Miloš Tasić — DIY autor prvog srpskog animiranog filma u VR tehnologiji | INTERVJU



Sviđa ti se? Javi ostalima!

U godini koja je ostala za nama jedna od gorućih tema u etru bila je tehnologija, te su veštačka inteligencija i virtuelna realnost podvučene kao ključne reči u mnogim vestima čiji nam naslovi sugerišu da je budućnost stigla mnogo brže nego što smo očekivali. Ipak, treba da prođe još neko vreme dok najnovija tehnološka dostignuća postanu nešto sasvim uobičajeno u svakodnevici običnog čoveka. S druge strane, u umetnosti već postoje zapaženi primeri pionirskih iskoraka u vrli novi svet drugačijih uvida, takoreći, doživljaj umetničkog dela kao autentično ljudsko iskustvo posebnog razumevanja stvarnosti polako pridobija nove dimenzije koje većini ljudi do sada nisu bile dostupne.

Film Oneiro, Miloša Tasića, animatora i videografa iz Niša, prvi je srpski animirani film realizovan VR tehnologijom i koji je u 2023. godini postao spreman za prikazivanje.

VR u tehnološkom i umetničkom smislu je kompleksan pojam, a prve zamisli i ideje vezane za VR ukorenjene su još u drugoj polovini 20. veka. U pitanju je kompjuterski generisana simulacija trodimenzionalnih slika odnosno softverski osmišljenog okruženja sa kojim se može uspostaviti interakcija, u naizgled stvarnom (fizičkom) smislu. Recepcija umetničkog dela realizovanog na ovaj način zasniva se na multisenzornom estetskom doživljaju, a koji je produkovan nužnim korišćenjem specijalne elektronske opreme.

Virtuelna realnost i virtuelna umetnost nikako nisu novi termini, ni nove pojave. O tome postoji mnoštvo studija i gomila teorija, a u praktičnom smislu gejming industrija i masovna produkcija animiranog sadržaja su do neslućenih granica približili značenja tih reči savremenim generacijama.

Animirani VR film Oneiro je primer nove prakse i jedinstvenog pristupa digitalnoj umetnosti, i za sada jedno je od retkih multimedijalnih umetničkih ostvarenja u celom svetu koje omogućava potpuni imersivni ugođaj.

Autor filma, Miloš Tasić, rođen 1988. godine, u Nišu, iza sebe ima veliko stvaralačko iskustvo kao nezavisni autor. U intervjuu koji vam predstavljamo govorio je o svom razvojnom putu nesvakidašnjeg multimedijalnog umetnika i otkriva kako je došlo do toga da se kao zreo stvaralac uputi stazama kojima do sada niko nije išao, barem u našim krajevima.

Film Oneiro je za sada prvi srpski animirani film u VR tehnologiji i jedan od tek par destina koji postoje u celom svetu. Koje su prednosti, izazovi i ograničenja VR tehnologije kada je u pitanju filmska umetnost?

Jedna od najvećih prednosti virtuelne realnosti definitivno je osećaj imersije, odnosno potpune prisutnosti u okruženju filma, što je teško opisati bilo kome ko nije probao VR uređaje. Ja bih opisao taj doživljaj kao neki digitalni san. Budući da dolazim iz sveta filma i animacije, smatrao sam da je ovo sledeći tehnološki korak umetnosti, samim tim što pruža veći osećaj uživljavanja u delo nego gledanje na tradicionalnom ekranu. Najveća mana je upravo u tome što je ova tehnologija još uvek vrlo mlada, korisnički VR uređaji za široku potrošnju postali su dostupni tek 2015. godine, pa ih većina ljudi još uvek ne poseduje. Drugi izazov je taj što, zbog mladosti ove tehnologije, na internetu još uvek nema dovoljno dokumentacije o tome kako napraviti određene stvari, što me je navelo na to da ih moram desetak puta raditi pogrešno kako bih pronašao pravi način. Kada sam završio film, pokušavao sam pronaći informacije o prethodnim domaćim filmovima u istoj tehnologiji, kako bih se mogao posavetovati oko distribucije. Ispostavilo se da ne postoje informacije o bilo kakvom VR filmu izrađenom u Srbiji. Kontaktirao sam i pojedine institucije kulture, ali sam svuda dobio odgovor da taj podatak ne postoji.

Tema tvog najnovijeg filma je veštačka inteligencija i ima ironičnu notu. Kako ti vidiš budućnost kroz umetničku prizmu VR-a?

Čini mi se da smo poslednjih godina svi pomalo uplašeni zbog vrtoglavog razvoja raznih programa veštačke inteligencije. Iz tog razloga, želeo sam da celu temu gledam što manje ozbiljno i u jednom trenutku sam se zapitao: ako bi program veštačke inteligencije na bilo koji način bio svestan, kako bi posmatrao ljudsku vrstu i naše ponašanje? Naravno, odmah se rodila cela ideja u smeru satire i crnog humora.

Smatrao sam da je VR savršena tehnologija za ovakvu temu jer pruža priliku da postavim gledaoca direktno u prvo lice AI programa. S druge strane, verujem da je budućnost virtuelne i izmenjene realnosti u tome da postanu ekran sutrašnjice čim budu bile dostupne većem broju ljudi, zbog mnogih prednosti u odnosu na klasične ekrane. Tako da, iako danas VR film Oneiro ima ograničenu publiku, nadam se da će u budućnosti postati jedan od prvih radova koji će drugima predstaviti ovu novu vrstu umetnosti.

Kažeš da ljudi opisuju tvoje radove pod žanrovima dreamcore ili wierdcore i tvrdiš da nisi bio upoznat sa tim pravcima dok nisi čuo te opise. Tvoj rad se ne može svrstati ni u jedan žanr, ali nešto najpribližnije bio bi nadrealizam u slikarstvu, ali uz korišćenje tehnologije 21. veka. Kakve veze sa tvojim filmovima, pa i najnovijim, Oneiro, imaju snovi? I šta je to što je u njima uvrnuto, čudno?

Kada se autorski angažujem, polazim od činjenice da, ako već mogu da kreiram neki novi svet, želim da se što više razlikuje od stvarnosti. Realnost nas već dovoljno okružuje u životu, na svim je ekranima i često nije baš zabavna. Vremenom se to razvilo u nešto što bi drugi možda nazvali stil, koji pojedini svrstavaju u žanr weirdcore. Ja sam potpuno u redu s tim, jer mi dozvoljava da u jednom rečju otprilike opišem to što radim. Slično je i s temom snova. Radovi su mi o temama koje su meni lično zanimljive, nisam ni primetio da su tematski vezani, dok mi drugi nisu skrenuli pažnju na to da su snovi glavna tema više od polovine mojih filmova i muzičkih spotova, a jedan od subžanrova weirdcore estetike je upravo dreamcore, koji se bavi snovima.

Rainey Documentary spada u tvoja zapažena ostvarenja, postigao je uspehe, dobio nagrade. Nije klasičan dokumentarac, već animirano-dokumentarni film u kome umetnička stilizacija nimalo nije narušila verodostojnost stvarnosti koju si želeo da prikažeš, naprotiv. Kako je tekao tvoj put od prvih filmskih pokušaja do nekih zrelijih i na kraju do Rainey gde si u punom potencijalu izbrusio svoj izraz, pa sada i do najnovijeg VR eksperimenta zvanog Oneiro?

Film Rainey (2018) radio sam baš u periodu kada sam prelazio iz video sfere u animaciju, izgleda da se to tačno odrazilo na rad jer su u njemu, u jednakoj meri prisutne obe tehnike. Lično sam apsolutno iznenađen do koje mere je primećen od strane festivala. Radio sam ga sa očekivanjem da će ga videti samo moj uži krug prijatelja. Svi su me savetovali da ga pošaljem na festivale, i poslao sam ga prvobitno na tri. Vremenom su drugi festivali čuli za njega, najviše zahvaljujući festivalu Dok 'n' Ritam, i sada, pet godina kasnije, njegova festivalska distribucija još uvek traje. Prve filmove sam uradio još 2013. godine, a sada, deset godina kasnije, završio sam prvi film u virtuelnoj realnosti, o kojoj tada nisam mogao ni da sanjam, a kamoli da zamislim da ću se jednog dana baviti njome. Put je definitivno bio težak, kako učenje, tako i izvođenje sve potrebne tehnologije, tako da sam pre svega zahvalan što sam u tome istrajao sve vreme.

Tvoji filmovi prikazuju raznolike alternativne stvarnosti. Ti inače i jesi alternativac, čak i po muzičkom ukusu. Pomenuti Rainey Documentary govori o niškom muzičaru koji stvara pod pseudonimom Mark Rainey. Radio si spot za bend There. Sleep! Dream! (opet snovi). Reci nam o muzičkim uticajima na svoj rad, a posebno i o svojoj profesionalnoj saradnji sa muzičarima pojedincima i uopšte muzičkom industrijom, koliko je muzika oblikovala i usmeravala tvoj rad? Da li se to reflektuje i u filmu Oneiro?

Muzika je uvek zauzimala veliki deo mog života. Nekada sam čak i bio neuspeli muzičar koji dve godine nije mogao da završi pesmu. Zatim sam kupio kameru i čisto iz radoznalosti, završio dva filma za godinu dana. Tako mi je postalo jasno u kom smeru treba da se fokusiram.

Definitivno imam uticaj "Do It Yourself" pank etike, na kojoj sam odrastao, i iz ličnog iskustva verujem da ako neko zaista ima želju da radi svoju autorsku umetnost, mora sam da utaba put pred sobom i da uporno kuca na gomilu vrata dok se neka ne otvore.

Uz to, muzika me uvek inspiriše i mislim da je primetno u mojim radovima da se dosta oslanjam na nju, iz prostog razloga što smatram da ona emotivno boji vizuelne scene. Sa druge strane, imao sam čast da odrastem okružen ljudima koji su danas izrasli u jako kvalitetne muzičare i kroz te krugove sam upoznao širok spektar muzike koja je definitivno uticala na moje stvaralaštvo. Kako dolazim iz tih krugova, moji prvi koraci bili su muzički spotovi. Kasnije, kada sam otvorio studio za animaciju, Grof industries, radio sam ih u slobodno vreme. Vremenom, kako sam sve više prelazio na animaciju i vizuelne efekte, ti radovi su počeli da zahtevaju previše vremena zbog kompjuterskih rendera. Zbog toga sam prestao da ih radim i odlučio da se u slobodno vreme fokusiram na svoje filmove, pogotovo u virtuelnoj realnosti, jer mi je najveće zadovoljstvo kada radim na svojim scenarijima, a VR mi pruža sredstva kojima ih mogu najbolje realizovati.

Sem što si kompletan autor, s obzirom da si scenario, snimanje, montažu, produkciju i animaciju radio sam, sam radiš i na promociji svog dela. Koji su putevi nezavisnog autorskog stvaralaštva u Srbiji? Da li je nezavisno autorstvo u Srbiji danas potpuni andergraund?

Po mom mišljenju, najveći problem alternativne kulture jeste to što ima premalo ljudi koji poseduju radnu etiku mejnstrim umetnika. U potpunosti razumem da nema mnogo podsticaja, sponzora i olakšica za takve projekte. Baš iz tog razloga, svoje filmove sam uglavnom radio sam, sa minimalnim budžetom, iz svog džepa i većinom noću, istovremeno sa komercijalnim poslovima u mojoj firmi. Želim da pokažem drugim kreatorima svih vrsta da ne treba čekati na bilo čiju pomoć, već treba raditi svakog dana. Rezultati dolaze sporo, ali dolaze.

Ko su ti saradnici na projektima? Da li imaš podršku institucija, fakulteta umetnosti npr. ili ljudi od autoriteta iz tvoje delatnosti?

Do sada nisam dobijao pomoć od institucija, ali iskreno, nisam je ni tražio. Ipak, imao sam fenomenalna mentorstva na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu i na Fakultetu umetnosti u Nišu, što je verovatno i dovelo do toga da se danas bavim ovim poslom. Sa druge strane, toliko mnogo ljudi mi je pomoglo na ličnom nivou da bi ta lista bila predugačka. Uvek ću biti zahvalan ljudima koji su prepoznali nešto u meni i pomogli mi na karijernom putu, jer sam svestan koliko mnogo mi to znači. Najviše sam naučio u domaćim studijima za animaciju, gde sam radio, ˶Mosquito ADV˝ i ˶Icode˝, dok sam s kompanijama ˶Represent Communication˝ i ˶Webni˝ više zaplivao u sfere marketinga.

Kada i gde ćemo moći da pogledamo tvoj film?

Film Oneiro sada kreće sa festivalskom distribucijom planiranom za 2024. godinu. Pošto u Srbiji još uvek nema festivala koji prikazuju VR format, trudim se da zakažem inicijalnu premijeru na nekom od inostranih festivala, nakon čega ću pokušati da organizujem i domaću premijeru. Glavni izazov je taj što, ukoliko sada javno objavim film na internetu, izgubiću pravo na festivalske projekcije, a opet se desilo da me je više ljudi ubedilo da pošaljem i ovaj film na festivale.

Pominješ stvaralačku etiku, a konstatuješ takođe da veštačka inteligencija i virtuelna realnost, pogotovu sada kada doživljavaju ekspanziju, pomalo zastrašuju svojim postojanjem i mogućnostima primene, a na konstrukcije pesimističnih scenarija smo nekako navikli s obzirom na brojne poznate filmove inspirisane postapokalipsom. Koje su predrasude o humanizaciji tehnologije koja je već odškrinula vrata percepcije? Kakva je njena buduća realnost, gledano iz tvog ugla, i kako umetnost može da utiče na njen najbolji ishod za društvo?

Verujem da i u slučaju veštačke inteligencije, kao i virtuelne realnosti, trenutna situacija može da se predstavi kao mač sa dve oštrice.

Što se veštačke inteligencije tiče, definitivno će uticati na neka zanimanja. Ono što za sada mogu da procenim jeste da bi svako trebalo da i isproba te programe u radu pre nego što donese osudu, jer pojedina zanimanja mogu biti olakšana. Sa druge strane, ukoliko su neka zanimanja ugrožena, biće potrebni ljudi koji će koristiti ove programe, te će definitivno prednost imati oni koji su slične stvari prvobitno radili ručno.

U filmu Oneiro, koristio sam glas glavnog junaka koji je generisan veštačkom inteligencijom, ali samo zato što je u duhu priče. Da je neka druga tema u pitanju, verovatno bih angažovao neku osobu. Sve ostalo u filmu sam izradio ručno, jer su AI programi još uvek daleko od toga da mogu izraditi kompleksne stvari, ali se to može promeniti u bliskoj budućnosti, i zbog toga sam jednako i donekle uplašen, ali i uzbuđen.

U slučaju virtuelne realnosti, primetio sam da je prisutan strah kod ljudi da može postati oblik adikcije ili da može doprineti socijalnoj izolaciji. Još uvek ta tehnologija nije dovoljno napredna da bi neko u VR uređaju mogao da provede više sati, dok sam primetio da VR zajednica raste iz dana u dan i zbližava ljude koji žive na suprotnim stranama sveta, uz osećaj kao da stoje jedno pored drugog. Dok, naravno, postoji i sadržaj čiji je primarni cilj da bude što adiktivniji i koji se bavi jeftinom zabavom zarad pregleda, i ja smatram da mi, kao VR kreatori, treba da zauzmemo suprotan stav i kreiramo dela koja u sebi nose pozitivnu poruku ili koja imaju za cilj da ljudima poprave raspoloženje, što mi je, između ostalog, i bio cilj u filmu Oneiro.



intervju pripremila Ana Bjes



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

10 najčitanijih

Arhiva