Muzika kao utočište: Zvuk koji leči dušu
Helly Cherry
U psihologiji i psihijatriji muzikoterapija odavno postoji i priznata je kao deo lečenja. Muzika - alat za regulaciju emocija, smanjenje anksioznosti, stvaranje osećaja sigurnosti i pripadnosti. Ljudi se, često intuitivno okreću muzici kada prolaze kroz teške momente - kao utočište, mesto gde manje boli.
Život je nepredvidiv, ponekad surov i sa sobom nosi oluje, teške periode gde samo poželimo da stavimo slušalice kako bismo utišali misli u glavi, u tome je zapravo i poenta. Muzika je nesto poput - skloništa i ono što nam pomaže da preživimo. Tekst nas tera na razmišljanje a melodija gura napred, dira u srce i ostaje tu kao obeležje jednog razdoblja života. Istina, muzika možda ne može popraviti stvari ali čini nešto što pomaže čoveku da se suoči se sa izazovom – da prizna kako se oseća, da zastane i kaže sebi ’’Da, ovo sam ja, tu me boli.“
Mnogi psiholozi tvrde da muzika pomaže u regulisanju emocija i utiče pozitivno na nervni sistem – melodija uspori misli, tekst pomaže da se lakše imenuje trenutni osećaj što dodatno pomaže osobi da se oseti shvaćeno bez dodatnog objašnjavanja. Baš kao što Daniel Levitin, neuropsiholog tvrdi: „Muzika dopire do delova mozga do kojih reči često ne mogu.“
Nije ispravno ali uvek se nekako očekivalo da je pogrešno biti ranjiv - da uvek moramo da budemo jaki. Muzika nam upravo pruža to – mogućnost da budemo ranjivi, to je kao kad te neko čuje baš onda kada ti je potrebno. U teškim trenucima ljudi često gube kompas, stabilnost, sopstveni identitet upravo tu muzika igra važnu ulogu jer stvara posebnu povezanost kroz ranjivost omogućavajući slušaocu da u njoj pronađe sopstveno značenje. Onako iskreno da počne da smeta – i izazove efekat borbe i izlečenja. Jer svako ko je stigao do Alice in Chains, ima i više nego dovoljno snage da ide dalje.
Postoje hrabri autori koji su svoju bol pretvorili u umetnost i pomogli ljudima da bolje razumeju sopstvena osećanja. Layne Staley i Alice in Chains, Joy Division, Jeff Buckley, Tool, Pearl Jam i The Cure samo su neki od izvođača koji su bez zadrške govorili o najtežim unutrašnjim borbama, često jasnije i iskrenije nego što mnogi od nas umeju da izgovore.
Kada se sagleda sa strane, lepi trenuci nas pokreću, ali nas teški dani oblikuju. Šta je čovek bez bola? I bol je emocija - ona nas podseća da smo živi i da smo ljudi. Muzika tada postaje saputnik, nešto što nas prati i pomaže nam da lakše prođemo kroz sve što život nosi.
Dakle na kraju ove moje priče da rezimiram najvažnije – nije to samo neka tužna muzika, tu ste rečenicu čuli milion puta. Mislim da je pravi trenutak da se stavi tačka na tu tvrdnju. Neko je dao glas za sve tihe ratove koje vodimo, za sve sto ćutimo, isplačemo – nije to samo neka depresivna muzika. To je empatija na višem nivou.
Život je nepredvidiv, ponekad surov i sa sobom nosi oluje, teške periode gde samo poželimo da stavimo slušalice kako bismo utišali misli u glavi, u tome je zapravo i poenta. Muzika je nesto poput - skloništa i ono što nam pomaže da preživimo. Tekst nas tera na razmišljanje a melodija gura napred, dira u srce i ostaje tu kao obeležje jednog razdoblja života. Istina, muzika možda ne može popraviti stvari ali čini nešto što pomaže čoveku da se suoči se sa izazovom – da prizna kako se oseća, da zastane i kaže sebi ’’Da, ovo sam ja, tu me boli.“
Mnogi psiholozi tvrde da muzika pomaže u regulisanju emocija i utiče pozitivno na nervni sistem – melodija uspori misli, tekst pomaže da se lakše imenuje trenutni osećaj što dodatno pomaže osobi da se oseti shvaćeno bez dodatnog objašnjavanja. Baš kao što Daniel Levitin, neuropsiholog tvrdi: „Muzika dopire do delova mozga do kojih reči često ne mogu.“
Nije ispravno ali uvek se nekako očekivalo da je pogrešno biti ranjiv - da uvek moramo da budemo jaki. Muzika nam upravo pruža to – mogućnost da budemo ranjivi, to je kao kad te neko čuje baš onda kada ti je potrebno. U teškim trenucima ljudi često gube kompas, stabilnost, sopstveni identitet upravo tu muzika igra važnu ulogu jer stvara posebnu povezanost kroz ranjivost omogućavajući slušaocu da u njoj pronađe sopstveno značenje. Onako iskreno da počne da smeta – i izazove efekat borbe i izlečenja. Jer svako ko je stigao do Alice in Chains, ima i više nego dovoljno snage da ide dalje.
Postoje hrabri autori koji su svoju bol pretvorili u umetnost i pomogli ljudima da bolje razumeju sopstvena osećanja. Layne Staley i Alice in Chains, Joy Division, Jeff Buckley, Tool, Pearl Jam i The Cure samo su neki od izvođača koji su bez zadrške govorili o najtežim unutrašnjim borbama, često jasnije i iskrenije nego što mnogi od nas umeju da izgovore.
Kada se sagleda sa strane, lepi trenuci nas pokreću, ali nas teški dani oblikuju. Šta je čovek bez bola? I bol je emocija - ona nas podseća da smo živi i da smo ljudi. Muzika tada postaje saputnik, nešto što nas prati i pomaže nam da lakše prođemo kroz sve što život nosi.
Dakle na kraju ove moje priče da rezimiram najvažnije – nije to samo neka tužna muzika, tu ste rečenicu čuli milion puta. Mislim da je pravi trenutak da se stavi tačka na tu tvrdnju. Neko je dao glas za sve tihe ratove koje vodimo, za sve sto ćutimo, isplačemo – nije to samo neka depresivna muzika. To je empatija na višem nivou.
Bojana Klencovljević