U oblaku (fanki) dima: Yin Yin prvi put u Srbiji
Helly Cherry
Šta se dobije kada se spoje Holandija, indokineske melodije i fanki gruv? Pa, jedna od glavnih muzičkih atracija Evrope trenutno – Yin Yin. E, baš ova razigrana, zabavna i entuzijastična četvorka posetila je Beograd, u utorak 17. marta. Prvobitna lokacija je promenjena, pa su premijernu svirku u Srbiji imali u trećinski popunjenom Dragstoru. Nastupili su potpuno sami, ali dovoljni za odličnu žurku. Bilo je tu svega. I šale, i komike, i čestitki, i pozdrava, i pomalo improvizacije, i pregršt odličnog provoda i svirke. Skoro pa tim redosledom, videćete.
Budući da nije bilo predgrupe, niti domaće podrške, negde oko 21.30, predstava je počela. Jedva vidljivi od dima koji je kuljao unaokolo, Holanđani su zauzeli mesta i krenuli u akciju pesmom „In Search of Yang”, koja neodljivo podseća na teme iz jugoslovenskih filmova Zorana Simjanovića ili Kornelija Kovača. Tu je nekako i najvidljiviji taj psihodelični uticaj, pošto bend, pored fanka, zvukom kombinuje azijski melos, disko, soul i još mnogo toga. Inače, ova numera otvara njihov novi, nedavno objavljeni album „Yatta!”, koji su na ovoj, istoimenoj turneji i promovisali. Ekipa na plesnom podijumu je momentalno krenula da se giba u ritmovima koje je Yin Yin emitovao, uprkos gorepomenutom dimu. Možda bi u nekim narednim prilikama malo trebalo efekte svesti na razumniju meru. Mašina je radila maltene stalno, pa su samo fanovi u prvim redovima koliko-toliko mogli da vide članove sastava, dok su se ostalima ukazivali sporadično kada se „razvedri”. U jednom trenutku sam čuo čak i povik: „Ne vidimo vas”. Jeste Dragstor prostor za elektronsku muziku i DJ nastupe, ali kada je već gitarsko veče posredi, treba i atmosferu prilagoditi tome.
Žovijalni kvartet je nastavio u duhu novog albuma pa su nanizali još nekoliko stvari sa istog, između ostalog i pesme „Elma” i „Spirit Adapter”. Ako izuzmemo dalekoistočne gitare, obe mi, ponovo, nekako odišu jugoslovenskim soul/fank/pop senzibilitetom. Bas linije, kao da je Neša Japanac odsvirao. Dok smo još kod komparacije sa muzičkim derivatima nekadašnje države, na pojedinim mestima podsetili su me na rane radove Olivera Mandića, Mirzino jato i Gari Garinču. Možda je poređenje kontroverzno, ali u mnogim trenucima nastupa sam zaista imao taj sonični deža vi.
Pozitivni vajb se širio ostatkom večeri, a oni počeli da mešaju – red starih, red novih pesama. Tako je naišao moj adut i verovatno najpoznatija traka grupe - „One Inch Punch”, sa prvog im albuma „The Rabbit That Hunts Tigers” iz 2019. Bilo je tu i standardnog zahvaljivanja okupljenima, a s vremena na vreme su progovarali srpski. Na primer, „hvala Belgrad” i kada su tražili „pivo”. Poslednja faza nastupa obuhvatila je numeru sa aktuelnog albuma „Yata Yata”, zatim „Ocho”, za koju kažu da je nikad nisu izdali već da je sviraju samo uživo, i naposletku naslovnu prvenca – „The Rabbit That Hunts Tigers”, uz jedan pozamašni bubnjarski solo.
Masa nije dugo čekala na bis, vratili su se predstavivši grupu, uz još jedan krug kraćih solo akrobacija, posebno njene osovine – basiste Remija Šerena i gitariste Kejsa Berkersa. Potonji je čak zasvirao i „Paranoid” od Blek Sabata, odajući time poštu preminulom Oziju Ozburnu. Stigli su i da pomenu da je originalni bubnjar na odsustvu zbog rođenja deteta (čestitamo), kao i da se našale na poziv osobe iz publike da „dođu u Novi Sad”, odgovorivši, u duhu holandskog sarkazma, da fanovi iz Ujvideka „mogu i do Beograda”. Gde su mladi, tu je i šala, što se kaže. A publika i jeste većinski bila mlada i dominirale su žene, što je slika koja se ređe viđa na koncertima. Za finalni gruv, izbor je pao na „Takahashi Timing” i „Dis Kô Dis Kô”.
Odličan koncert benda koji kapiram da će tek da osvaja svet. Super sviraju, kreativni su, mladi, sve kriterijume zadovoljavaju. Tako da ako sve bude po planu i progres teče dalje, moći ćemo da se pohvalimo kroz desetak godina da smo bili među par stotina okupljenih na njihovom premijernom koncertu u Srbiji, odnosno Beogradu. A do tada – dis ko, dis ko, dis ko.
Budući da nije bilo predgrupe, niti domaće podrške, negde oko 21.30, predstava je počela. Jedva vidljivi od dima koji je kuljao unaokolo, Holanđani su zauzeli mesta i krenuli u akciju pesmom „In Search of Yang”, koja neodljivo podseća na teme iz jugoslovenskih filmova Zorana Simjanovića ili Kornelija Kovača. Tu je nekako i najvidljiviji taj psihodelični uticaj, pošto bend, pored fanka, zvukom kombinuje azijski melos, disko, soul i još mnogo toga. Inače, ova numera otvara njihov novi, nedavno objavljeni album „Yatta!”, koji su na ovoj, istoimenoj turneji i promovisali. Ekipa na plesnom podijumu je momentalno krenula da se giba u ritmovima koje je Yin Yin emitovao, uprkos gorepomenutom dimu. Možda bi u nekim narednim prilikama malo trebalo efekte svesti na razumniju meru. Mašina je radila maltene stalno, pa su samo fanovi u prvim redovima koliko-toliko mogli da vide članove sastava, dok su se ostalima ukazivali sporadično kada se „razvedri”. U jednom trenutku sam čuo čak i povik: „Ne vidimo vas”. Jeste Dragstor prostor za elektronsku muziku i DJ nastupe, ali kada je već gitarsko veče posredi, treba i atmosferu prilagoditi tome.
Žovijalni kvartet je nastavio u duhu novog albuma pa su nanizali još nekoliko stvari sa istog, između ostalog i pesme „Elma” i „Spirit Adapter”. Ako izuzmemo dalekoistočne gitare, obe mi, ponovo, nekako odišu jugoslovenskim soul/fank/pop senzibilitetom. Bas linije, kao da je Neša Japanac odsvirao. Dok smo još kod komparacije sa muzičkim derivatima nekadašnje države, na pojedinim mestima podsetili su me na rane radove Olivera Mandića, Mirzino jato i Gari Garinču. Možda je poređenje kontroverzno, ali u mnogim trenucima nastupa sam zaista imao taj sonični deža vi.
Pozitivni vajb se širio ostatkom večeri, a oni počeli da mešaju – red starih, red novih pesama. Tako je naišao moj adut i verovatno najpoznatija traka grupe - „One Inch Punch”, sa prvog im albuma „The Rabbit That Hunts Tigers” iz 2019. Bilo je tu i standardnog zahvaljivanja okupljenima, a s vremena na vreme su progovarali srpski. Na primer, „hvala Belgrad” i kada su tražili „pivo”. Poslednja faza nastupa obuhvatila je numeru sa aktuelnog albuma „Yata Yata”, zatim „Ocho”, za koju kažu da je nikad nisu izdali već da je sviraju samo uživo, i naposletku naslovnu prvenca – „The Rabbit That Hunts Tigers”, uz jedan pozamašni bubnjarski solo.
Masa nije dugo čekala na bis, vratili su se predstavivši grupu, uz još jedan krug kraćih solo akrobacija, posebno njene osovine – basiste Remija Šerena i gitariste Kejsa Berkersa. Potonji je čak zasvirao i „Paranoid” od Blek Sabata, odajući time poštu preminulom Oziju Ozburnu. Stigli su i da pomenu da je originalni bubnjar na odsustvu zbog rođenja deteta (čestitamo), kao i da se našale na poziv osobe iz publike da „dođu u Novi Sad”, odgovorivši, u duhu holandskog sarkazma, da fanovi iz Ujvideka „mogu i do Beograda”. Gde su mladi, tu je i šala, što se kaže. A publika i jeste većinski bila mlada i dominirale su žene, što je slika koja se ređe viđa na koncertima. Za finalni gruv, izbor je pao na „Takahashi Timing” i „Dis Kô Dis Kô”.
Odličan koncert benda koji kapiram da će tek da osvaja svet. Super sviraju, kreativni su, mladi, sve kriterijume zadovoljavaju. Tako da ako sve bude po planu i progres teče dalje, moći ćemo da se pohvalimo kroz desetak godina da smo bili među par stotina okupljenih na njihovom premijernom koncertu u Srbiji, odnosno Beogradu. A do tada – dis ko, dis ko, dis ko.
Timočanin