„Svi smo mi Goblini” i koncert povodom 30 godina od prve svirke legendarnih pankera u KST-u

Koncert je trebalo da se održi krajem avgusta, ali je pomeren zbog bolesti jednog od članova. Ne znam kakva je prvobitna organizacija bila i da li je uključivala goste, ali za ovu priliku pred publiku su prvi izašli novosadski rokeri Salto Mortale. Grupa je nastala 2021. i čine je bivši članovi sastava Grate, Plug'n'Play i HiQulus. Njihov muzički izraz nije moja šolja čaja što se kaže, ali stavom i tekstovima, i te kako jeste. U današnje vreme kalkulacija, beskičmenjaštva i kukavičluka, svakom bendu koji peva o stvarima koje more ovo društvo i običnog čoveka, očiglednim i deprimirajućim, valja skinuti kapu i podržati ga. Novosađani su do sada objavili jedan album - „Ljubav, mir i sloboda” i repertoar se uglavnom sastojao od numera sa ovog izdanja. Za uho su mi posebno zapale Sa druge strane, David i jedna pesma koju su posvetili novinarima, a čiji naziv, čini mi se, glasi Pesnice, ali se unapred ograđujem da nisam dobro čuo. Smeo potez da se napiše afirmativna pesma o esnafu čiji su delovi poslednijh meseci pod velikim pritiskom, a moglo bi se slobodno reći i represijom. Bravo.

A onda je kucnuo čas. Uz legendarnu melodiju, još legendarnije jugoslovenske serije „Otpisani” i natpis sa video bima „Povratak otkazanih“ na binu izlaze, jedni, jedini, nepobedivi – Goblini. Idemo jako, od samog starta – prvo, kada šabački pankeri svire, nezaobilanim, „pumpaj, pumpaj“, a potom Decom iz komšiluka. Već sa prvim rifom u delu prostora bliže stejdžu pokrenuta je ogromna šutka, a pored ruku i nogu, u vis vala poleteše i jedne štake. Instant efekat. „Dobro veče, dobri ljudi”, obratio se Golub okupljenima i odmah zahvalio „na podršci svih ovih godina, naročito poslednih meseci kada pokušavaju da im se na**** majke”. Najavio je da će rokati više pesama koje su pre 30 godina odsvirali na istom mestu i zabeležili za vjek, vjekova na kaseti „KST live”. Shodno tome, dve u nizu, i to kakve – LSD se vraća kući i U magnovenju.

Pošto je na tom izdanju iz 1995. više obrada različitih pank bendova od kojih su crpili uticaje, usledio je omaž istima. Prvo Sheena Is a Punk Rocker Ramonsa, a zatim dve obrade benda za koji je Golub rekao da su im verovatni bili i ostali najveći uzori. Lektira domaćeg rokenrola – KUD Idijoti. Prvo Pisma o ribaru Marinu, Mari i moru, a onda Marjane, Marjane, dok nas sve vreme Tusta, pokojni frontmen pulskog sastava, posmatra sa video bima i – ko veruje – neba. Svaka čast. Ne moram da naglašavam da je publika svaki mogući intermeco koristila za „pumpanje”, skandiranje protiv čoveka od koga više hiljada stanovnika Srbije trenutno traži raspisivanje izbora i, neizbežno, „ko ne skače taj je Ćaci”. Doslovno svi poskakaše. Među obradama je bila i čuvena Tamara Borisa Novkovića. Nažalost, Alen, koji je pre bratoubilačkog građanskog rata, i svirao u bendu sa hrvatskim muzičarom, morao je da ju otpeva sam, pošto Pop nije bio u prilici da mu se pridruži kao pre tri decenije na bini. Ali, javio se preko video klipa i pozdravio ekipu. Ova pesma je i te kako ganula dvojicu studenata iz organizacije koji su se popeli na metalnu konstrukciju bine i celu pesmu otpevali odatle.

Možda Pop nije uspeo da se pojavi uživo, ali dvojica beogradskih Iraca iz grupe Orthodox Celts jesu. Dok je publika uzvikivala protestne pokliče, Aca Seltik je, lativši se mikrofona, poručio okupljenima da „kad je bilo njihovo vreme, nisu završili posao”. „Nadam se da ćete vi što pre, da ne moramo više da pišemo tužne pesme”, poručio je frontmen Pravoslavih Kelta i onda krenuo u akciju. Na meniju su bile dve njihove stvari – Far Away i Drinking Song. Za ljubitelje irskog roka, prava poslastica. Goblini su u repertoar uvrstili i neke od najvećih hitova – Cipjonku, Anja volim te, Daleki put... A bilo je i ponešto za dajhard fanove poput mene, na primer, Komad noći, Vođa i Privatni rat. Nekako sam se potajno nadao da će da odsviraju Ponedeljak, moju omiljenu stvar Goblina, koja je i na lajvu iz KST-a, ali ću izgleda morati da sačekam neki naredni jubilej.

Pesma po pesmu, hit za hitom i posle sat i po svrike, rastanak se primakao. Idemo do kraja, još jedna od himni studentskih protesta napravljena upravo njima u čast, a koja je grupi, verujem, donela ta silna otkazivanja koncerata i festivala leta 2025. Ali, siguran sam, i mnogo toga lepog i večnog, recimo medalju za hrabrosti i kičmu, jer pamtićemo sigurno ko je gde bio (ili nije) u ova bizarna vremena. Dok su odlazili sa bine u pozadini je ostala crvena šaka, još jedan od protestnih simbola, da baca svetlo, seća i podseća. Naravno, niko nije hteo kući bez bisa. Vratiše se Goblini pesmama Mirno more i Negde pred zoru, da bi soničnu plovidbu nastavili sa Lunom. Mnogo je vrhunskih momenata bilo tokom večeri, ali ovde je po mom skromnom mišljenju euforija dosegla zenit. Ajde to što su se dve šutke sa dva različita kraja bašte KST-a umalo spojile, nego što su dvojica studenata zapalili baklje koje su gorele tokom većeg dela numere. Da su tu završili ne bi pogrešili, ali može još jedna poslastica, kao trešnja na torti – Ima nas. Može, naravno i može skoro sve isto, sem baklji, kao za prethodnu stvar. I taman kad smo mislili da je kraj, ipak još još još jedna – Za Lorenu.

Uh. Mislio sam da ovako minimalistički zaključim, ali neću. Onako ću kako se Golub oprostio od mase, posle dva sata i te kako kvalitetnog muzičkog programa. A to je: „Svi smo mi Goblini”.