Šta napisati o jednom od nesumnjivih remek-dela kinematografije što već nije napisano?

Reprizirali smo "Trećeg čoveka" poglavito zbog jedne scene koju je u svojoj ironično duhovitoj studiji "Kako da govorimo o knjigama koje nismo pročitali" živopisao Pjer Bajar, a koja se odnosi na trenutak kada Holi Martins odlazi na bečko književno veče gde kao autor petparačkih vesterna nema mnogo šta da ponudi ispraksovanoj publici koja bi da čuje nešto o Džojsu do toga da mu je omiljeni pisac Zejn Grej.

Iako je ta scena mnogo bolje kod Bajara predstavljena nego u samom filmu, gde je kratka i brzo se završava negodovanjem i odlaskom publike, sve drugo je u ovom filmu čisto savršenstvo, od uloga Džozefa Kotena, Trevora Hauarda, Alide Vali i Orsona Velsa do besprekorene crno-bele kinematografije koja celom filmu daje jedan distorzirano konspirativni ton klasičnog noara koji podseća na nemački ekspresionizam svojom blago nakrivljenom perspektivnom hodnika, prolaza, ulica i tunela.
 
Ko je zaboravio radnju, i ona je klasično noarovska, junak je istrošeni pisac nižeg ranga Holi Martins koji dolazi u posleratni Beč, podeljen na 4 zone (rusku, britansku, američku i francusku) u potrazi sa svojim prijateljem Harijem Lajmom koji mu je obećao posao. Međutim, Lajm je mrtav, navodno poginuo u nesreći na cesti, i otud kreće konfuzna Martinsova istraga po bečkom podzemlju, još uvek traumatizovanom ratnim stradanjima, koja će ga odvesti do misterioznog "trećeg čoveka" i cele zavere u vezi sa ilegalnom prodajom pokvarenog penicilina. Dozirano pojavljivanje Orsona Velsa, kao junaka koga ceo film svi traže, šlag je na tortu ovog u biti noar trilera istrage sa komičnim elementima koji se najviše odigravaju u razmeni Džozefa Kotena sa britanskom službom u Beču koju oličava Trevor Haurad.
Slobodan Novokmet