„Bandera!“ — strip krosover ili, Viler tjera mjeseca, Zagoru ga zatjera

Krosoveri su često zasnovani na principu "nemala baba drugog besa pa spajala junake" i na primarnom impulsu infantilne mašte da sasvim slobodno i proizvoljno spaja svetove, impulsu kom u principu ne bi trebalo udovoljavati iz pedagoških razloga, ali što se, nažalost, odavno čini, na štetu procesa razumevanja fikcije, pripovedanja i izgradnje karakteristika zrelih ličnosti. No, ovde je Bozeli u susretu dva legendarna junaka poveo računa o suštinskim sličnostima i razlikama Zagora i Teksa kao fikcionalnih junaka i na sukobu tih elemenata zasnovao njihov susret. Malo patetike pred rastanak ne smeta jer sve to ipak valja da bude melodramski veće od života, inače zašto su se sretali sem da zabave retke fanove oba junaka? (Kao fan Teksa, ja Zagora, na primer, ne mogu da smislim, i teško mi je da zamislim kako iko može da smisleno pomiri ta dva - Bozeli me ovde uverio da je to ipak moguće).

Druga dobra stvar u priči je istorijska osnova oružanih sukoba teksaških rendžera sa Komančima, komplikovamih odnosa doseljenika, vojske, razularenih milicija, rasističkih novinara, indijanskih agenata... Ima tu istorijskih ličnosti, poput rendžera Ripa Forda, poglavice Pete Nokone (Usamljene lutalice), njegovog sina Kvane Parkera i njegove žene Sintije En Parker (Nadua), belkinje koja je oteta kao devetogodišnjakinja i odgajana kao Komanč... U sve te istorijske momente ubačeni su fikcionalni junaci i iz Zagorovog i iz Teksovog univerzuma, i to čini celu stvar vrlo uzbudljivom, a zbog te istorijske utemeljenosti ovo i jeste ipak prvenstveno epizoda Teksa a ne Zagora. A da bi održao uravnoteženu naraciju pri sudaru dva najpopularnija Bonelijeva sveta, Bozeli je Zagora postavio kao mudrijeg, zrelijeg, pametnijeg, pomalo mističnog, ali sa čvrstim etičkim kodeksom i razumevanjem zašto je saveznik Indijanaca, zašto brani mir i zašto su važni ljudi kao on, u koje ubraja i mladog Teksa, čime postaje gotovo mentor a svakako prorok budućnosti mladom i svojeglavom Teksu - što je takođe izvrsna ideja i sasvim na mestu u ovom susretu.

Pičinelijev crtež je korektan, iako je morao da utrpa gomilu teksta - scene dišu, a crte junaka su dobro definisane i lako ih je prepoznati i razlikovati. Ko se žali na mnoštvo junaka i kako ne može da ih popamti zvuči kao da nikad nije čitao istorijske romane, a kamoli Rat i mir, a ovde su likovi još i nacrtani, tako da ne razumem problem, to jest, ako postoji, on je u mozgu čitaoca. Doduše, ponekad se u haotičnim scenama pucnjave i jurnjave može pogubiti i fokusirani sredovečni čitalac, sam bog zna ko tu u koga puca, s koje strane dolazi i ko koga juri, ali takvi trenuci su retki.

Pošto sam nakon par priča o Teksovoj mladosti koje je objavio Veseli četvrtak bio vrlo skeptičan po pitanju te ideje, ova epizoda mi je vratila nadu da će Bonelijevi autori, na čelu sa Bozelijem, ipak doći do vrhunskog kvaliteta pri povratku u vreme, kako kaže sam vođa poduhvata, "kad je Divlji Zapad bio mlad".