Nipplepeople: Dobra „Frka“ elektropop dvojca u Nišu
Helly Cherry
Nakon više od decenije i po prisustva na regionalnoj sceni, bilo je gotovo neočekivano – i pomalo neobično – da su Nipplepeople tek 13. juna ove godine prvi put nastupili u Nišu. Bend koji je svoj imidž izgradio iza maski i s minimalnom komunikacijom sa svetom oko sebe, uspeo je da ispuni dvorište Banovine.
Da je do publike, sigurno bi se to desilo ranije. Jer, sve što su doneli na scenu Banovine – elektro-pop začinjen retro zvukovima, distanciranu, ali preciznu izvedbu i jednu posebnu estetiku tajanstvenosti – u ovom gradu je i te kako imalo kome da se obrati.
Publika je to i potvrdila – od srednjoškolaca do starijih parova koji su možda Nipplepeople otkrili zahvaljujući obradi „Frke“. Koncert je kasnio pedesetak minuta, što je izazvalo blago nestrpljenje, ali kada su zvuci “Balkan Expressa” otvorili veče, stvari su se brzo vratile u pravi tok. Tako je započela naša vožnja te večeri.
Sledile su „Bolji od tebe“, „Broj“ u osveženom aranžmanu, i niz drugih pesama koje su oblikovale njihovu karijeru – ne previše glasno, ne previše komercijalno, ali dosledno i uz sopstveni ritam. Usledile su pesme „Tajna“, „Sanjam“, „Ti i ja“...
Nipplepeople su u Nišu odabrali tiši, skoro pa statičan pristup (ipak je polovina dua za kompjuterom). Minimalna interakcija s publikom između pesama učinila je nastup gotovo performansom. A, u duhu same grupe, donekle i mističnim po prirodi. Ali, nije manjkalo osećaja. Naprotiv. Nipplepeople nikada nisu jurili naslovne strane ni festivalske headline pozicije. Njihova snaga je u drugačijem – u zagonetnosti, u minimalizmu, u tome što više ostavljaju prostora za osećaj nego za objašnjenje.
Pred kraj, pevačica je, na iznenađenje svih, sišla među publiku – gest koji je, baš zato što je bio nenajavljen i nepatetičan, delovao iskreno. Nije bilo ni pompe ni govora, samo prisustvo. I to je, možda, njihov najjači izraz – da budu tu, ali ne da dominiraju, već da se uklope u atmosferu.
Na žalost, opus Nipplepeople-a je skromniji, tako da je i nastup trajao kraće nego očekivano (bolje rečeno, kraće nego što bih voleo), tako da su pojedine pesme bile izvođene dva ili tri puta – najpre u izmenjenom (na početku koncerta), a potom u originalnom aranžmanu (bis).
Voleo bih da je nastup trajao malo duže od 90 minuta jer neke pesme nisu pevali, npr. „Ne volim te“. Ipak, izostanak pesme „Jelena“ bio je iznenađenje pogotovo u Nišu. Pesma koja koristi delove iz „Lele Vranjanke“ gotovo da je prirodni kandidat za izvođenje pred niškom publikom, koja bi u toj melodiji sigurno prepoznala sopstveni, južnjački senzibilitet i reagovala emotivnije nego možda bilo gde drugo. Šteta – propušten je trenutak da se napravi most između njihovog autorskog izraza i lokalne muzičke tradicije. Premda su je ljudi tražili.
Oni koji su došli – nisu pogrešili. Oni koji su očekivali više šarma, komunikacije, možda su ostali s blagim osećajem neispunjenosti. Ali Nipplepeople nikada nisu bili bend koji ugađa. I upravo zato su važni – makar i kada zakasne deset godina.
Da je do publike, sigurno bi se to desilo ranije. Jer, sve što su doneli na scenu Banovine – elektro-pop začinjen retro zvukovima, distanciranu, ali preciznu izvedbu i jednu posebnu estetiku tajanstvenosti – u ovom gradu je i te kako imalo kome da se obrati.
Publika je to i potvrdila – od srednjoškolaca do starijih parova koji su možda Nipplepeople otkrili zahvaljujući obradi „Frke“. Koncert je kasnio pedesetak minuta, što je izazvalo blago nestrpljenje, ali kada su zvuci “Balkan Expressa” otvorili veče, stvari su se brzo vratile u pravi tok. Tako je započela naša vožnja te večeri.
Sledile su „Bolji od tebe“, „Broj“ u osveženom aranžmanu, i niz drugih pesama koje su oblikovale njihovu karijeru – ne previše glasno, ne previše komercijalno, ali dosledno i uz sopstveni ritam. Usledile su pesme „Tajna“, „Sanjam“, „Ti i ja“...
Nipplepeople su u Nišu odabrali tiši, skoro pa statičan pristup (ipak je polovina dua za kompjuterom). Minimalna interakcija s publikom između pesama učinila je nastup gotovo performansom. A, u duhu same grupe, donekle i mističnim po prirodi. Ali, nije manjkalo osećaja. Naprotiv. Nipplepeople nikada nisu jurili naslovne strane ni festivalske headline pozicije. Njihova snaga je u drugačijem – u zagonetnosti, u minimalizmu, u tome što više ostavljaju prostora za osećaj nego za objašnjenje.
Pred kraj, pevačica je, na iznenađenje svih, sišla među publiku – gest koji je, baš zato što je bio nenajavljen i nepatetičan, delovao iskreno. Nije bilo ni pompe ni govora, samo prisustvo. I to je, možda, njihov najjači izraz – da budu tu, ali ne da dominiraju, već da se uklope u atmosferu.
Na žalost, opus Nipplepeople-a je skromniji, tako da je i nastup trajao kraće nego očekivano (bolje rečeno, kraće nego što bih voleo), tako da su pojedine pesme bile izvođene dva ili tri puta – najpre u izmenjenom (na početku koncerta), a potom u originalnom aranžmanu (bis).
Voleo bih da je nastup trajao malo duže od 90 minuta jer neke pesme nisu pevali, npr. „Ne volim te“. Ipak, izostanak pesme „Jelena“ bio je iznenađenje pogotovo u Nišu. Pesma koja koristi delove iz „Lele Vranjanke“ gotovo da je prirodni kandidat za izvođenje pred niškom publikom, koja bi u toj melodiji sigurno prepoznala sopstveni, južnjački senzibilitet i reagovala emotivnije nego možda bilo gde drugo. Šteta – propušten je trenutak da se napravi most između njihovog autorskog izraza i lokalne muzičke tradicije. Premda su je ljudi tražili.
Oni koji su došli – nisu pogrešili. Oni koji su očekivali više šarma, komunikacije, možda su ostali s blagim osećajem neispunjenosti. Ali Nipplepeople nikada nisu bili bend koji ugađa. I upravo zato su važni – makar i kada zakasne deset godina.
Predrag Popović