Dying Fetus i Rivers of Nihil u Beogradu: „Najbolji šou na turneji”
Helly Cherry
Jedan od najboljih koncerata ovog leta u Srbiji, a možda i 2025. generalno. To je moj odgovor ako me neko pita kako je bilo u ponedeljak uveče, 4. avgusta, na svirci u bašti beogradskog Kluba studenata tehnike (KST). „Ovo je najbolji šou na turneji”, saglasan je bio i Džon Galager, gitarista i pevač sastava Dying Fetus koji je te večeri, u paketu sa specijalnim gostima - Rivers of Nihil, održao spektakularan nastup. Letele su i ruke, i noge, i kose dugačke muške i ženske, ma svega je bilo, a ponajviše brutalne svirke i odlične atmosfere. Prva liga!
Ovo leto u Beogradu (a i Srbiji) gori što se tiče koncerata. Nagledasmo se svega i svačega, velikog, važnog i kvalitetnog. Jul je pucao, ali i avgust je krenuo pakleno. U nedelju kanadski masni sladžeraj Dopethrone, a dan posle divlja svetkovina u jednom od najlepših letnjih koncertnih prostora, po meni, u Beogradu – KST bašti. Već na ulazu se formirao ogroman red, dok se prostor unutar zidina tehničkih fakulteta postepeno punio. I taman dostigao zadovoljavajuću brojku kada je na binu, oko 21.30, izašao američki teh/prog det metal sastav Rivers of Nihil. Isprva sam bio malo sumnjičav, jer nisam preveliki ljubitelj prekompleksnih metal žanrova, ali me je fantastična četvorka + 1, baš razuverila.
Mrak, u društvu, u zemlji, na bini. Čuju se neki sablasni zvuci sa razglasa, dok trojka u sastavu Džon Galager – osnivač, pevač i gitarista, Šon Bizli – basista i drugi glavni vokal, i bubnjar Trej Vilijams, lagano ali sigurno istupaju na stejdž. Sve je spremno za šou, Dying Fetus, posle skoro 16 godina, ponovo pred beogradskom publikom. Krvnička makljaža instant kreće, jer otvaraju trakom Schematics. I to će generalno biti manir večeri. Maltene niti jedna pesma nije prošla bez znojoprolića i nekog vida angažmana izuzetno agilne mase na pozamašnoj površini, brat bratu, većoj od polovine KST bašte. Pogibija se nastavila i na narednim numerama, od Unbridled Fury, preko Subjected to a Beating, do From Womb to Waste. Potonju je jedan burazer iz prvog reda, sa zaštitne ograde, otpevao gotovo u potpunosti, revnosno mrdajući prstićima u ritmu. Uprkos brutalnoj det metalčini finačko začinjenoj grajndkorom, agresija nije prelazila granice normale i moš pita. Sve kako valja.
Ovo leto u Beogradu (a i Srbiji) gori što se tiče koncerata. Nagledasmo se svega i svačega, velikog, važnog i kvalitetnog. Jul je pucao, ali i avgust je krenuo pakleno. U nedelju kanadski masni sladžeraj Dopethrone, a dan posle divlja svetkovina u jednom od najlepših letnjih koncertnih prostora, po meni, u Beogradu – KST bašti. Već na ulazu se formirao ogroman red, dok se prostor unutar zidina tehničkih fakulteta postepeno punio. I taman dostigao zadovoljavajuću brojku kada je na binu, oko 21.30, izašao američki teh/prog det metal sastav Rivers of Nihil. Isprva sam bio malo sumnjičav, jer nisam preveliki ljubitelj prekompleksnih metal žanrova, ali me je fantastična četvorka + 1, baš razuverila.
 |
| foto: Natalija Gavrilović |
Bend postoji od 2009. i dolaze iz američke države Pensilvanije. Moglo bi se reći da zvukom dodiruju note skandinavskih sastava, poput Katatonije, ali je to u nekom drugom redu – u prvom je autentičnost, posebno kada dobri stari i, za metal, neuobičajeni saksofon krene nežnim melodijama da miluje uzengije u ušima. Velika je šteta što je umnogome od potpunog užitka oduzela činjenica da se ovaj instrument vrlo slabo čuo, na momente skoro nikako. Jer upravo u tim trenucima tonulo se u nirvanu i uživalo na maksimum. Burazer pod imenom Patrik Korona ga je, doslovno, oduvao, posebno na Water and Time i verovatno njihovoj najpoznatijoj pesmi kojom su zaključili – Where Owls Know My Name. Uprkos ovim katarzičnim momentima, det metal štimung je dominirao, na relaciji glavni vokal/bas Adam Bigs i poslednji stalni član Endi Tomas na gitari i pevljivim bekovima. Zato se i našlo prostora za ubitačne šutke. A boga mi i druge bravure, poput poluuspešnih pokušaja „zida smrti” (wall of death) i „stejdždajvinga”. Suma sumarum, pružili su fenomenalnu partiju i verujem da bi na odsviranih pedesetak minuta seta, otprašili makar još toliko jer je, em publici, em njima, bilo zadovoljstvo. Ali, ponedeljak je, sat otkucava, te binu treba prepustiti hedlajnerima.
Mrak, u društvu, u zemlji, na bini. Čuju se neki sablasni zvuci sa razglasa, dok trojka u sastavu Džon Galager – osnivač, pevač i gitarista, Šon Bizli – basista i drugi glavni vokal, i bubnjar Trej Vilijams, lagano ali sigurno istupaju na stejdž. Sve je spremno za šou, Dying Fetus, posle skoro 16 godina, ponovo pred beogradskom publikom. Krvnička makljaža instant kreće, jer otvaraju trakom Schematics. I to će generalno biti manir večeri. Maltene niti jedna pesma nije prošla bez znojoprolića i nekog vida angažmana izuzetno agilne mase na pozamašnoj površini, brat bratu, većoj od polovine KST bašte. Pogibija se nastavila i na narednim numerama, od Unbridled Fury, preko Subjected to a Beating, do From Womb to Waste. Potonju je jedan burazer iz prvog reda, sa zaštitne ograde, otpevao gotovo u potpunosti, revnosno mrdajući prstićima u ritmu. Uprkos brutalnoj det metalčini finačko začinjenoj grajndkorom, agresija nije prelazila granice normale i moš pita. Sve kako valja.
 |
| foto: Natalija Gavrilović |
Inače, auditorijum su činili fanovi ekstremne muzike različitih generacija. Bilo je tu metal i grajd veterana, ali i klinčadije. Kao i uvek, posebna pohvala ide pionirima čiji broj poslednjih godina raste i preti da nadjača stare kajle. Samo neka rokaju, baš onako kao za moj adut Wrong One to Fuck With, kada se prostorom razapeo najveći serkl pit večeri, do tada. Da ne zaboravim, stejdžajvinga je bilo na kilo, a na rukama prisutnih našlo se i nekoliko devojaka. Repertoar je obuhvatio novu numeru pod nazivom Into the Cesspool, kao i jednu obradu Streaks of Blood, američkog det metal sastava Baphomet. Na svim pesmama je, kao što rekoh, bio haos, ali jedna je ipak izazvala najveće oduševljenje i trans u publici, četvrt veka stara – Grotesque Impalement. Tu sam, recimo, video i jednu patiku u vazduhu, doduše, ne kako leti, već u rukama jednog omladinca kako je drži u nadi da će pronaći vlasnika.
Za sam kraj su ostavili mleveno meso od trake - In the Trenches i još jedan hit Praise the Lord. Kakva trešnja na ionako preslatku tortu. Uz želju da „lepo provedemo leto”, srdačnu zahvalnicu i disko/fank himnu Celebration američkog sastava Kool & the Gang, napustili su binu posle okruglo sat vremena nenormalno dobre svirke. Eventualno bi jedina žal mogla biti što nisu odsvirali kompoziciju po kojoj su ih, verujem, mnogi „muzički ekstremisti” u Srbiji pre par decenija upoznali. Znate onu u čijem naslovu se pominje pas. E, upravo tu.
Na putu ka izlazu letimično sam bacao pogled na izraze lica ljudi dok su odlazili i niti jedno sumorno nisam uočio. Takođe, komentare koje sam uspeo da čujem, mahom su se svodili na rečenicu– au brate, kakva svirka. Do kraja leta nas u Beogradu očekuje još nekoliko posve jakih imena iz sveta gitarske muzike, ali baš ovaj koncert će se sigurno pamtiti i prepričavati. A u mom slučaju... ma, sve sam rekao u prvoj rečenici izveštaja.
Za sam kraj su ostavili mleveno meso od trake - In the Trenches i još jedan hit Praise the Lord. Kakva trešnja na ionako preslatku tortu. Uz želju da „lepo provedemo leto”, srdačnu zahvalnicu i disko/fank himnu Celebration američkog sastava Kool & the Gang, napustili su binu posle okruglo sat vremena nenormalno dobre svirke. Eventualno bi jedina žal mogla biti što nisu odsvirali kompoziciju po kojoj su ih, verujem, mnogi „muzički ekstremisti” u Srbiji pre par decenija upoznali. Znate onu u čijem naslovu se pominje pas. E, upravo tu.
Na putu ka izlazu letimično sam bacao pogled na izraze lica ljudi dok su odlazili i niti jedno sumorno nisam uočio. Takođe, komentare koje sam uspeo da čujem, mahom su se svodili na rečenicu– au brate, kakva svirka. Do kraja leta nas u Beogradu očekuje još nekoliko posve jakih imena iz sveta gitarske muzike, ali baš ovaj koncert će se sigurno pamtiti i prepričavati. A u mom slučaju... ma, sve sam rekao u prvoj rečenici izveštaja.
Timočanin