Kvalitetno gruvanje uz Fear Factory u Beogradu
Helly Cherry
Konačno... Fear Factory. U najmanju ruku, ikone indastrijal metala posle više od 35 godina postojanja grupe stigoše u Beograd. Pre okruglo 10 godina nastupili su na Egzitu u Novom Sadu, dok je ovo bila premijera pred publikom glavnog grada Srbije. Koncert je održan u utorak, 29. jula u Dorćol placu. S obzirom na to da na ovoj turneji slave tri decenije njihovog kultnog albuma „Demanufacture”, odsviraše ga u potpunosti, od prvog do poslednjeg tona. Ali se našlo tu malo prostora i za još pokoji hitić. Jer fabrika mora da radi.
Koncert je krenuo u 20 sati, nastupom mladog beogradskog sastava Nit. Ne bih da licitiram oko godina njegovih članova, no deluje mi da je studentarija u pitanju, što me posebno raduje. Predstavljaju svojevrsni nastavak grupe Ascend i pitanju je četvorka – dve gitare, vokal i bubanj, ali bez basiste (o čijem angažmanu bi valjalo razmisliti). Dosta se u modernom zvuk koji proizvode plivalo kroz matrice, pa su se tu dali čuti i basovi, kao i mnoštvo drugih interesantnih efekata. Dosta su žanrovski šaroliki, rekao bih na raskršću metalkora i progresiva, sa raznim elektronskim, pop, rok i hevi metal začinima, posebno vidljivih u vokalima. Mladić za mikrofonom je sve vreme pokušavao da animira publiku, pozivajući na bilo kakav angažman, ali osim simultanog tapšanja u ritmu jedne pesme i aplauza na kraju svake, gotovo da je u potpunosti izostao. No, ne mari, vreme je pred njima i verujem da će vlastiti, autentični izraz tek prikazati.
Pošto je beogradski sastav napustio binu, usledilo je sređivanje iste za zvezde večeri. U pozadini su se ukazala plava rebarca, čitaj - otisci bar koda, čuvenog omota njihovog još prominentnijeg albuma koji ćemo ubrzo odlušati... uživo. Narod je vreme ubijao uz slatkaste MTV hitove 1990-ih i nove TikTok mim pesmice sa razglasa, dok su izvesne individue u publici ispuštale čudne krike i vikale onu, lošu, staru krindž rečenicu – „sviraj Mejdene”. Tokom pauze su uspeli da iskoče i neki osigurači, ali se brzo i to regulisalo. I onda oko 21.10, skoro ispunjen Dorćol plac je zanemeo, jer je pred njih išetala indastrijal/gruv/protođent četvorka – Fear Factory.
Krenuli smo masno, naslovnom numerom albuma čiji jubilej slave – Demanufacture. Budući da, notorne li istine, osnivač i nekadašnji pevač grupe Barton C. Bel već šest godina nije deo ansambla, 2021. mikrofonom je preuzeo Italijan Milo Silvestro, jedan izuzetno agilni i dobrog vokala momak koji nas je u startu uverio u svoje glasovne mogućnosti. To je posebno došlo do izražaja kod naredne pesme Self Bias Resistor, kada je opustio glasne žice, ali i kvalitetno zaurlao potom u Zero Signal. Ova traka se našla u kultnom filmu „Mortal Kombat” iz 1995. godine, u čuvenoj sceni tuče Džonija Kejdža i Skorpiona - zanimljivost koja je verovatno poznata mnogim, ako ne i svim FF fanovima, no, nije zgoreg podsetiti se. Elem, pozivao je Milo od samog starta publiku na razne plesne bravure, poput „zida smrti” (wall of death) i trčanja ukrug, popularnije serkl pit, ali je odaziv isprva bio neznatan. Međutim, kako smo se kretali dalje kroz set, dinamika je jačala, glave gibale, a znoj počeo da curka (čak i sa klima uređaja na plafonu). Na red je zatim došla Replica, numera kojom su nekad znali i da zatvore koncert.
Ako je euforija u nekom segmentu ove manifestacije umela da splasne, kvalitet svirke je bio konstantan. Jedini originalni član sastava, gitarista Dino Kazares je pokidao vlastiti instrument. Nije nešto previše tonuo u nirvanu, ali je pružio lavovsku partiju, bez greške i profesionalno. Inače, na bas gitari bio je gostujući muzičar Riki Bonaca, s obzirom na to da je Toni Kampos trenutno na turneji sa Static-X, koga smo, istini za volju, par dana pre takođe gledali u Beogradu. I tako mic po mic, pesmu po pesmu, stigosmo do kraja seta, da ne kažem albuma gde su nas sačekale Pisschrist i A Therapy For Pain. Naposletku je nastupila nekakva, nazvaćemo je, intermeco pauza - plavičasta svetla su i dalje obasjavala binu, mili tonovi sipali sa zvučnika, ali se članstvo povuko. Nakratko. Vratili su se da pokidaju još nekoliko pesama. Krenuli su uz Shock i jedan fini stejdžajving, napokon, uleteli klizeći u cevanice uz Edgecrusher i Linchpin, a završili sa Archetype, vrhunski. Baš kakav je i nastup bio, skroz naskroz.
Ispali su baš face jer su se vratili na (još jedan?) bis i odsvirali za konačno ćao What Will Become, stavivši tako trešnjicu na tortu i prvu svirku u Beogradu. Milo je najavio skoriji povratak, kao i izlazak novog albuma grupe Fear Factory. Brzinski je pala jedna fotka sa auditorijumom, podeljeno je nekoliko listi pesama i još više trzalica, a onda razlaz. Neću mnogo da dužim sa zaključkom, te ću u jednoj isprekidanoj reči reći – KI DA LI CA!
Koncert je krenuo u 20 sati, nastupom mladog beogradskog sastava Nit. Ne bih da licitiram oko godina njegovih članova, no deluje mi da je studentarija u pitanju, što me posebno raduje. Predstavljaju svojevrsni nastavak grupe Ascend i pitanju je četvorka – dve gitare, vokal i bubanj, ali bez basiste (o čijem angažmanu bi valjalo razmisliti). Dosta se u modernom zvuk koji proizvode plivalo kroz matrice, pa su se tu dali čuti i basovi, kao i mnoštvo drugih interesantnih efekata. Dosta su žanrovski šaroliki, rekao bih na raskršću metalkora i progresiva, sa raznim elektronskim, pop, rok i hevi metal začinima, posebno vidljivih u vokalima. Mladić za mikrofonom je sve vreme pokušavao da animira publiku, pozivajući na bilo kakav angažman, ali osim simultanog tapšanja u ritmu jedne pesme i aplauza na kraju svake, gotovo da je u potpunosti izostao. No, ne mari, vreme je pred njima i verujem da će vlastiti, autentični izraz tek prikazati.
Pošto je beogradski sastav napustio binu, usledilo je sređivanje iste za zvezde večeri. U pozadini su se ukazala plava rebarca, čitaj - otisci bar koda, čuvenog omota njihovog još prominentnijeg albuma koji ćemo ubrzo odlušati... uživo. Narod je vreme ubijao uz slatkaste MTV hitove 1990-ih i nove TikTok mim pesmice sa razglasa, dok su izvesne individue u publici ispuštale čudne krike i vikale onu, lošu, staru krindž rečenicu – „sviraj Mejdene”. Tokom pauze su uspeli da iskoče i neki osigurači, ali se brzo i to regulisalo. I onda oko 21.10, skoro ispunjen Dorćol plac je zanemeo, jer je pred njih išetala indastrijal/gruv/protođent četvorka – Fear Factory.
Krenuli smo masno, naslovnom numerom albuma čiji jubilej slave – Demanufacture. Budući da, notorne li istine, osnivač i nekadašnji pevač grupe Barton C. Bel već šest godina nije deo ansambla, 2021. mikrofonom je preuzeo Italijan Milo Silvestro, jedan izuzetno agilni i dobrog vokala momak koji nas je u startu uverio u svoje glasovne mogućnosti. To je posebno došlo do izražaja kod naredne pesme Self Bias Resistor, kada je opustio glasne žice, ali i kvalitetno zaurlao potom u Zero Signal. Ova traka se našla u kultnom filmu „Mortal Kombat” iz 1995. godine, u čuvenoj sceni tuče Džonija Kejdža i Skorpiona - zanimljivost koja je verovatno poznata mnogim, ako ne i svim FF fanovima, no, nije zgoreg podsetiti se. Elem, pozivao je Milo od samog starta publiku na razne plesne bravure, poput „zida smrti” (wall of death) i trčanja ukrug, popularnije serkl pit, ali je odaziv isprva bio neznatan. Međutim, kako smo se kretali dalje kroz set, dinamika je jačala, glave gibale, a znoj počeo da curka (čak i sa klima uređaja na plafonu). Na red je zatim došla Replica, numera kojom su nekad znali i da zatvore koncert.
Ispali su baš face jer su se vratili na (još jedan?) bis i odsvirali za konačno ćao What Will Become, stavivši tako trešnjicu na tortu i prvu svirku u Beogradu. Milo je najavio skoriji povratak, kao i izlazak novog albuma grupe Fear Factory. Brzinski je pala jedna fotka sa auditorijumom, podeljeno je nekoliko listi pesama i još više trzalica, a onda razlaz. Neću mnogo da dužim sa zaključkom, te ću u jednoj isprekidanoj reči reći – KI DA LI CA!
Timočanin