PLANETA MAJMUNA – REVOLUCIJA (2014) – Klasična majmunska posla
Helly Cherry
Nakon što je „Rise of the planet of the apes“ podigao lestvicu visoko 2011. godine, njegov nastavak dočekan je sličnim hvalospevima od strane kritike i publike. Priča koja nam predstavlja kako je nadomak San Franciska izgrađeno carstvo pametnih majmuna dok se ostatak ljudskog roda, uništenog smrtonosnim virusom, koprca po nekim kolonijama i skloništima i njihov neizbežan sukob ovenčana je pohvalama za ozbiljnost u pristupu temi, psihologizaciju likova, pogotovo majmuna, i suptilne poruke o rasizmu, tiraniji i diktaturi koje su posejane svuda kroz film.
Međutim, upravo zahvaljujući visokoj lestvici koju je postavio prvi film, koji je bacio sve svoje karte na izgrađivanje lika glavnog majmuna Cezara pre nego na „letnji“ spektakl i jeftinu akciju, nismo bili skloni da ovom nastavku dopustimo da se tek tako provuče kroz iglene uši i da na teretu stare slave bere lovorike nekog novog uspeha (iako on za sada, bar na blagajnama, ne izostaje). Neosporno je da je nova „Planeta majmuna“ kvalitetan, ambiciozan i film prepun ideja, ali zato na svaku njegovu prednost dolazi i po jedna mana. Ali, krenimo redom.
Majmuni, odmentnuti od ljudi i civilizacije, nalaze svoje utočište u šumi gde uspostavljaju svoju koloniju, izgrađuju život i nesmetano se razmnožavaju i napreduju u evoluciji, tek ponekad se pitajući šta se desilo sa ljudskim rodom. Njihov neprikosnoveni vođa Cezar i dalje je „master-mind“ iza operacije njihove egzistencije, i nalazimo ga u situaciji kada dobija novog sina, dok stariji sin polako sazreva u kočopernog tinejdžera. Za to vreme, ostatak preživelog ljudskog roda koji je deset godina bio desetkovan smrtonosnim virusom zbio je svoje redove u nekom hangaru usred San Franciska i ima gorući problem kako da se snabde strujom ne bi li mogao da koristii radio prijemnik (?!). Naravno, jedina preostala funkcionalna brana koja može da proizvede struju nalazi se blizu staništa majmuna, pa je sukob ljudi i pametnih životinja gotovo neizbežan.
„Planeta majmuna“ pokušava da se nametne kao alegorija pogubnog uticaja američkog ratnog globalizma, zamenite majmune bilo kojim arapskim plemenom, a branu za proizvodnju struje naftom i dobijate sliku američkih ratnih imperijalista koji pod plaštom širenja demokratije čerupaju svetske izvore energije (međutim, kao blago opravdanje ljudima ovde su kao majmuni prvi započeli sukob). Takođe, u sukobu majmuna i ljudi prepoznajemo još nekoliko vrlo očiglednih koncepata koji se dotiču problema rasizma, izopštenosti, nerazumevanja drugih kultura i nacija, ali i jednog sveopštog popovanja o tome kako je zapravo sve relativno i kako svugde ima i zlih i dobrih, i među ljudima i među majmunima, niko nije imun na vlast, bogatstvo, moć i druge afrodizijake. Međutim, zamenite opet iste te majmune Indijancima (ili vanzemaljcima), a ljude kaubojima i dobićete zapravo film koji ste gledali već 300 puta, sa jednim te istim idejama koje se samo recikliraju iz filma u film. Vođa koji biva izdan od strane podanika ne bi li se trijumfalno vratio i preuzeo svoju ulogu, sukob dva alfa-mužjaka različitih rasa koji na kraju uviđaju da se bore za iste principe i da su im porodične vrednosti važnije od bilo svega – sve je to nešto što nam je i više nego poznato i što smo kroz različite priče više puta videli. „Planeta majmuna“ ne čini ništa da te koncepte malo osveži nego ih lenjo ponavlja samo ih zaodenuvši u drugo ruho.
Tu dolazimo i do nekih konkretnih problema samog filma. Prvi se tiče specijalnih efekata. Studio „Veta“ koji je oživeo Goluma sada radi na „humanizovanju“ velikog broja majmuna u ovom filmu, i oni to rade sjajno, njihove kreacije zaista deluju kao živa bića na ekranu. Problem je samo u tome što ne liče na majmune, već na nešto između majmuna i ljudi, pa su na momente čak i preveliki za svoje relane dimenzije. Endi Serkis koji je udahnuo život Golumu pomoću „motion capture“ tehnologije sada oživljava Cezara i to radi vrlo uspešno dajući mu karakter i ličnost i to je jedan od uspeha filma. Međutim, na momente majmuni ipak liče na previše fluidan specijalni efekat i to im malo oduzima od autentičnosti. A tu dolazimo i do drugih problema. Iz nekog razloga majmuni su odlučili da komuniciraju jezikom znakova i ponekad čak ljudskim govorom poručujući time valjda da je stadijum čoveka nešto čemu na kraju teže (nije li ovo ljudska sujeta?). Međutim, a ovo govorim kao laik, nemaju li npr. šimpanze neki drugi način komunikacije kojim recimo sada komuniciraju usred džungle, a koji ne podrazumeva da mašu rukama u znakovnom jeziku? Takođe, mogli li različite vrste majmuna, a ovde ih prepoznajemo najmanje četiri-pet, da egzistiraju zajedno u komuni koja ih broji na stotine. Znam da bi ovi majmuni trebalo da budi pametniji od prosečnog posetioca dečjeg vrtića, ali opet – instinkti i refleksi divlje životinje nešto su što ne može tek tako da se istrebi znakovnim jezikom. Takođe, zar je moguće da majmuni čim prvi put vide mašinku automatski znaju iz nje i da pucaju, da ne kažemo još i precizno, a da ne pominjemo činjenicu da mašinkama koje oni koriste ne treba municija.
Ljudi su sasvim druga i ne naročito zanimljiva priča ovog filma koji se ipak većim svojim delom posvećuje majmunima. To ljudskim likovima ne ostavlja nimalo prostora za razvoj i karakterizaciju, svi su redom jednodimenzionalni, nerazjašnjeni, nemotivisani i neutemeljeni svedeni na po jednu ključnu osobinu – vođa, alfa-mužjak, lekar, sin, drkadžija itd. Npr. Geri Oldman, jedan od najboljih glumaca današnjice, kao vođa preživele ljudske kolonije ne dobija ništa sa čim može da radi, njegova uloga je generična i dosadna, bez ikakave manifestacije njegovog bogatog talenta, a bolje nisu prošli ni ostali.
Prednost ovog filma je u tome što se trudi da nam predstavi svet majmuna i što posvećuje tome dosta vremena i pažnje, dok akcija, iako je ima i podrazumeva majmune sa mašinkama i na konjima, ipak nije dominantno u prvom planu. Međutim, odsustvo filmske logike, lenj scenario, nemotivisani ljudski likovi itd. umnogome spiraju neki početni pozitivan utisak i pretvaraju ovaj film u jedan malo iznadprosečni letnji blokbaster koji ipak daleko zaostaje za svojim prethodnikom iako je ambiciozniji, skuplji i kompleksniji.
Majmuni, odmentnuti od ljudi i civilizacije, nalaze svoje utočište u šumi gde uspostavljaju svoju koloniju, izgrađuju život i nesmetano se razmnožavaju i napreduju u evoluciji, tek ponekad se pitajući šta se desilo sa ljudskim rodom. Njihov neprikosnoveni vođa Cezar i dalje je „master-mind“ iza operacije njihove egzistencije, i nalazimo ga u situaciji kada dobija novog sina, dok stariji sin polako sazreva u kočopernog tinejdžera. Za to vreme, ostatak preživelog ljudskog roda koji je deset godina bio desetkovan smrtonosnim virusom zbio je svoje redove u nekom hangaru usred San Franciska i ima gorući problem kako da se snabde strujom ne bi li mogao da koristii radio prijemnik (?!). Naravno, jedina preostala funkcionalna brana koja može da proizvede struju nalazi se blizu staništa majmuna, pa je sukob ljudi i pametnih životinja gotovo neizbežan.
„Planeta majmuna“ pokušava da se nametne kao alegorija pogubnog uticaja američkog ratnog globalizma, zamenite majmune bilo kojim arapskim plemenom, a branu za proizvodnju struje naftom i dobijate sliku američkih ratnih imperijalista koji pod plaštom širenja demokratije čerupaju svetske izvore energije (međutim, kao blago opravdanje ljudima ovde su kao majmuni prvi započeli sukob). Takođe, u sukobu majmuna i ljudi prepoznajemo još nekoliko vrlo očiglednih koncepata koji se dotiču problema rasizma, izopštenosti, nerazumevanja drugih kultura i nacija, ali i jednog sveopštog popovanja o tome kako je zapravo sve relativno i kako svugde ima i zlih i dobrih, i među ljudima i među majmunima, niko nije imun na vlast, bogatstvo, moć i druge afrodizijake. Međutim, zamenite opet iste te majmune Indijancima (ili vanzemaljcima), a ljude kaubojima i dobićete zapravo film koji ste gledali već 300 puta, sa jednim te istim idejama koje se samo recikliraju iz filma u film. Vođa koji biva izdan od strane podanika ne bi li se trijumfalno vratio i preuzeo svoju ulogu, sukob dva alfa-mužjaka različitih rasa koji na kraju uviđaju da se bore za iste principe i da su im porodične vrednosti važnije od bilo svega – sve je to nešto što nam je i više nego poznato i što smo kroz različite priče više puta videli. „Planeta majmuna“ ne čini ništa da te koncepte malo osveži nego ih lenjo ponavlja samo ih zaodenuvši u drugo ruho.
Tu dolazimo i do nekih konkretnih problema samog filma. Prvi se tiče specijalnih efekata. Studio „Veta“ koji je oživeo Goluma sada radi na „humanizovanju“ velikog broja majmuna u ovom filmu, i oni to rade sjajno, njihove kreacije zaista deluju kao živa bića na ekranu. Problem je samo u tome što ne liče na majmune, već na nešto između majmuna i ljudi, pa su na momente čak i preveliki za svoje relane dimenzije. Endi Serkis koji je udahnuo život Golumu pomoću „motion capture“ tehnologije sada oživljava Cezara i to radi vrlo uspešno dajući mu karakter i ličnost i to je jedan od uspeha filma. Međutim, na momente majmuni ipak liče na previše fluidan specijalni efekat i to im malo oduzima od autentičnosti. A tu dolazimo i do drugih problema. Iz nekog razloga majmuni su odlučili da komuniciraju jezikom znakova i ponekad čak ljudskim govorom poručujući time valjda da je stadijum čoveka nešto čemu na kraju teže (nije li ovo ljudska sujeta?). Međutim, a ovo govorim kao laik, nemaju li npr. šimpanze neki drugi način komunikacije kojim recimo sada komuniciraju usred džungle, a koji ne podrazumeva da mašu rukama u znakovnom jeziku? Takođe, mogli li različite vrste majmuna, a ovde ih prepoznajemo najmanje četiri-pet, da egzistiraju zajedno u komuni koja ih broji na stotine. Znam da bi ovi majmuni trebalo da budi pametniji od prosečnog posetioca dečjeg vrtića, ali opet – instinkti i refleksi divlje životinje nešto su što ne može tek tako da se istrebi znakovnim jezikom. Takođe, zar je moguće da majmuni čim prvi put vide mašinku automatski znaju iz nje i da pucaju, da ne kažemo još i precizno, a da ne pominjemo činjenicu da mašinkama koje oni koriste ne treba municija.
Ljudi su sasvim druga i ne naročito zanimljiva priča ovog filma koji se ipak većim svojim delom posvećuje majmunima. To ljudskim likovima ne ostavlja nimalo prostora za razvoj i karakterizaciju, svi su redom jednodimenzionalni, nerazjašnjeni, nemotivisani i neutemeljeni svedeni na po jednu ključnu osobinu – vođa, alfa-mužjak, lekar, sin, drkadžija itd. Npr. Geri Oldman, jedan od najboljih glumaca današnjice, kao vođa preživele ljudske kolonije ne dobija ništa sa čim može da radi, njegova uloga je generična i dosadna, bez ikakave manifestacije njegovog bogatog talenta, a bolje nisu prošli ni ostali.
Prednost ovog filma je u tome što se trudi da nam predstavi svet majmuna i što posvećuje tome dosta vremena i pažnje, dok akcija, iako je ima i podrazumeva majmune sa mašinkama i na konjima, ipak nije dominantno u prvom planu. Međutim, odsustvo filmske logike, lenj scenario, nemotivisani ljudski likovi itd. umnogome spiraju neki početni pozitivan utisak i pretvaraju ovaj film u jedan malo iznadprosečni letnji blokbaster koji ipak daleko zaostaje za svojim prethodnikom iako je ambiciozniji, skuplji i kompleksniji.
Slobodan Novokmet