SPIDER-MAN: HOMECOMING (2017) – Kuća je gde je Marvel
Helly Cherry
Skoro da mi je mrsko da priznam da mi se svideo ovaj Spajdermen, mrsko jer u poslednje vreme nemam baš mnogo simpatija prema Marvelovoj fabrici superheroja koja štanca nove i nove filmove po sličnom receptu, bez ikakve inovacije ili hrabrosti, i ponaša se kao dobro nauljeni konglomerat koji je zaboravio šta je filmska zabava, te istu pre korporativno usiljava nego što je autentično proizvodi.
S te strane, povratak Spajdermena Marvelovom okrilju doneo je preko potrebno osveženje ovoj franšizi koja je pretila u Garfildovoj inkarnaciji da postane previše sumora, depresivna i kilometrima udaljena od osnovne ideje Spajdermena. Shvativši to, Marvel i Soni vratili su Spajdermenu onu esenciju koja ga je krasila iz stripova, ali nisu izdržali da je ne „obogate“ i drugim sastojcima koji deluju možda izlišno, ali su tu u svrhu integracije naslovnog lika sa drugim herojima iz „Osvetnika“, ne bi li se na kraju svi ti filmovi prepleli i uvezali u jedan orgijski bućkuriš koji će verovatno trajati osam sati.
Dakle, nisam preterani fan Spajdermenove kalkulantske simbioze sa Ajronmenom i tim gimikom da svaki Marvelov film mora da ima „gostujućeg“ superheroja koji treba da bustuje gledanost i podseti sluđenu publiku da su svi deo istog unverzuma, ali ovde je to nekako urađeno tako da služi priči i nije bačeno u lice bez konteksta. Spajdermenu je vraćena njegova suština, to je zbunjeni klinac koji još uvek ne vlada svojim moćima, željan je dokazivanja i herojstva, a suočen je sa neiskustvom, pokušava nespretno da balansira između privatnog života i spajdermenstva, između dečačkog zaljubljvanja i želje da se razotkrije svetu kao veliki heroj. Najzad, objašnjeno je i kako neki tamo klinac u svakom filmu ima savršeno skrojen kostim – ovde mu ga je dao prebogati Toni Stark i to je sasvim ok.
I Majklu Kitonu, kao negativcu, dat je prizemniji kontekst, očovečen je i oživotvoren, nema neki suludi plan o svetskoj dominaciji već su mu motivi vrlo lični i realni, a samim tim i on kao lik punokrvniji i zanimljiviji. U svakom slučaju, ovakav Spajdermen ima budućnost na filmu, samo ga ne treba opterećivati „Avengersima“ i njihovim teretom, Sem Rejmi i Tobi Megvajer sasvim su lepo u makar dva filma funkcionisali bez njih.
Dakle, nisam preterani fan Spajdermenove kalkulantske simbioze sa Ajronmenom i tim gimikom da svaki Marvelov film mora da ima „gostujućeg“ superheroja koji treba da bustuje gledanost i podseti sluđenu publiku da su svi deo istog unverzuma, ali ovde je to nekako urađeno tako da služi priči i nije bačeno u lice bez konteksta. Spajdermenu je vraćena njegova suština, to je zbunjeni klinac koji još uvek ne vlada svojim moćima, željan je dokazivanja i herojstva, a suočen je sa neiskustvom, pokušava nespretno da balansira između privatnog života i spajdermenstva, između dečačkog zaljubljvanja i želje da se razotkrije svetu kao veliki heroj. Najzad, objašnjeno je i kako neki tamo klinac u svakom filmu ima savršeno skrojen kostim – ovde mu ga je dao prebogati Toni Stark i to je sasvim ok.
I Majklu Kitonu, kao negativcu, dat je prizemniji kontekst, očovečen je i oživotvoren, nema neki suludi plan o svetskoj dominaciji već su mu motivi vrlo lični i realni, a samim tim i on kao lik punokrvniji i zanimljiviji. U svakom slučaju, ovakav Spajdermen ima budućnost na filmu, samo ga ne treba opterećivati „Avengersima“ i njihovim teretom, Sem Rejmi i Tobi Megvajer sasvim su lepo u makar dva filma funkcionisali bez njih.
Slobodan Novokmet