SEVERANCE (2022 -) – The Office meets Black mirror
Helly Cherry
Zanimljivo je da se baš u vreme postpandemijskog navikavanja na rad od kuće, rad na daljinu i onlajn rad pojavila najbolja SF satira na korporativno-kancelarijski rad, iliti kakvo vanbračno dete između serije „The Office“ i bespoštedne tehno-kritike „Black mirrora"-a.
„Severance“ je remek-delo ako tražite sumornu crnohumornu, pomalo iščašenu i nadrealnu kritiku kancelarisjke melanholije i dosade umreženu elementima SF misterije i začudnih klica kakve izmeštene, ali vrlo poznate i opipljive kafkijansko-orvelovske-birokratske mašinerije koja melje ljudski duh na froncle i pretvara čoveka u vreću isitnjenih kostiju bez duha i životvorne iskre.
„Severance“ je remek-delo ako tražite sumornu crnohumornu, pomalo iščašenu i nadrealnu kritiku kancelarisjke melanholije i dosade umreženu elementima SF misterije i začudnih klica kakve izmeštene, ali vrlo poznate i opipljive kafkijansko-orvelovske-birokratske mašinerije koja melje ljudski duh na froncle i pretvara čoveka u vreću isitnjenih kostiju bez duha i životvorne iskre.
Mislim da bolja vizija pakla odavno nije stavljena na ekran do setinga u kome pratimo četvoro pripadnika nekog enigmatičnog odeljenja gigantske futurističke korporacije koji odlaze svakog dana sa posla ne sećajući se kod kuće ni šta su radili ni s kim su bili. Podvrgnuvši se procesu tzv. odvajanja, oni su rešili da im se putem implanata svest razdvoji na onu koja je na poslu i onu koja je van posla i koje se među sobom ne dodiruju niti sreću, kao da su u pitanju dve osobe.
Međutim, šta biva kada njihov „poslovni“ deo ličnosti, onaj koji je osuđen da se ne seća ničega van monotone i „ubi volju za životom kancelarije“ odmetne od nametnute mu sudbine kancelarijskog roba i poslušnika, pratićemo do kraja u kombinaciji intrige, misterije, pa čak i crnohumorne drame isprepletane košmarnim vizijama koje deluju kao da su ipale iz Linčove spavaće sobe.
Dugi lavirint besmislenih kancelarijskih hodnika i zavijutaka na njihovom misterioznom poslu odvaja ih od bilo kakve ljudske emocije i empatije u nečemu što može podsećati samo na bezdušni eksperiment o tome kako se vrši mikrokontrola ljudske jedinke i ubija joj se duh i volja za životom.
Verovatno bolja alegorija duhoubijajućeg korporatizma nije u skorije vreme stavljena na ekran, a da je u pitanju i žanrovski razbokorena misterija koja se, pogotovo negde od treće ili četvrte epizode, netremice gleda i prati sa željom da se na neki način razreše sudbine likova koji su zatočeni u paklu neprestanog kacelarijskog „dana mrmota“.
Uz inspirativnu režiju inače za taj posao neobično talentovanog Bena Stilera i sjajnu glumu pregalnika kao što su Adam Skot, Džon Torturo ili Patriša Arket, ovo je televizijski trijumf parekselans.
Međutim, šta biva kada njihov „poslovni“ deo ličnosti, onaj koji je osuđen da se ne seća ničega van monotone i „ubi volju za životom kancelarije“ odmetne od nametnute mu sudbine kancelarijskog roba i poslušnika, pratićemo do kraja u kombinaciji intrige, misterije, pa čak i crnohumorne drame isprepletane košmarnim vizijama koje deluju kao da su ipale iz Linčove spavaće sobe.
Dugi lavirint besmislenih kancelarijskih hodnika i zavijutaka na njihovom misterioznom poslu odvaja ih od bilo kakve ljudske emocije i empatije u nečemu što može podsećati samo na bezdušni eksperiment o tome kako se vrši mikrokontrola ljudske jedinke i ubija joj se duh i volja za životom.
Verovatno bolja alegorija duhoubijajućeg korporatizma nije u skorije vreme stavljena na ekran, a da je u pitanju i žanrovski razbokorena misterija koja se, pogotovo negde od treće ili četvrte epizode, netremice gleda i prati sa željom da se na neki način razreše sudbine likova koji su zatočeni u paklu neprestanog kacelarijskog „dana mrmota“.
Uz inspirativnu režiju inače za taj posao neobično talentovanog Bena Stilera i sjajnu glumu pregalnika kao što su Adam Skot, Džon Torturo ili Patriša Arket, ovo je televizijski trijumf parekselans.
Slobodan Novokmet