Propagandhi - At Peace: Intelektualni punk za progere i metalce
Helly Cherry
Propagandhi su moja „tiha patnja“ već tridesetak godina, otprilike onoliko koliko znam za ovaj kanadski bend a oni traju ustvari skoro deceniju duže, tačnije dogodine će slaviti četrdestogodišnjicu rada! Da me neko pita da li volim Propagandhi rekao bih bez razmišljanja “obožavam“. A kad bi nastavio da me propituje i postavio znak pitanja uz rečenicu: “Koliko ih često slušaš“ rekao bih: „Retko“ ili bolje: „Nedovoljno“.
Zašto je to baš tako mogao bih lakonski da navedem nedostatak vremena ili tempo današnjeg života ali to ne bi bilo sasvim tačno. Mislim da su za to pomalo krivi i momci iz benda jer su uvek bili nekako postrance i nisu se previše reklamirali niti pretendovali na veću popularnost. Fama o „najpametnijem“ punk bendu odavno je kružila spektrom mojih prijatelja pre svega zbog odličnih tekstova i tema kojima su se bavili u svojim pesmama. A bili su zaista angažovani od početka i od prvog i zaista odličnog albuma snimljenog za etiketu „debelog Majka“, „Fat Wreck Records“, „How To Clean Everything“ gde su se bavili ljudskim pravima, pravima manjina, propagiranjem političke levice, veganizma, straight-edge pokreta, pevali i urlali protiv kapitalizma, imperijalizma, rasizma i ostalih štetnih izama. I sve to uz odlične pesme, rifove i melodije i uz zvuk nešto pomeren od onoga na koji su nas pankeri navikli. Sve to kroz (samo) sedam studijskih albuma od 1993. godine.
Sreća, pa izdaše ovaj, osmi, pre nekih petnaestak dana. Nabavio sam skoro momentalno jer su mi se prva dva singla koja su prethodili celom albumu nenormalno svidela. „Guding Lights“ a posebno „Cat Guy“. Pre svega što ja jesam pravi pravcati „Cat Guy“ a i zbog toga što su rifovi i melodija pesme toliko zarazni da nisam bio u stanju da slušam neko vreme ništa drugo. Otprilike to isto važi i za ceo „At Peace“. Svaki od 48 minuta koliko traje ploča je čisto uživanje. Od prvog do poslednjeg. Zaista, već dugo, dugo nisam bio oduševljen nekim albumom kao ovim. Dvadesetak slušanja u ovom kratkom roku to dokazuju.
Vremenom je stil benda počeo da se prelama u mračnije, trešerske zvučne pejzaže, dok je i dalje ostao veran svojoj pank-rok osnovi. Glas frontmena Krisa Hane postajao je sve glasniji i poetičniji u suprotstavljanju sistemu koji koristi elitu i, uglavnom, svaki novi album bi predstavljao rastuću ogorčenost benda na svet koji se samo pogoršava. Samo ime Propagandhi na odgovarajući način kombinuje termine „propaganda“ i „Gandhi“, suprotstavljajući često dezinformativnu strategiju svojstvenu političarima sa imenom istaknute istorijske ličnosti poznate po tome što osporava neetičke državne akcije kroz mirne, uticajne proteste. (Ko je pomenuo studente?) Ovo poređenje ili kad bih hteo da budem arogantan i da upotrebljavam važne i neobične reči (koje zapisuje „čika Brka u filmu „Ko to tamo peva“) - jukstapozicija preovladava na novom albumu benda, „At Peace“.
Termin „u miru“ uliva osećaj spokoja, ali omot albuma prikazuje bitku između američkih vojnika i indijanskih plemena. To je eklektična (evo još jedne neobične reči 😊) mešavina pritužbi i melanholije koja se provlači kroz teške, brze rifove i ponekad mračne melodije. „Guiding Light“, koju je napisao i otpevao basista Todd Kovalski, otvara album rifom u stilu doom metala, zvučno izražavajući sumorno stanje uma benda kako ovo takozvano „svetlo koje vodi“ nazivaju podlim i jadnim. Opet, oni suprotstavljaju nešto spokojno, ovog puta, gađenje. Negde sam čak pročitao da je Hana rekao da mu je uzor za ovaj album bila ploča Judas Priesta „Firepower“ u smislu energije, snage i produkcije. Nisam našao dosta toga ovde, ali neka mu bude. On je stvarao ovaj album, a ne ja. JA sam ovde samo da slušam. I uživam.
Propagandhiju odavno prišivaju rogobatnu pokrivalicu „prog-punk“ ali ona ovde i te kako ima smisla. Na "Cat Guy” se to baš čuje i oseti. Pesma je puna tematskih kontrasta. Privukao me je i spot gde jedan naizgled lirski video prikazuje gomilu slatkih mačaka, dok mračni, gotovo nadrealistički tekst, naizgled o težini moralnih izbora, vas spušta na zemlju. Kris Hana potvrđuje da su tekstovi stilski inspirisani frontmenom SNFU-a, pokojnim, Chi Pigom. I ostatak albuma je (da skratim i da bespotrebno ne seciram pesmu po pesmu) kontrapod između melodija i tekstova pa upravo najveselije i najzaraznije numere na albumu govore o teškim temama. Primer su „Fire Season“ i „No Longer Young“. „Day by Day“ ima neke gotovo thrasherske momente, u mnogo drugih numera imamo neočekivane prelaze i menjanja tempa ali to nije ništa neobično za ovaj genijalni bend.
Sve u svemu, ovo je fantastičan album i ja odgovorno tvrdim da je gotovo nemoguće da ove godine čujem bolju ploču. „At Peace“ je toliko podigao lestvicu da ni jedan Duplantis ne bi mogao da je preskoči. Album godine – za mene.
A možda je samo proleće za sve krivo...
Zašto je to baš tako mogao bih lakonski da navedem nedostatak vremena ili tempo današnjeg života ali to ne bi bilo sasvim tačno. Mislim da su za to pomalo krivi i momci iz benda jer su uvek bili nekako postrance i nisu se previše reklamirali niti pretendovali na veću popularnost. Fama o „najpametnijem“ punk bendu odavno je kružila spektrom mojih prijatelja pre svega zbog odličnih tekstova i tema kojima su se bavili u svojim pesmama. A bili su zaista angažovani od početka i od prvog i zaista odličnog albuma snimljenog za etiketu „debelog Majka“, „Fat Wreck Records“, „How To Clean Everything“ gde su se bavili ljudskim pravima, pravima manjina, propagiranjem političke levice, veganizma, straight-edge pokreta, pevali i urlali protiv kapitalizma, imperijalizma, rasizma i ostalih štetnih izama. I sve to uz odlične pesme, rifove i melodije i uz zvuk nešto pomeren od onoga na koji su nas pankeri navikli. Sve to kroz (samo) sedam studijskih albuma od 1993. godine.
Sreća, pa izdaše ovaj, osmi, pre nekih petnaestak dana. Nabavio sam skoro momentalno jer su mi se prva dva singla koja su prethodili celom albumu nenormalno svidela. „Guding Lights“ a posebno „Cat Guy“. Pre svega što ja jesam pravi pravcati „Cat Guy“ a i zbog toga što su rifovi i melodija pesme toliko zarazni da nisam bio u stanju da slušam neko vreme ništa drugo. Otprilike to isto važi i za ceo „At Peace“. Svaki od 48 minuta koliko traje ploča je čisto uživanje. Od prvog do poslednjeg. Zaista, već dugo, dugo nisam bio oduševljen nekim albumom kao ovim. Dvadesetak slušanja u ovom kratkom roku to dokazuju.
Vremenom je stil benda počeo da se prelama u mračnije, trešerske zvučne pejzaže, dok je i dalje ostao veran svojoj pank-rok osnovi. Glas frontmena Krisa Hane postajao je sve glasniji i poetičniji u suprotstavljanju sistemu koji koristi elitu i, uglavnom, svaki novi album bi predstavljao rastuću ogorčenost benda na svet koji se samo pogoršava. Samo ime Propagandhi na odgovarajući način kombinuje termine „propaganda“ i „Gandhi“, suprotstavljajući često dezinformativnu strategiju svojstvenu političarima sa imenom istaknute istorijske ličnosti poznate po tome što osporava neetičke državne akcije kroz mirne, uticajne proteste. (Ko je pomenuo studente?) Ovo poređenje ili kad bih hteo da budem arogantan i da upotrebljavam važne i neobične reči (koje zapisuje „čika Brka u filmu „Ko to tamo peva“) - jukstapozicija preovladava na novom albumu benda, „At Peace“.
Termin „u miru“ uliva osećaj spokoja, ali omot albuma prikazuje bitku između američkih vojnika i indijanskih plemena. To je eklektična (evo još jedne neobične reči 😊) mešavina pritužbi i melanholije koja se provlači kroz teške, brze rifove i ponekad mračne melodije. „Guiding Light“, koju je napisao i otpevao basista Todd Kovalski, otvara album rifom u stilu doom metala, zvučno izražavajući sumorno stanje uma benda kako ovo takozvano „svetlo koje vodi“ nazivaju podlim i jadnim. Opet, oni suprotstavljaju nešto spokojno, ovog puta, gađenje. Negde sam čak pročitao da je Hana rekao da mu je uzor za ovaj album bila ploča Judas Priesta „Firepower“ u smislu energije, snage i produkcije. Nisam našao dosta toga ovde, ali neka mu bude. On je stvarao ovaj album, a ne ja. JA sam ovde samo da slušam. I uživam.
Propagandhiju odavno prišivaju rogobatnu pokrivalicu „prog-punk“ ali ona ovde i te kako ima smisla. Na "Cat Guy” se to baš čuje i oseti. Pesma je puna tematskih kontrasta. Privukao me je i spot gde jedan naizgled lirski video prikazuje gomilu slatkih mačaka, dok mračni, gotovo nadrealistički tekst, naizgled o težini moralnih izbora, vas spušta na zemlju. Kris Hana potvrđuje da su tekstovi stilski inspirisani frontmenom SNFU-a, pokojnim, Chi Pigom. I ostatak albuma je (da skratim i da bespotrebno ne seciram pesmu po pesmu) kontrapod između melodija i tekstova pa upravo najveselije i najzaraznije numere na albumu govore o teškim temama. Primer su „Fire Season“ i „No Longer Young“. „Day by Day“ ima neke gotovo thrasherske momente, u mnogo drugih numera imamo neočekivane prelaze i menjanja tempa ali to nije ništa neobično za ovaj genijalni bend.
Sve u svemu, ovo je fantastičan album i ja odgovorno tvrdim da je gotovo nemoguće da ove godine čujem bolju ploču. „At Peace“ je toliko podigao lestvicu da ni jedan Duplantis ne bi mogao da je preskoči. Album godine – za mene.
A možda je samo proleće za sve krivo...
Zoran Popnovakov