Iako prilično nelogično, otkako su zabranili prodaju piratizovanih diskova, i time zatvorili najveći broj CD šopova, tih hramova našeg odrastanja, i dozvolili brze protoke interneta i free download, ja sam umesto da povećam, drastično smanjio slušanje muzike, ili barem celih albuma, nažalost. Osim početnog nesnalaženja u tome koje sajtove posećivati i kako muziku „skidati“ (kako samo ne ide ova reč uz muziku, nikako), oduvek je postojao mnogo ličniji razlog takve, gotovo nesvesne odluke. Nedostajao mi je živi kontakt sa albumima, u svakom smislu, a ponajviše jedan deo toga.


Više od knjiga, ponekad, više od svih drugih štiva, uvek, voleo sam da čitam, omote albuma. Booklete, knjižice, kako god, kreativno dobro upakovane ili osmišljene, besmisleno razbacane, svejedno, voleo sam. Što je bilo logično, jer, spajalo je neke od mojih najvećih ljubavi, muziku i čitanje. Originala svetskih izvođača nije bilo, Bugari su uglavnom štedeli na papiru, mada je umelo da im se desi da neka izdanja počaste sa više od naslovne strane albuma, i stave po jednu stranu makar iz originalne verzije, i ta okrnjena izdanja umeo sam da gledam tako, slušajući album u isto vreme, vrteći po ruci, čitajući po ko zna koji put spisak producenata ili redosled pesama, pomalo besmislena, i tako lepa ritualna radnja.

Manjkove bugarskih izdanja nadoknađivao sam, ne listanjem, već pravim čitanjem, vrlo često odličnih bookleta, domaćih albuma, češće kasetnih, zbog cene, ali kompletan utisak nije izostajao. Oni koji su se ponosili tekstovima, obavezno su ih stavljali sve unutra, mada često nečitkim fontom pa ih je lakše bilo razumeti sa zvučnika nego pročitati, mada, možda je i to imalo draž, oni drugi su crtali, lepili sličice, sosptvene fotke, zahvalnice prijateljima, posvete, svi zajedno pravili su divne knjige, remek dela. U iznimnim situacijama, štedeli bismo za omiljene albume u CD verziji, pa tako i dalje čuvam „Godinu sirotinjske zabave“, „Fool control“ sam trampio sa Borkom onomad za 4 kasete, nije mi žao, nije bio neki omot.

Na ekskurziji u Italiji, onomad, dok još preskupi inostrani originali nisu stigli u naše radnje, poslednje pare dao sam za Pearl Jam-ov Vitalogy, samo, i samo zbog knjižice. Ustvari, to nije knjižica, to je umetnički masterpiece, uvrnuto poređani tekstovi pesama, ispresecani receptima raznih napitaka iz jedne prastare premedicinske knjige, savršeno obojena, savršeno razbacana, najlepši omot albuma ikada. Evo isečka:


Desi mi se da ga uzmem, neretko, i čitam, i čitam, dugo.

Slušam Bouvija, i shvatam koliko mi je žao što to češće ne radim, sa više novih albuma. Nedostaje mi, jako, ta divna ritualna radnja.
Marko Gaić