljujući i činjenici da je nekoliko puta radio priče upravo za ovaj poduniverzum.

E sad, da se bacimo na samu priču. Dakako bih mogao da brstim o Loganu, Fjuriju, Kapetanu Americi, Ajron Menu, Fordžu i drugim sporednim likovima iz šireg Marvelovog univerzuma, ali naš fokus je Hulk i njegovo predstavljanje. I kao da mi treba dodatni razlog da ne volim Ultimativni univerzum, Hulkov karakter ovde je definitivno jedno veliko Ne za mene. Prvo fizički; kao što sam naglasio, Hulk ima najviše 2.6 metara u visini, što nije van realma mogućnosti. Ovde je, kako Žderavac navodi, visok preko 6 metara, što je potpuno nebulozno. Onda je tu njegov raison d’etre. Hulk u regularnom kontinuitetu je izmučena duša koja izbegava ubijanje kad god može, koja se uglavnom fokusira da je ostave na miru. Ovaj Hulk je napaljena gromada koja ubija levo-desno, kanibalizuje svoje žrtve, a pritom nešto nevažno poput isticanja impotencije ili veličine stojka može da ga iznervira do tačke genocida. Vizuelno ne odskače mnogo od regularnih izgleda Hulka u stripu, ali je previše goropadan i divljački nacrtan da bi delovao uverljivo. Primera radi, i Dejl Kion i Tim Sejl odlično predstavljaju Hulka u „prirodnoj veličini“, taman toliko grotesknog da vam privuče pažnju, ali ne previše kako bi delovao uverljivo – kao da je tu ispred vas.

Naravno, tu su i promene u kanonu, tipa ona gde umesto Dženifer Volters (koja se isto pojavljuje u stripu, kao saradnik S.H.I.E.L.D.-a) osoba koja postaje Ona-Hulk je zapravo Beti Ros. Naravno, Beti će u jednom trenutku i u 616 univerzumu postati Ona-Hulk, preciznije Crvena Ona-Hulk, ali ovde vidimo prekrajanje porekla koje Džen čini...ono, Džen. E sad, seksualnost kojom izvorna Džen odiše je i dalje tu, samo što su je ovde nekako neprirodno prebacili i na Beti kada se transformiše. Ne kažem da mi to smeta – nisam jedan od dušebrižnika koji kuka kako je ovaj ili onaj lik seksualizovan – ali ovde je to odrađeno nekako aljkavo. Uopšteno, svaki iole zreli element koji bi u pravim rukama doprineo priču, ovde priču vuče. Ponavljam, ekscesivno nasilje, krv, seks i psovke mogu da se mnogo, MNOGO Dobro iskoriste, da pojačaju već intenzivnu priču. Ovde? Deluje kao da je pisano namenski za nabusite tinejdžere bez mnogo supstantivnih elemenata.

Naravno, i ovde imamo neke tragove kvalitetnog Hulka, na kakvog su fanovi 616 univerzuma navikli. I dalje se brine o Beti, i dalje oseća ljubav prema njoj, i daje je kao Baner prepun krivice, i dalje je suicidalan. Ali je sve to zatrpano ispod ekstremnosti izjava i dela. Ne postoji bolji način da se ovo kaže, ali što se tiče Hulkovih stripova na srpskim prostorima, ovaj je najmanjeg kvaliteta.

Dakako, tu ima i nekih lepih trenutaka. Lindelof je ovu priču pisao kao omaž prvom susretu Žderavca i Hulka, te tu imamo lepih skrivenih detalja. Recimo, u jednom trenutku, Brus ističe kako je nekad zelen, a nekad siv, u zavisnosti od situacije. Pritom, kada Logan izgubi oko u borbi sa Beti Ros, stavlja povez na oko i seda u avion pored Brusa. Ovo je aluzija na njegov identitet Zakrpe, koji je koristio dok je operisao u Madripuru nakom smrti ostalih Iks-Ljudi. Zakrpa je zapravo svojevremeno bio u kontaktu sa Sivim Hulkom, odnosno Džoom Središom, gde i dan-danas postoji ona ikonska naslovnica njih dvojice u belim smokinzima.

Ovi sitni trenuci daju stripu barem malo šarma. Ne mnogo, taman toliko da održi pažnju. Na sreću, glavni 616 univerzum nije prestajao sa dobrim pričama, čak i nakon što su Dejvid i Loub odradili svoje. Naposletku, Hulk je imao tek veliki put da prevali do svoje možda najpoznatije moderne priče.

„Ali Hulk se saginjati neće“; Planeta Hulk (Darkwood, 2013)

Međutim, Greg Pak je upravo u tom pravcu vodio priču koju je pisao. I ispostaviće se da je ubo tematiku u centar, jer je „Planeta Hulk“ i dan-danas jedna od najcenjenijih, najpopularnijih i najkvalitetnijih priča o Hulku ikada napisana.

„Planeta Hulk“ se proteže kroz više arki, sa podnaslovima „Izgnanstvo“, „Banerov rat“, „Anarhija“, „Odanost“ i „Armagedon“ uz dodatni tekstualni prilog po imenu „Gladijatorski vodič“. Crtači serijala su primarno bili Karlo Paglajan i Aron Lopresti, sa gostovanjem sijasetom drugih kvalitetnih crtača, tušera, kolorista i inih drugih autora. Ova priča je u Srbiji izdata otprilike oko 7 godina nakon njene premijere u SAD-u. Pritom je i jedna od dve Hulk priče koja je, barem albumski, dobila i drugo izdanje, od strane drugog izdavača (Hachette, 2024, u vidu dva izdanja edicije „Ultimativna kolekcija grafičkih novela“, brojevi 16 i 17).

Priča je krajnje jednostavna što se izvorne premise tiče. Hulk je nakon izvesne borbe poslat, u svemirskom brodu, na neku nenaseljenu planetu. Kako mu kažu Rid Ričards, Toni Stark, Crna Munja i Dr. Strejndž (članovi grupe Iluminati), šalju ga tamo da konačno dobije svoj mir, da nikog više ne povredi – da ga ostave na miru. Ali naravno, brod sleće s kursa i pada na planetu Sakaar, kroz portal. Ovde Hulk postaje rob i počinje da se bori u gladijatorskim mečevima za crvenog imperatora planete, sadističkog mladića koji voli da sve bude po njegovom.

Međutim, iako prolazi kroz razne nedaće, Hulk u ovoj priči zapravo napreduje. Em ranjava imperatora, em uspeva u infamnoj Čeljusti, areni za treniranje gladijatora, em stiče prijatelje (iako to u startu ne priznaje, ni njima ni sebi), počinje da oslobađa narod okova imperatora, rešava planetu sukoba između mnoštvom zaraćenih rasa, poražava imperatora i njegovu vojsku, i na kraju priče postaje novokrunisani kralj planete. „Ništa sem trnjika i ne raste na njoj. Ništa sem čudovišta tu ne živi.“, reći će Hulku jedan od njegovih novih prijatelja o izvesnoj pustari. „Zvuči kao dom.“, odgovoriće mu Zeleni Džin.

Nema poricanja da je „Planeta Hulk“ krcata akcijom. Dvojac Paglajan-Lopresti znaju kako da crtežom ujednače ritam i da prikažu čitaocima em besne akcione scene vredne jednog visokobudžetnog filma, em tihe, retrospektivne trenutke različitih likova i frakcija. A frakcija ima vala za izvor. Crvenoputi humanoidi vladaju planetom, dok su bube, bilo žute bilo crne, potčinjene imperatoru premda redovno vode borbe s istim. Sivoputi ljudi su došli sa druge planete, obećavši novim gospodarima da će ih služiti, dok su tako nekako i bodlje stigle, zarazivši veliki deo planete i čineći najveći genocid ljudi do tog trenutka. Divljoboti obitavaju u spoljnim etarima planete i nemilosrdno nasrću na lokalno stanovništvo. A pritom, maltene svaki novi stvor koji dođe kroz portal završava u areni.

Hulk, naravno, stiče dosta prijatelja, od kojih će neki sačinjavati tzv. Bratstvo rata, a neki će samo biti saveznici labavih lojalnosti. U njegove saradnike spadaju:

• Korg od Krone, kameni ratnik koji je bio primoran da pobije svoju braću (i jedan od Torovih davnašnjih protivnika);
• Mik Bezkošnični, siva buba bez igde ikoga kome je porodica porobljena od strane imperatorovih ljudi
• Bezimena od Okot-roda, insektoidna ženka ogromnih čeljusti koja je izgubila svoje sestrež
• Hiroim Nečasni, sivoputi sveštenik koji je izgubio titulu i koji kriptično govori o budućim stvarima
• Eloi Kaifi, kćerka jednog diplomate i vatrena ratnica za slobodu
• Laven Ski, visoki zvaničnik koji postaje surogat-otac Eloi i, nažalost, relativno rano umire
• Kjara Starosnažna, senka imperatora i docnija Hulkova saradnica i ljubavnica, te žena i, u tom trenutku, buduća majka njegovog deteta
• Arč-I-5912, robot koji preživljava uz Hulka i postaje saveznik
• Srebrni Letač (nakratko), Galaktusov vesnik i osoba koja, nakon borbe sa Hulkom, oslobađa robove svojih diskova i odleće nazad u vaseljenu.

Hulk isprva ne voli nijednog od navedenih saveznika. Protiv Korga, Kjare, Letača i Bezimene se čak i borio, brutalno. Međutim, kako vreme odmiče, ne samo da će oni imati pozitivan utisak na njega, već i on na njih. Mik polako prerasta u ratnika i docnije kralja njegove nove košnice, doslovce se preobrazujući iz malečke četvororuke bube u jezivo velikog bubašvaba-ratnika. Korg postaje kvalitetan vojni strateg i na neki način osoba koja može da smiri Hulka. Eloi uspeva da smiri svoje strasti koliko-toliko i da reducira smrtonosne porive. Bezimena se smiruje isto, prerastajući iz zveri koja ubija u majčinsku figuru koja neguje. Hiroim polako vraća svoju veru. A Kjara em doslovce menja strane, em oslobađa iz svoje ratničke ljušture onu ženstvenu, mirnu srž.

Hulk ne menja samo bliže sebi. U poslednjem činu protiv imperatora, on doslovce spašava svet spajanjem razorenih tektonskih ploča (rezultat autodestrukcije koju je imperator potegao kao poslednji očajnički čin), spaja bube i crvenopute sopstvenim primerom, te zaceljuje zemlju svojom krvlju. Ne samo da plodi svoju novu kraljicu naslednikom, već doslovce plodi i planetu time što njegova krv stvara novo rastinje i čini zemlju ponovo obradivom. Šalje svoje izaslanike među druge frakcije planete da se polako pregovara o miru, dok svojim radom, ali i primerom, doslovce sklanja staro i gradi novo. Njegova krv pritom i hrani pregladnele bodlje, neshvaćene neprijatelje svih na planeti, a potom ih em šalje u rodni svemir, em im oslobađa rodbinu sa obližnjeg meseca. I premda i dalje nije ljubitelj gužve i ljudi, opet uspeva da izađe među narod, koji ga smatra kraljem. Koji mu je zahvalan. Koji ga voli.

Hulk je najzad kući.

Ali mi znamo da nije sve tako lako.

„Sad razumem zašto će ga ubiti,“ rekao je predstavnik Divljobota Arč-Iju, na sekund pre nego što je nuklearna eksplozija pobila sve u prestonici – sem Hulka, naravno. Onda kada Bratstvo rata pokušava da izbegne katastrofu, bomba koja je eksplodirala opet pokreće tektonske ploče, i odjednom Sakaar gubi maltene svaki oblik života na svojoj površini. Sem Hulka, naravno.

Svemirski brod na kome je on došao je, nažalost, imao i poslednju meru odbrane. Nuklearka koju su Iluminati tu stavili je služila kao poslednja linija odbrane ukoliko bi Hulk podivljao opet. I naravno, poetska nepravda se desila – ljudi, bedni ljudi, koji su hteli Hulka da se reše, da ga ubiju u svemiru, čak i u njegovim najboljim trenucima mu ne daju mira i uništavaju jedno jedino mesto, ikada, koje je Hulk nazivao domom.

Hulk više ne viče „Ostavite Hulka na miru!“. Hulk sada viče nešto ogorčenije. „VRATITE MI IH NAZAD!“

I dok ga preživelo Bratstvo zove na brod, on se sprema. Sprema se na još jedan ratni pohod. Sprema se da ode nazad na zemlju.

„Planeta Hulk“ uspeva na više frontova kao priča. Naizgled izlizanu i ne preterano rabljenu premisu Pak i ekipa konvertuju u epopeju koja bi bila savršena kao neki kreacijski mit novog panteona. Naravno, ovo nije prvi Hulkov izlet u gladijatorske bitke (u „Essential Hulku“ se to već desilo), niti mu je prvi put da je završio u svemiru (opet, „Essential Hulk“). Štaviše, Hulk je od samih svojih početaka znao da za njega gotovo nigde nije bilo mesta. E pa, Sakaar je bio njegovo mesto, što je izgleda prekasno shvatio. Sakaar ga je prihvatio od maltene prvih koraka na istom, planeta koja je doslovce napravljena za njega, čiji rast je usko povezan za Hulkovu krv, za njegov život u pravom smislu te reči. Svet krcat čudovištima koje isto kao i njega niko ne razume, ali koji njega razumeju jedan kroz jedan.

Kako traje strip, svaki od Hulkovih saradnika stiže da ispriča svoju priču, šta im se desilo pre Hulkovog dolaska na Sakaar. Saznajemo koliko je to traume, koliko bola, koliko srdžbe. Poistovećujemo se sa vanzemaljskim reptilušama, četvororukim bubama, kamenim stvorovima i sivim sveštenicima koje smo doslovce upoznali pre samo 50tak tabli. I naravno, taman kada vidimo sve te likove na pragu nečeg novog, na pragu obnove i rasta, dešava se promena iz korena, i odjednom smo opet na početnoj tački.

„Planeta Hulk“ je za sada jedina Hulkova priča adaptirana u dugometražni animirani film. Tačno je da postoje kratki filmovi „Hulk vs Thor“ i „Hulk vs Wolverine“, ali oni su više usredsređeni na druge likove iz naslova, gde je Hulk samo igrom slučaja prisutan. To, a i oba traju nešto malo preko 40 minuta, pa nisu baš dugometražni. No, što se „Planete“ tiče, kao adaptacija je solidan, premda mnogo toga menja u priči i daje joj srećniji kraj nego što mi kao čitaoci znamo da jeste. Ovo je takođe možda prvi i jedini put da ćemo videti kako se međusobno bore Hulk i Beta Rej Bil (Srebrnog Letača nisu smeli da koriste u filmu zbog autorskih prava koja je „Foks“ u tom trenutku držao).

Ali sem ove epopeje, tragične koliko i legendarne, ne smemo se otrgnuti i ključnom aspektu Hulka, odnosno o njemu kao ekstenziji Brusa Banera. Brus se javlja u više stripova duž serijala, naravno kao antipod Hulku, ali u jednom trenutku, tik pre nego što će voditi ljubav sa Kjarom, Hulk se, ne bi li bio iskren prema njoj, mirno preobražava u Brusa. I ona ga kao takvog prihvata. Ovaj Hulk je nova varijanta. Zelen je kao Zeleni Hulk, ali nije goropadan niti niskointeligentan. Nije samodopadljiv i arogantan kao Džo Središa/Sivi Hulk, niti je amalgam ličnosti kao Profesor Hulk. Ovo je osoba koja je prihvatila sebe na jednom dubljem nivou, i kao takav će, za potrebe ovog teksta, biti nazvan Sin Sakaara.“Planeta Hulk“ je toliko važna priča po ovog lika da je doslovce pomirila njegovu ličnost samu sa sobom. I što je važnije, to je odradila u pozadini, postepeno, mestimično – to je uradila suptilno. I mada je ovo deo priče koji se ne ističe dovoljno u strip kritici, smatram da je to apsolutni zenit ovog serijala, najveći njegov uspeh i razlog zašto se ovoj priči čitaoci uvek vraćaju.

A kad već pričamo o vraćanju...

„Šta god da se desi, ide vama na dušu!“ Svetski rat Hulk (Darkwood, 2014)

Kroz pet mučnih brojeva. Hulk listom tamani narod, dok njegovo Bratstvo kači diskove na poražene superjunake, iste diskove koje je Crveni Imperator koristio na njima. Zemljani se onda bore međusobno, do tačke pucanja, a pratioci Hulka na zemlji žele njihovu krv. U pozadini, Stražar, najjači superjunak na zemlji i agorafobičan nered od osobe, ali pritom i prijatelj Hulka, dobija jednostavno naređenje – igraj se Boga. Porazi Hulka.

Međutim, otkud Hulku pristalice, pa još na zemlji? Pa, ovde treba istaći da se u stripu odvijao krosover događaj po imenu Građanski rat. Dve strane su se zavadile oko toga da li se superheroji trebaju registrovati javno i otkriti identitet kako bi kolateralna šteta bila manja a planeta bezbedna. Ova borba je permanentno odvojila Marvelov svet, gde je Toni postao direktor S.H.I.E.L.D.-a, Kapetan Amerika izgubio život, a Spajdermen otkrio svetu svoj tajni identitet. A da, i Dedpul je pravio budalu od sebe pokušavajući da natera Osvetnike sa Velikih Jezera da se registruju (već su se registrovali). Samim tim, i ljudi su bili podeljeni, a ona liberalnija frakcija je htela da vidi superheroje kako padaju ničice, jer niko ne može njima da kaže da li da se registruju ili ne! U svojoj srdžbi, ti isti ljudi pokazaju koliko oni zapravo mogu da budu krvožedni (vremena se nimalo nisu promenila, izgleda), tražeći od Hulka da pobije sve što nosi plašt i helanke.

Priču ovog brutalnog obračuna Hulka sa svojim oponentima na zemlji vode scenarista Greg Pak i crtač Džon Romita Mlađi. Prvo ćemo se fokusirati na Romitu. Svoju karijeru je počeo crtajući roblajfeldovski (ko razume, shvatiće), ali je vremenom iskristalisao svoj stil. U ovom mini-serijalu je na vrhuncu zadatka, sa krupnim scenama borbe koje odskaču kao da vas sami Hulk i Stražar bacakaju po velegradu. I premda Romita Mlađi zna da bude sklon ekscesima (u čemu se za nijansu razlikuje od njegovog oca), na „Svetskom ratu Hulk“ je doista dao sve od sebe. Tačno je da stil dosta odskače od Paglajana i Loprestija, ali kinetika kojom obiluje dovoljno donosi inovacija da „Svetski rat“ čini čitljivijim. Sijaset boja samo dodatno pojačava užitak.

Pak, pak, je scenarista koji odudara od dosadašnjih. Za razliku od Lija i njegove direktnosti, Dejvida i njegove suptilnosti, Louba i njegove visceralnosti ili Lindelofa i njegove teatralnosti, Pak ume da prigrli akciju i da nadograđuje prethodno lirsko nadolazećim epskim. Sve ono što je u „Planeti Hulk“ gradio putem gladijatorskih bitaka, srceparajućih rastanaka i Pirovih pobeda, ovde je razulario i dao Hulku da razmrči sve na N-ti nivo. A kako je ovo verzija Hulka koju smo prozvali Sin Sakaara, znamo da ima razjarenost Hulka, snishodljivost Sivog Hulka i um Brusa Banera. Ovo je Profesor Hulk doveden do svog logičkog zaključka, ali ne nužno kao Maestro, već kao sudija jednog planetarnog Kengurskog suda. Smrt voljenih na Sakaaru ga je dovela do ove tačke, do tačke gde Stražar mora da da sve od sebe kako bi ga porazio a gde Toni i Rid moraju da usmere najjače zemljino oružje na njega. Smrt prijatelja, sirotog Rika Džounsa, ga je dovela do raskola u delovanju. Do malopre je mlatio najjače junake ovog univerzuma, dok se Bratstvo podjednako jako drvilo sa Gvozdenom Pesnicom, Roninom, Eho, Stvorom, Nevidljivom Ženom, Ljudskom Bakljom, Hulk Devojkom, Ms. Marvel i inim herojima pride. Onda je smrvio svog saradnika Mika golim rukama jer ne upravo on – ne heroji sa zemlje – odgovoran za devastiranje Sakaara. Jer premda je Hulk našao mir, Mik je smatrao da je on uvek zapravo tražio rat.

Čak ni u svom najblaženijem trenutku, Hulk ne može biti ostavljen na miru.

Poražen, od prve do poslednje jote snage, Hulk konačno prelazi u svoje Baner telo i predaje se herojima, osuđen da bude zaključan na neodređeno vreme. Priča se završava jednim, tačnije poslednjim kadrom na Sakaaru, gde jedna osoba ustaje – osoba koja je, ispostaviće se, Hulkov sin, Skaar.

Ali o tom potom.

Ako je „Planeta Hulk“ tragična epopeja koja je Hulka dovela jezivo blizu pravog, mirnog zaključka, „Svetski rat Hulk“ je onaj ispliv akcije koji služi kao neispunjena priča osvete, bombastično finale serije i serije poraza. Pak je stavio poklopac na rečeno, i svako je dobio svoje. Rik Džouns je dobio buvlju nogu u stomak. Gromoviti Ros je, opet, dobio neopisivo maestralni trenutak nasrtaja na Hulka, prsa u prsa – indikator da Pak i te kako poštuje izvorni materijal. Heroji su dobili milo za drago, ali nisu izgubili herojsko. Naposletku, Rid Ričards je snagom svog uma na vreme prestao da napada Tonija, iako ga je disk navodio na isto- A Toni, pak, je uspeo da se trgne na vreme uz čistu moć volje. Ovo je oštećeni Marvel koji pokušava da se zaceli usred plamene stihije. I u ovoj priči, iako niko nije izgubio, uopšte nema pobednika. Zemlja je i dalje podeljena, Beti i dalje nema, a Hulk ne biva ostavljen na miru.

O, i te kako ne biva ostavljen na miru...

„Svi Hulkovi biti Hulkovi...“ Besmrtni Hulk (Čarobna knjiga, 2022)

Prva je ta da su, od tandema Stena Lija i majstora iz Kuće ideja, tokom minulih decenija dva pisca najviše i najdublje definisali Hulka kao lika. Prvi je više puta pominjani Piter Dejvid, koji je i postavio osnove preispitivanja Banera kao osobe što pati od disocijativnog poremećaja identiteta. Kraj 20. i početak 21. veka je, što se Hulka tiče, bio „Dejvidova Era“. Drugi pisac kome je ovo pošlo za rukom, pisac koji je definitivno redefinisao lika i dao mu najdublje do sada preispitivanje, istraživanje i produhovljenje, jeste Al Juing, britanski autor koji je 2018. godine začeo danas jednu od najprihvaćenijih modernih superherojskih – ali, pre svega, horor – priča u „Marvelu“. Uz crtež Džoa Beneta, brazilskog ilustratora poširokog renomea, i niza gostujućih ilustratora, Juing je kreirao horor epopeju koja se raširila na 50 brojeva, koja ujedno služi kao reimaginacija Hulka, kao ljubavno pismo svim prošlim iteracijama ovog lika, kao povratak njegovim korenima, ali i kao produbljenje već postojećeg istorijata i povezivanje istog sa širim Marvelovim univerzumom na jedan inovativan način.

Druga nepobitna činjenica jeste ta da je ovo definitivno najduži Hulkov serijal preveden na srpski jezik, izdat u četiri podeblja toma pod okriljem „Čarobne knjige“.

Priča je podugačka za sumiranje, ali probaćemo. Sveže vraćen iz mrtvih, Brus Baner razvija novu ličnost, zelenog ali inteligentnog i homicidnog grdosiju pod imenom Đavolji Hulk. Prvi deo te priče se bavi eskapadama Đavoljeg Hulka, borbom Hulka sa Forteanom, generalom koji je nasledio pokojnog Rosa, dok novinarka Džeki Makgi pokušava da sazna zašto se Hulk vratio iz mrtvih, pritom imajući i lične razloge da ga prati.

Međutim, nakon smicanja Forteana, priča evoluira. Isprva telesni horor kakav bi jedan Kronenberg ili jedan Karpenter napisali, „Besmrtni Hulk“ se potom pomera u studiju Brusovih mnogih ličnosti. Maltene svako od njih se vraća – Divlji Hulk, Džo Središa, Zeleni Ožiljak. Fale, doduše, Maestro i Profesor, ali dobijaju svoj pomen unutar same priče. Uz to, cela plejada njegovih prijatelja i protivnika sa gama mutacijama nalazi svoje mesto u priči. Doca Samson i Saskvač, primera radi, dobijaju sopstvene herojske arke unutar priče, dok se Beti Ros konvertuje u tzv. Crvenu Harpiju, njen najmonstruozniji oblik, i sama prolazi kroz dugo putovanje reotkrića. Rik Džouns, Fantastična Četvorka, Amadeus Čo, Hulk-Devojka, pa čak i Brusovi roditelji, Vođa, Upijač, Titanija, Alfa Tim (bez Žderavca, treba naglasiti), Nakaza u neku ruku... Štaviše, Juing je uspeo da ubaci reference i na druge medije gde je Hulk figurirao, pre svega reference na seriju gde su Bil Biksbi i Lu Ferinjo glumili Banera i Hulka – Džeki Makgi, Dr Šarlin Makgoan i Del Rej su zapravo reference na likove sličnih imena i uloga unutar pomenute serije. Pojavljuju se i Minotaur/David Ager, te moćni Zemnu kao prvi Marvelov lik koji je nosio nadimak „Hulk“ – mnogo pre nego što će Hulk uopšte i postojati! – pa Namor, Van-Zemljaci... spisak raste li raste.

A raste i spisak preokreta i razvoja priče, kao i elemenata iste. Ranije, transformacija Brusa u Hulka je uključivala klasično rastanje i cepanje odeće. Sada Hulk doslovce cepa Brusovo telo na delove, ili pak Brus eksplodira iz Hulkovog tela. Komadanje udova i prosipanje utrobe je prečesto u ovom serijalu, čime se pojačava horor element koji je Juing hteo od samog početka. Čak i tokom borbe, vidimo kako se Hulkovo telo deformiše, kako se neuravnoteženo leči, kako umire i oživljava mali milion puta.

No to su estetski elementi. Kako se to razvija priča. Pa, Juing je prvo krenuo sa hororom u tzv. „Maloj Americi“, u ruralnim predelima SAD-a. Nakon toga, priča prerasta u preispitivanje Brusovih mnogih ličnosti, ali i preispitivanje gama radijacije ne kao radijacije, već kao sile prirode predstavljene, između ostalog, zelenim vratima koja se sama materijalizuju. Koncepti Onog Iznad Svega i Onog Ispod Svega se ovde efektno koriste, a Hulk je predstavljen ne kao žrtva radijacije i sopstvene traume, već kao kosmička sila koja mora postojati. I tu upada Lavkraft kroz dizajne stvorenja i telesni horor; Benet je odradio lavovski deo posla u crtežu, predstavljajući Hulka koji će vas na trenutke stvarno uplašiti. A uplašiće vas i činjenica da gotovo SVI gama junaci i negativci imaju slične idiosinkrazije Hulku, sa nijansama kad su razlike u pitanju.

Juing je uspeo da pomiri decenije istorijata Hulka, da koristi naizgled neiskoristivo i da kreira priču koja pije vodu od prve do poslednje table. Ali opet zadržava sve originalne elemente koji Hulka čine Hulkom – njegov bes, njegov antagonizam prema svetu, njegova želja da se ostavi na miru, njegove traume, njegov loš ljubavni život, njegovo pretvaranje noću, njegov karakterističan rečnik, čak i činjenica da gotovo nikoga ne ubija sem u ekstremno retkim slučajevima. Čak i neke sitnice, poput „tinejdž brigade“, te Džounsovog članstva u Osvetnicima i Vođine mnoge smrti, nalaze delić pažnje u ovom serijalu. Štaviše, mnoge smrti Hulka i Vođe su kanonizovane i dat im je razlog koji i te kako ima smisla.

Naravno, ovaj serijal nije bez svojih kontroverzi. Nije tajna da je Al Juing otvoreni levičar, te je kritika kapitalizma i fokus na transrodnost, socijalizam i rasne razlike prisutan, doduše ne u preterano velikoj meri. Neretko bi Juing vrlo otvoreno, čak karikaturalno, predstavljao desničare sa gotovo nula nijansi. Ovo je dodatno simpatično ako se u obzir uzme da je Benet zapravo desničar i da je njegov angažman van stripova doveo do njegovog prokazivanja i izbacivanja iz Marvela. Imajte to na umu – jedan zadrti levičar i jedan zadrti desničar su kroz 50 brojeva skrojili jednu od najcenjenijih Hulkovih priča. Život je interesantan pokatkad.

Duž serijala, Juing se koristi inovativnim načinima naracije. Neretko se direktno čitaocu obraćaju heroji – Brus, Đavolji, Džo, Samson, Beti, Rik, Džen – ili negativci – Vođa, Fortean, Brajan Baner, Minotaur, Henri Piter Gajrič – ili pak statisti – Makgijeva, Makgoanova. Nekad dobijamo paragrafe teksta bez dijaloga. U jednoj epizodi imamo i čitav segment koji se odvija milionima godina u budućnosti, gde dijalog vrše bespolna bića na kraju vremena. Štaviše, u poslednjem, najdužem broju, dobijamo i čast da vidimo četvoroduplericu, dakle četiri savitljive strane na kojima se pojavljuje...pa, neću da vam odam. Uvodnik svakog od stripova sadrži citat iz nekog romana, pesme, anegdote, govora, stripa, neretko i Biblije. Kakav god Juing bio kao osoba, ne može mu se poreći da nije načitan i da ne ume da rukovodi perom kao virtuoz.

Pritom, kakav god Benet bio kao osoba, ne može mu se poreći da je definitivno najboljeg Hulka nacrtao u poslednjih 20 godina. Benet je najbolji kada mu se odreše ruke i kada može da eksperimentiše. Recimo, lavkraftovski Vođa zaposednut Onim Ispod Svega je remek delo sam po sebi, kad god se pojavi. Njegove gama kreature (koje samo Džeki vidi) zaslužuju da se proučavaju u kakvom bestijarijumu. Telesni horor koji se poteže iz Hulka, a pogotovo iz Crvene Harpije, je za medalju. Ukratko, Benet je prodisao Hulka kroz ovih 50 brojeva i treba mu se skinuti kapa.

Naravno, postojali su i brojni kratki stripovi koji su izlazili van glavne priče, a opet su se doticali „Besmrtnog Hulka“. Ali čak i ako ih ne pročitate, ili ako ne pročitate bilo šta od Hulka sem ovog serijala, uživaćete. To vam apsolutno garantujem.

Zaključak: Zla Kob Zelenog Džina

Iako se u albumskim izdanjima nije pronašlo sve vezano za Hulka, ovaj presek nam daje odličan uvid u najbolje što gnevni rmpalija ima da ponudi. Ne mogu dovoljno da ponovim kako je u pitanju jedan od najtragičnijih likova Marvelovog univerzuma, objektivno gledajući. Hulk je doslovce napisan da pati otkako je rođen, a ne može propisno ni da umre. Sam kosmos je rešio da je to njegov usud, i on ne mrda sa te mrtve tačke. A kada mu život ipak krene jezivo na bolje, ne može a da ga tragedija ne zadesi.

Priznaću, postoje varijacije Hulka van stripa koje su mi jako drage. „Avengers: Earth’s Mightiest Heroes“ recimo ima mnogo dobrog Hulka koji je uprošćen maksimalno, ali opet vrlo zabavan za gledanje. Hulkova solo animirana serija iz devedesetih je takođe pun pogodak, a nećete pogrešiti ni ako odgledate animiranu adaptaciju „Planete Hulk“ ili dva kratka „Hulk Vs“ filma. U igricama Hulk je gotovo uvek zanimljiv, pogotovo u Marvel vs. Capcom serijalu. Međutim, sa možda Ang Lijevim filmskim Hulkom kao izuzetkom, gotovo da ne postoji adaptacija ovog lika koja zadržava njegovu tragičnu srž. I to je baš šteta.

Naravno da imamo stripove, nemojte me shvatiti pogrešno. I naravno da ću ih uvek preporučivati. Ali da se ne lažemo, ljudi će se zainteresovati za Hulka putem lako svarljivih medija kao što su film, serija, animacija i video igre. A ako tu nemamo Hulka kakvog imamo u stripu, ljudi će nastaviti da hrane zabludu da je on samo tabadžija koji viče „Hulk smrskati!“, iako je on mnogo, mnogo više od toga.

Od navedenih radova, sem možda „Ultimativnog“, apsolutno bih vam sve preporučio da pročitate. Izvorni stripovi Lija i ekipe vam daju osnovu Hulka i njegove glavne elemente koje ćete pratiti nadalje, „Nečujni vrisci“ i „Kraj: Poslednji titan“ vam daju proširenje postavljenih elemenata, „Sivo“ vam prepričava njegove prve dane na najprisniji mogući način, „Planeta“ i „Svetski rat“ vam daju epsku priču koja kao da ne deluje marvelovski, a „Besmrtni“ vam sve prethodno dato pakuje u novi kontekst i proširuje ga neopisivim kvalitetom.

E sad, sami ćete odabrati koji je ovde vaš favorit. Ali naravno, sad ide ono najmanje bitno pitanje: od datih priča, koja je moja omiljena? Naravno, mogu da vam kažem koja je objektivno najkvalitetnija („Nečujni vrisci“) ili najinovativnija („Planeta Hulk“) ili zasigurno najveće osveženje („Besmrtni Hulk“), mogu da vam kažem gde su likovi najbolje istraženi („Nečujni vrisci“) ili najbolje dekonstruisani („Besmrtni Hulk“), kao i koja priča je sama po sebi najzabavnija („Essential Hulk“). Ali iskreno, nakon dugog razmišljanja, nakon mnogo previranja i mnogo preispitivanja, meni je ipak najdraža „Hulk: Sivo“. Obično nisam ljubitelj retroaktivnog kontinuiteta, pogotovo u mejnstrim stripovima koji imaju milion autora, ali ne mogu da ne pohvalim izvanredan posao koji su Loub i Sejl uložili u ovu priču. Tačno je da su doslovce sve navedene priče koje nisu deo Ultimativnog kontinuiteta ispratile Hulkovu mitologiju i dodale istoj, ali nijedna nije uradila toliko mnogo na tako malom prostoru. „Hulk: SIvo“ je tu apsolutni šampion, prava jedna ekonomija prostora, brzo pripovedanje, puno akcije, puno emocija, i crtež koji zahteva pažnju u svakom kadru.

Evo vam još jedne velike istine – nakon čitanja svega navedenog, zavolećete Hulka. Zavolećete Banera. Saosećaćete s njim. Tražićete način da mu nekako pomognete. Ali nema mu pomoći. I upravo ta konstanta će vas navoditi da čitate i dalje. Svi ovi albumi i kompilacije su pravo blago na srpskoj strip sceni, i ako vas neko ikada pita kog lika iz Marvela da čitaju a da to nije Spajdi, Žderavac ili Ajron Men, ne ustručavajte se ni milisekundu – predložite im Hulka.

Jer Hulk je Hulk. I u tome razbija.