Zanimljivo je da se baš u vreme postpandemijskog navikavanja na rad od kuće, rad na daljinu i onlajn rad pojavila najbolja SF satira na korporativno-kancelarijski rad, iliti kakvo vanbračno dete između serije „The Office“ i bespoštedne tehno-kritike „Black mirrora"-a.

Severance“ je remek-delo ako tražite sumornu crnohumornu, pomalo iščašenu i nadrealnu kritiku kancelarisjke melanholije i dosade umreženu elementima SF misterije i začudnih klica kakve izmeštene, ali vrlo poznate i opipljive kafkijansko-orvelovske-birokratske mašinerije koja melje ljudski duh na froncle i pretvara čoveka u vreću isitnjenih kostiju bez duha i životvorne iskre.


Mislim da bolja vizija pakla odavno nije stavljena na ekran do setinga u kome pratimo četvoro pripadnika nekog enigmatičnog odeljenja gigantske futurističke korporacije koji odlaze svakog dana sa posla ne sećajući se kod kuće ni šta su radili ni s kim su bili. Podvrgnuvši se procesu tzv. odvajanja, oni su rešili da im se putem implanata svest razdvoji na onu koja je na poslu i onu koja je van posla i koje se među sobom ne dodiruju niti sreću, kao da su u pitanju dve osobe.

Međutim, šta biva kada njihov „poslovni“ deo ličnosti, onaj koji je osuđen da se ne seća ničega van monotone i „ubi volju za životom kancelarije“ odmetne od nametnute mu sudbine kancelarijskog roba i poslušnika, pratićemo do kraja u kombinaciji intrige, misterije, pa čak i crnohumorne drame isprepletane košmarnim vizijama koje deluju kao da su ipale iz Linčove spavaće sobe.

Dugi lavirint besmislenih kancelarijskih hodnika i zavijutaka na njihovom misterioznom poslu odvaja ih od bilo kakve ljudske emocije i empatije u nečemu što može podsećati samo na bezdušni eksperiment o tome kako se vrši mikrokontrola ljudske jedinke i ubija joj se duh i volja za životom.

Verovatno bolja alegorija duhoubijajućeg korporatizma nije u skorije vreme stavljena na ekran, a da je u pitanju i žanrovski razbokorena misterija koja se, pogotovo negde od treće ili četvrte epizode, netremice gleda i prati sa željom da se na neki način razreše sudbine likova koji su zatočeni u paklu neprestanog kacelarijskog „dana mrmota“.

Uz inspirativnu režiju inače za taj posao neobično talentovanog Bena Stilera i sjajnu glumu pregalnika kao što su Adam Skot, Džon Torturo ili Patriša Arket, ovo je televizijski trijumf parekselans.

Slobodan Novokmet