Mural, kolaž, strip: OHOHO! festival 2026

„Hvala ti mnogo što si došao“, rekao je Mario Nerandžić tog ranog septembra u „Svemirskom ranččču“, dok smo se pozdravljali. „I ako se vidimo na FEF-u, razmenjujemo utiske – ja odavde, ti iz Zagreba“. Pričao sam mu ranije o čemu se radi u Zagrebu i zašto je OHOHO! festival jedan od onih koje se trudim redovno da obilazim. Pomislili biste „aha, verovatno zbog političke pristrasnosti“ i ne biste bili u pravu – ne postoji osoba na ovoj hemisferi sa kojom se politički slažem. Pomislili biste „aha, ide da kupuje posebnu sortu stripova“. Tu ste delimično u pravu, ali ne skroz.

Foto: Jahvo Joža, OHOHO! Festival

Medika je bila maltene prazna, sa par izuzetaka. Saša je predložio da odemo i da se propisno zapijemo u obližnjem kafiću, gde sam ga žacnuo pomenom Miltona Fridmana (nije hteo da to ispusti do samog kraja festivala). U međuvremenu sam obojici pričao o svemu što se izdešavalo: o Jani i putu za Budimpeštu, o Mariu i njegovoj promociji, o izvesnom dogovoru sa Polom Gravetom, o SferaKonu i kontroverzi oko veštačke inteligencije, o FEF-u i mom neodlasku na isti... Mnogo tema je pokrenuto. A istakao sam kako sam neka od najdražih prijateljstva skovao u poslednjih pola decenije (o tome sam nadugačko pričao i sa pomenutim Mariom). Negde usput, Saša je istakao jednu mladu damu sa asimetričnim sočivima na naočarama. „A i ona je u OHOHO!-u, jelte“, dodao je. Ne trošeći ni časa, predstavio sam se, em njoj, em njenoj saradnici koja je došla kasnije. Dama s naočarama, Sara Škrlec, je bila aktivna na projektu o kome će biti nešto više reči kasnije tokom teksta, a poznanica joj Dora Tomaš, odevena u duks sa kapuljačom, ništa manje nije bila talentovana po pitanju vizuelnih kreacija. Ne sećam se o čemu smo pričali, ali se sećam onih nefiltriranih spontanih fotki – em nas trojice, em njih dve. Nešto mi je reklo da su dobre duše, i drago mi je da osećaj nije prevario.

Jedan BRB znak, jedno ispijanje Guinness-a i jedan obrok kasnije, našli smo se ispred Ronija (sećate se? Tamo gde je radila ona predivna konobarica koja je zapamtila da mi ne stavlja cimet u kapućino?). Nedugo potom i odmah poznato lice, sa poznatijim širokim osmehom. „Korine, gdje si ti?“ veli Saša. Korin nas je sve izzdravio, entuzijastičan za sedmoro osoba. Nažalost, nećemo mnogo komunicirati tokom OHOHO!-a, ali posebno mu je drago bilo da vidi Stjepketa. „A lijepo je vidjeti svog studenta kako uznapreduje“, reći će docnije dok nas nudi čipsom. U Medici, grafit artisti su već polako pripremali teren. Saša je u međuvremenu pozdravio istu onu sitnu curu koja me je po prvi put u Zagrebu dočekala, na prvom OHOHO!-u na kojem sam gostovao. „Ehej, Matejice“, naglasio sam. Trebalo joj je možda pola sekunde da me prepozna i ushićeno izgrli. „Stigao si! Odavno se nismo vidjeli“, dodala je. Kako je bilo mesta na klupici ispred Pippilotta infošopa, Stjepan je zauzeo busiju i odmah smo pričali o nešto ličnijim temama, nastavak razgovora iz Sombora i Leskovca.

Tokom tog razgovora, ispred klupe je prodefilovao sijaset naroda. Ivana, ko-organizatorka OHOHO!-a, je munjevito išla od osobe do osobe i davala direkcije. Tek na blic smo se pozdravili, a razmenili par rečenica znatno kasnije. Vidi se da je dorasla zadatku organizacije festivala, a videlo se da ju je umor stizao. Nedugo potom je i Lea, sa monarhističko-lovačkim prezimenom, ušetala među zidove Medike, i isto smo se tek nešto docnije pozdravili nakratko. Slično se zbilo i sa u tom trenutku jedinom Francuskinjom na prostoru Medike; Ana Rubju, u daljem tekstu Anješka, visprena kao i uvek, je tek nabrzaka mahnula ka nama i onda se okrenula k ostalim umetnicama, sa entuzijazmom koji se uopšte nije gasio.

Prva iole veća interakcija je bila sa jednom gospođom čiju majicu su krasile mačke. „Izvini, gde si kupila majicu?“ Šatro postiđeno, Ana Anzulović Visković, novinarka po profesiji, izusti „Sinsay...“ kao odgovor. Naravno da sam morao da se pošegačim. „Eh, eto, kapitalizam odmah radi.“ Kao neko ko figurira na HRT 3, Ana je istakla kako su i ranije radili priloge o stripu, konkretno mi – kasnije, doduše – skrećući pažnju na priloge o stripovima pomenute Ivane i nepomenute, ali pojednako talentovane (i podjednako ko-organizatorke, ovaj put in absentia) Anamarije Kvas. Krivo mi je što nismo nešto duže pričali; Ana mi deluje kao žena sa IQom koji dobrano premašuje tri cifre, i nadam se da će biti još prilike za spiku.

Šta mi nimalo nije krivo? To što sam odmah nakon Ane spazio jednu od najdražih mi osoba u zadnjih pola decenije. I nije bila sama.

„Di ste?!“ poviknula je Pia, zdraveći se sa Stjepketom koji je karakteristični gest šakama držao u vazduhu bezmalo 15 minuta pre no što ga je primetila. Njihov zagrljaj, dugog trajanja, zamenio je naš zagrljaj standardno dužeg trajanja. Ono jes, videsmo se u Leskovcu pre par meseci, ali kada ste prijatelji, svako odsustvo je predugo. Neposredno pre toga, pokazivala je prisutnima kalendar slovenačkog umetnika koji mnogo voli igre reči – i koji će mi tokom ova četiri dana trajanja festivala postati drugi najdraži Slovenac u Zagrebu – izvesni Jernej Žumer. „Jernej, a?“ velim dok smo se rukovali. „Pa ne vidim ti kopite.“ Naravno, odmah je skapirao referencu i krenuo da se smeje. „Svideče ti se, vidjećeš“, rekla je Pia, nekako proročki; podsetiću vas, isto je rekla i za Petera Kuntarića u Leskovcu. Mislim da mi ona polako postaje pusher za nova slovenačka poznanstva. Što uvek pozdravljam, volim Slovence.

Naravno, neformalni deo – Korinov čips, Anina majica, Jernejev kalendar – je super, ali valjalo je ispratiti i koji tribinu. Ovaj put je to bila tribina novog broja OHOHO! časopisa. Pia je bila moderator, Korin jedan od učesnika, a među ostalima je bilo probranih umetnika. Pre svega, tu je bila Lea kao ko-urednica i Jernej kao ko-autor i ko-saradnik (ko da sam znao da će odmah uleteti igra reči, a?). Anješka je sa apsolutno istim nivoom entuzijazma davala odgovore na pitanja. Od novih članova, tu su se zadesile dve umetnice, Ema Bilaver i Alejna Hušić. O Alejni ćete čitati nešto docnije, a što se Eme tiče, svojim karakteristično mirnim, spokojnim glasom je pojasnila ljudima o svom prvom učešću u ovom časopisu. Tribina je relativno dugo trajala, a pitanja su varirala od serioznih do svrsishodnih, pa i smešnih.

No, meni je publika odvukla pažnju. Tik do mene je bila Lucija, poznatija kao Šišmiš, već poznata fikstura OHOHO! festivala, ali ispostaviće se da će, sem te večeri, ovog festivala izostati skroz. Ispred nje je, vidno lepo raspoložena, sedela Teodora Tintor; njeno prisustvo će se razvući duž celog festivala, gde je vredno za svojim štandom prodavala raznolika štampana izdanja. I naravno, jedno lice je sedelo u publici u prvim redovima, lice koje je odgovorilo na moje prvo i jedino pitanje te večeri – time što je iskoračio i pridružio se tribini – ali ne pre nego što Saša nije svoj niz pitanja postavio guslajući u imaginarne gusle.

Posle te tribine, nekoliko stvari se desilo. „Lucija,“ rekao sam, posegavši za novčanikom, „pre par godina si mi pozajmila kesicu za bedž kada mi je trebala. Nisam stigao da ti ovo uručim tada, ali ovo ti je Hvala od mene za taj gest“. U kesici koju je dobila je bila crna kartica sa crtežom. Presrećna, prišla mi je nešto kasnije i priupitala za kontekst. „Ne sjećam se baš najbolje, kad sam ti posudila vrećicu?“ Posle pojašnjenja se polako setila. „Izvini, ja pamtim tako sitne i naizgled nevažne stvari“, dodao sam, na šta je ona odmahnula glavom. „Očito ti je bilo važno, čim si se sjetio“. I tu smo malo popričali, uglavnom o poslu i projektima.

Sledeća stvar koja se desila, desila se upravo usred jednog takvog razgovora s njom. Onaj čovek kog sam izmamio na tribinu pred sam kraj? E pa, njegove naočari, oštar pogled i seda kosa su sevnuli tu na sekund, što je pratio prijateljski zagrljaj i pozdrav. „Stigao si, čovječe? A ja vidim poznat mi je glas!“ prezadovoljno veli Matija. I naravno, nije propustio da mi uruči primerak OHOHO! zina gratis. „Aha, o ovome si mi pričao u porukama?“ pitam ga, a on odmahuje glavom. „Ne, ne, to će te tek čekat sutra“, dodao je. Tu su se nekako i Lucija i on distancirali, a mene je čekalo pijenje, i pre svega ispraćanje Stjepketa.

„Hvala lijepa na razgovoru“, naglasio je dok smo lomili kičmu jedan drugom u zagrljaju. „Kad imaš lufta, svrati u Osijek na par tjedna, da se podružimo“. Ovo obećavam već par godina unazad, i moraću u nekom trenutku da dotično ispunim. I zbog njega i zbog Saše. U tom sijasetu pozdravljanja, uletoše par novih aktera. Prvi je izvesni mladić koji tek treba da krene da radi na stripu, a koji se vodi pod pseudonimom Hound, odnosno Pseto. Iako još uvek ima da poradi na anatomiji, ovaj mladi gospodin sa furry afinitetima već ima celu priču spremnu, i kako sam shvatio, i te kako je ozbiljan da dotičnu izgura do kraja.

Drugi novi akter nije strip autor. Nije čak ni iz sveta stripa. Nije čak ni neko ko je došao sopstveno delo da promoviše. Dozvolite da elaboriram. Tik do Pie, u razgovoru sa Sašom, Igor Bezinović, hrvatski režiser poznat po recentnom projektu Fiume o Morte!, je čeonom čoveku „Hrvatskog autorskog stripa“ udelio jednu grafičku novelu koja pokriva fašizam od Hitlera do Trampa, sa željom da ga neko objavi u Hrvatskoj, ili barem na Balkanu. „Strip nije moj“, naglasiće mi posle u razgovoru, „već je od jednog neovisnog autora, i mislim da je važno objavit ga na našim prostorima. Ja sam tu samo kao middleman“. Pia je na licu mesta predložila Stefana i IK Maverik kao potencijalnog izdavača, i njoj na čast iscimala ga je vrlo brzo nakon razgovora. Međutim, listajući strip, istakao sam Igoru otprilike isto ono što je meni naknadno Stefan rekao u privatnoj prepisci. Strip, iako interesantno štivo, ima stil koji nije nužno prijemčiv široj čitalačkoj publici (dakle, kao i svaki mogući indie strip u zadnjih 50 godina) i neopisivo mnogo dijaloga, što zna biti naporno čak i kod glavnotokovskih stripova. Sve u svemu, Igor je ostao još koji minut, razgovarajući sa akterima koji su tu u tom trenutku egzistirali. Nekako u prolazu, Lea je isto razmenila par reči (ne sećam se razgovora, znam da su se u nekom trenutku pominjala stopala), i onda je morala da nas napusti. „Nećemo se rukovat,“ rekla je, „počela je školska godina, pa vam ne želim prebacit potencijalne dječje bakterije“. Tu smo se pozdravili laktovima; ovo doslovce od COVID-a nisam radio, i bizarno je uopšte naglasiti da je to sada deo istorije, to pozdravljanje laktovima. Ali ako ništa drugo, to je nama i Lei ostalo kao interna fora.

A kad smo kod internih ljudi koji vole fore, poslednji akter koga treba navesti za to veče je bio Slave. Brci mu se nisu smanjili od našeg poslednjeg razgovora pre par godina, niti se smanjila moja želja da eventualno obiđem Šibenik i overim Supertoon, tj. Slavetovo festivalsko čedo. On i Pia su bili usred razgovora malo pre nego što sam im se pridružio. „Ej, da provjerim mogu li zatvorenih očiju da--“ reče mi ona, već pružajući šaku. „Ej, već si ispucala tu foru u Somboru“, dodao sam, na šta smo se oboje iskliberili, ostavivši Slaveta u blagoj zbunjenosti. Naglasio je da uvek ima mesta u Šibeniku za nove goste (podsetiću vas na našu zajebanciju od pre par godina), i iskreno, ne sećam se ostatka razgovora. Sećam se da je neko nosio košulju naopako (Pia, valjda) i to je to.

Ne vredi, mnogo se pilo, mnogo se pozaboravljalo. Ali zato valjda služe i naredni dani, ne?

Petak: Gastronomija, etil-alkohol, škrabanje

Naredni dan me je odveo do centra Zagreba, gde sam imao tu sreću da uhvatim nenamerno bacanje hlada. Naime, dok sam čekao prevoz, primetio sam zagrebački autobus za turistički obilazak grada, sa otvorenim krovom. Na bočnim stranama ovog busa su bile islikane zastave više zemalja, počev od Hrvatske prema Mađarskoj, Nemačkoj, Turskoj, itd. I naravno, tik u zapećku, odvojena zadnjim vratima i za nijansu manja u veličini – kao i pozicionirana par centimetara naniže u odnosu na ostale – je čamila sirota crnogorska zastava. Niko od prisutnih na stajalištu nije znao čemu se smejuljim.

Prevoz preko reke me je odveo do mesta koje su mi i ranije preporučivali kosplejeri iz Beograda. Geek Caffe, u svom svetlu, je bio otvoren ali dobrano prazan, sem par ljudi na spratu i par konobarica. Dok sam listao knjigu sa printovima, jedna od njih mi je spravljala kafu. „Izvini, čiji su ono printovi?“ pitao sam je kad je došla. „Aaa, pa moji,“ dodala je pomalo stidljivo. Istog trenutka sam kupio jedan. „Jao, hvala vam puno!“ naglasila je Sour Candy dok je upisivala svoj IG nalog u tekicu, gde sam primetio njenu tetovažu. „Aha, voliš Love, Death & Robots?“ „Daaaa! Zapravo, zaručnik i ja imamo iste tetovaže na istom mjestu.“ „Oboje ste osobe od kulture.“ Usput smo malo porazgovarali. Saznala je kako je trebalo da se sastanem sa Ivenom, organizatorom Geek Con-a, i naglasila kako je doslovce pola sata pre mene bio u kafiću. On je, nažalost, morao da ode putem Rijeke ne bi li obišao drugu konvenciju. Izvorno je trebalo da se sastanemo još u četvrtak, ali to se nije ostvarilo. Međutim, biće svakako vremena. Potom mi je istakla jedan bazar koji je trebalo da se održi u kafiću naredne sedmice. „E jbg, ja odlazim nazad već u nedelju“, rekoh. Svidelo mi se to, ta činjenica da jedan kafić sa ovakvom tematikom podržava mlade i nezavisne stvaraoce i da organizuje takve bazare. Slično radi i beogradski Panda Cafe, a sudeći po dekoru, dobar deo fanova iz obe države verovatno rado obilazi oba lokala, i ne sumnjam da bi u oba dobili priliku da prezentuju svoje radove i zarade koji dinar, ili evro, ili kunu (iako ih više nema). Sour Candy me je potom uputila ka Avenue Mall tržnom centru, gde sam obišao par nerd radnji i opskrbio kofer novim mangama.

Ovaj izlet je prošao super, ali je OHOHO! glavna tema, te sam se nedugo potom vratio u prostor AKC Medike, opet ispred pomenutog infošopa. Sara, od prethodnog dana, je sedela za stolom i razgovarala sa još dve osobe, i nekih 5-6 minuta sam se i ja pridružio. Spika je uglavnom bila o projektima (i davanju celog sebe u nešto što nema mnogo odziva, a iziskuje previše truda), što nam je dalo prilike da ubijemo nešto vremena pred ručak. Ovo društvo sam zamenio narednim. Prvo je svratio Štefan, gost iz Nemačke i autor mikrostripova koje ću docnije overiti za njegovim štandom. Visok, vazda nasmejan i oran za razgovor, Štefan je podelio par korisnih informacija o konvencijama u Nemačkoj, koje sam pribeležio za docniju upotrebu. Nedugo potom nam se pridružila i autorka koja je, juče naveče, bila odevena u ćebe dok je slušala tribinu o OHOHO! časopisu. Saznao sam da se zove Jelena i da se bavi kolažem – a kako se bavi kolažem, videću kasnije istog tog dana.

Foto: Jahvo Joža, OHOHO! Festival

U dopuni ove grupice ljudi, naišla je i moja omiljena Francuskinja. „Ehej, si uspeo da se odmoriš?“ veli Anješka, sa već viškom energije u sebi. Nedugo potom, svi zajedno smo pričali o stranim jezicima, učenju, napretku i radu. Grupica je, doduše, opet narasla; sveže iz Letonije, Zana Zlemeša, predstavnik časopisa KUŠ! ( dijagonalno ispred mene, koji sam predstavnik onog drugog časopisa KUŠ!) je prišla gostima i izuzetno tihim, maltene letargičnim glasom, pitala gde i kako može da se smesti. Nedugo potom, još jedna izuzetno tiha osoba nas je blagoslovila svojim prisustvom, mađarska autorka Dorotija Poor. Od milošte Doti, zapravo nas je obišla kad smo već nanovo bili unutra, dok se Jernej spremao da štogođ naškraba u mome crnom rokovniku. Premda je ovo praksa koju imam jako dugo kako bih izbegao individualne papire sa crtežima, ovaj rad neće biti jedini koji mi Jernej poklanja tokom ostajanja na festivalu. Već koliko sutradan će dodati nešto vezano za ananas (ko razume, shvatiće). Dodaću još jedno „nedugo potom“; kako smo čekali da se prostor Medike ispuni štandovima za bazar, bacio sam pogled na konjića kojeg je Jana Kekez slikala na zidu. „Trebalo bi predstavit skakača na šahovnici“, naglasila je. Ja sam citirao onu poznatu scenu iz crtanog filma Ed, Edd ’n’ Eddy koju, nažalost, Jana nije prepoznala. Ali je njen rad svakako bio klasa kvaliteta za sebe.

Saša je pakovao svoj štand, Anješka i Jernej su delili sto, a između njih bejaše Alejna i njena partnerka. Za Alejnu sam znao samo površno, putem radova plasiranih za MoStrip festival, te sam isti i pomenuo njoj. „Ovdje prodajem moje male fanzinčiće, slobodno stavi „moja mala sranja““, naglasila je dok je videla kako zapisujem info u tekicu, „a htjeli su da im radim nešto jer kao manga autorica sam, mada je moj stil sad puno drugačiji od mange“. Stil joj je možda drugačiji, ali ukusi su ostali; počim sam čuo da je ljubitelj Evangelion franšize, pokazao sam joj fotke koje su Irma i Stefan pograbili po Šangaju – zasigurno pogađate, fotke Eva jedinice. „IJAOJ!“ veli ona, prezadovoljna. „Ja ti ne mogu opisat koliki sam fan Evangeliona!“ I naravno da sam joj pokazao Berserk prsten i JoJo ogrlicu, a na sam pomen mange Hirohiko Araki-senseja se Anješka instinktivno osvrnula. Upamtite info za docnije.

Mladi autori su ovde sijali, ali ne zapostavimo i one starije. Darko Macan je doslovce bio sto do stola kod Saše, sa svojim Stropovima i inim drugim izdanjima. Mislim da smo se ovde tipa treći put zaredom upoznali. „A ja ne pamtim lica ionako“, naglasiće Darko. Lica, doduše, jako dobro pamti Irena, sa kojom sam se izdravio bratski. Opet, nešto kasnije ćemo izdvojiti vremena, gde će mi naglasiti kako je u skorije vreme proša kroz nekoliko važnih poslovnih i ličnih promena.

Irena je upravo iza mene sedela kada je počinjala tribina o hrvatskom autorskom stripu. Uz Sašinu moderaciju, jezivo glasni mikrofon i previše svetla, tribina je polako prelazila sa jednog scenaristu na drugog; u jednom uglu Macan, u drugom Fabijan Černeka (čije prezime, u dva različita oblika, mi je Irena upisala u tekicu). Malo se pričalo o Černekinom „Pogledu na more“ i kako je još u fazi izrade, malo o Stjepketovom nastavku stripa „Kradljivci stripova“, a malo i o Macanovom minulom, aktuelnom i budućem radu. Tokom svega ovoga, vazda orni i nikad umorni (osim kad se umori) Joža je fotkao sve. Upravo njegove fotke možete i videti duž ovog članka.

Red je bio i na goste sa Zapada da u Medici predstave svoje radove, vezane za indie publikacije i mikročasopise. Pomenuti Štefan je bio jedan od članova tribine, dok su Nikolas Dostal i Lina Erentraut. Na pitanja moderatora, ovog puta naše i vaše Pie, Nikolas je pomenuo kako dolazi do saradnika za svoj časopis i kako se rešava na teme, tehnička rešenja i slično. „To su uglavnom ljudi koje upoznam lično, putem obilaska festivala“, rekao je, „retko kad imam otvoreni poziv za časopis“. Naglasio je, pritom, recentnu saradnju sa srpskim fanzinašima, predvođenim – a kim bi drugim? – Sašom Rakezićem. Štefan i Lina su pričali o svoj angažmanu, ali njihova imena upamtite za posle, jer je jedna druga tribina njih nešto više stavila u fokus. Za sad treba da znate kako je Lina govorila o sceni u Nemačkoj, Štefan o svojim minijaturnim stripovima, a Dostal o njegovom antientuzijazmu za rizo-štampu. „Objavljivanje stripova nije zabavno“, naglasiće u jednom trenutku, a ja ću zapisati ovako bezobrazno i van konteksta.

Sećate se one druge tribine koju sam pomenuo odavno, pre čak dve rečenice? E, u pitanju je bilo čitanje stripova uživo. Doti, Štefan, Jernej i Lina su bili glavni akteri; Doti je obrnula jedan strip sa dve glavne akterke čiji su kadrovi bili uvećani i okačeni na platna širom Medike. Štefan je prikazao njegov jedinstven humor putem kratkih, maltene tihih stripova. Jernej je svoje igre reči preneo, ono, rečima. Lina je sve to zaokružila sa par stripova na temu veza, seksa i zabavljanja. Publika za ovo je, doduše, bila relativno mala; Pia je morala nekoliko puta da iskače i da zamoli ljude da prisustvuju, pošto se polako bližio mrak, a ljudima je pažnja odlazila na druge stvari. Međutim, sudeći po aplauzu, ljudima se pomenuti performans jako dopao.

I tu sam ga spazio. Tanacki i visoki Nikša, sa njegovim karakterističnim pognutim stavom. Malo smo pričali o našem nedostatku susreta u Beogradu (za koji mi se izvinjavao u više navrata, a ovog i narednog dana iskupio pivom i rakijom), malo o filmovima i serijama, a malo o životu per se. Kružok ljudi su upotpunili Saša i Irena, ali nešto je nedostajalo. To nešto je bio neko. Taj neko nije bio samo neki neko. Taj neki neko je bio Boris.

„A daj, meni je film bio fakat sranje“, naglasio je, neobično usplahiren i istovremeno letargičan. „Meni se jako svidio!“ udarila je kontru Irena. Zasigurno pogađate, pričali su o Nolanovoj adaptaciji Odiseje, filmu koji ja lično komotno smeštam u isti čabar za ignorisanje kao i sve ostale Nolanove filmove. „Memento mu je bio prvi i poslednji dobar film“, reći ću rezignirano. Što je najjače, Irena i Boris su stari prijatelji, i oboje su visokointeligentni kritičari popularnih medija. Ova prepirka između njih je bila blago koje je trebalo zabeležiti. Ali eto, nije se desilo.

Ono što se desilo jeste raritet kakav nisam očekivao u Zagrebu. U prolazu, Jeleni sam mahnuo flašom piva da nazdravimo. „Ej, nemam, prazno!“ veli ona. Nedugo potom, iz sopstvene prelivam pivo u njenu flašu. „u jebote, izvini“, dodajem nakon što je tečnost prešla preko njenih prstiju. Sa preširokim osmehom, naglasila je da nije strašno i potom se ponudila da mi pokaže njen kolaž. Za to je bilo potrebno opet ući u prostor Medike, što nisam doslovce par godina unazad radio.

„Čekaj, nisi odavde?“ rekao sam, zbunjen. „Ma ne, ja sam iz Novog Sada“. Tad smo već polako ulazili u Mediku. „Jebem ti, a ja mislio ja jedini Srbin ovde“. „Pa nisi, i ja sam Srpkinja“, dodala je Anastasija, mlada muralistkinja sa kojom ću nešto više konverzirati narednog dana. „Odnosno, moji stari su rođeni ovdje, iz Zagreba su, ali da, Srbi smo.“ „Tehnički, i ja sam podrijetlom Srbin putem pradjeda“, naglasio je još jedan mladi autor, koji se, ako se ne varam, zvao Matija i koji je u svojoj srednjoj školi radio maske i lutke za pozorište. „Aman! Odem u sam glavni grad Hrvatske i okružen sam Srbima!“ dodao sam, „Ne mogu da vam pobegnem!“ „A ono jes, ti Srbi...“ dodao je Saša, u tom trenutku u prolazu. Ne moram da vam naglasim šta je on poreklom.

Elem, srbovanje po strani, Jelenin kolaž je bio jako lep, a nered na podu od istog jako primetan. Tu smo ostavili Stašu i Matiju, vrativši se dole, i to pravo u društvu Saše, Jerneja i Nikše. Mnogo tema smo prevalili preko grbače, od hrane do muzike i šire. Jelena je sirota probala da ide na spavanje više puta, no Nikša i ja smo je vazda zagovarali dok Saša nije presekao. Nas četvorica smo nastavili da cevčimo alkohol, dok je jedan omanji Meksikanac žvrljao nešto po zidu. „Rohelio, brate“, rekao je kad nam se predstavljao. „Ovdje živim već par godina, govorim hrvatski bez problema, sviđa mi se život ovdje“. Njegov mural je sadržao fudbalere koji su lečeni od, ako se ne varam, šizofrenije, a koji su u izvesnoj utakmici pobedili svoje lekare i bolničare.

Nikša me je potom otpratio do stana. Iskreno mi je drago da je preživeo; nešto pre toga sam mu pričao storiju o Bata Neni i Čika Mići (ko razume, shvatiće), i na moj fizički opis prvog od dva aktera, siroti Nikša je prasnuo u smeh. Ali ne običan smeh. On doslovce nije mogao do daha da dođe dobra tri i po minuta. „UH JEBEM TI SUNCAHAHAHAH! KAKAV OPISAHAHAHA! JA NE MOGAHAHAHA!“ prelamao se Nikša. Pogledao sam u Sašu i Jerneja. „Ljudi, mislim da sam slomio Nikšu“. Negde u trećoj trećini njegovog smeha su i ostala dvojica počela da se klibere. A imajmo na umu da nisam još ni ispričao zaplet priče – Nikša.exe je počeo da trokira tek na opisu karaktera.

Sve u svemu, dan se završio odlaskom u stan i leganjem u krevet, tokom blage i blago kišne noći...

Subota: やれやれだぜ

...blago kišne noći tokom koje sam ustao rano izjutra, i nisam uspeo da zaspim. Već sam nazirao šta se dešava; promena temperature tako nagla u tako kratkom roku, alkohol i visenje napolju na otvorenom. Da, prehlada je već krenula da se inkubira. Međutim, nisam sebi dozvolio da se poremetim. Odlaskom u market po doručak (i snimanjem kreativnog parodičnog znaka „Jutarnji Shit“) zadenuo sam se opet u Medici. Nije bilo mnogo događaja tu izjutra, ali ni oko podneva, sem činjenice da je bezmalo nekoliko umetnika oslikavalo zidove.

Pre svega, skoknuo sam gore u kuhinju Medike, gde sam zaseo za stolom uz Sašu i Jerneja. Jelena nam se nedugo potom pridružila, pa smo škrabali, pričali i mlatili praznu slamu. Pia je dotični razgovor ufotkala u jednom trenutku. Umor se i njoj i Saši ocrtavao, pre svega jer su i ove godine figurirali kao moderatori tribina. Po svoj prilici, ovo je tradicija koja se nastavlja već treću godinu za Piu, a ko zna koju za Sašu. Oboje će, doduše, dobiti dopunu energije odlaskom na ručak kod Matije i partnerke mu Nine (koju sam, poput Macana, već treći put zaredom upoznavao; starim, sećanje nije kao nekad). Nekako tu, ispred kuhinje Medike, sam se zadenuo sa više uličnih umetnika; jedan, s nadimkom Smola, je podelio svoju picu sa nama. „Ionak je ne mogu celu pojest“, naglasio je. Docnije je i Jelenu i mene pitao za političku situaciju u Srbiji, otprilike kada sam sa Anastasijom od juče hvatao selfi. Zasigurno pogađate, nije jednostavna. Goran, drugi grafit artist, je ubacivao komentare, ali vrlo suzdržano. Tek kasnije će se razgovor sa njim razvezati. Tek kasnije će nastaviti i da slika svoju particiju zida, tik uz Anastasijinu.

Trebalo je svakako prvo doći do spoljnog bazara. U tom saobraćaju unutar Medike, Jelena i ja naiđosmo na Saru i Doru kako su farbale zid. U pitanju je bio projekat koji je, kako će sama navesti meni privatno kasnije, Sara otpočela sa izvesnom Marijom Anom Turčić, i zove se „Dvije žene“. „To je odbijena ideja koja je putovala od prostora do prostora. Prvo je bilo Dvije žene na podu, pa Dvije žene na zidu, pa Dvije žene na eteru, i evo sad radimo Dvije žene gore.“ Istog trenutka smo im Jelena i ja osmislili franšizu, sa proizvodima tipa Dve žene na bukmarkeru, Dve žene na bedžu, Dve žene na upaljaču i sl. Sa Dorom opet nisam mnogo komunicirao, tako da za Saru barem mogu da kažem da je dobar improvizator što se humora tiče. Nije ni čudo što je pozvana na OHOHO!, uklapa se ko kec na desetku. Ili kao Dve žene za stolom za ajnc.

„Nego, mogu li te pitat nešto?“ prišla mi je Lea, nakon možda minut-dva posmatranja. Naravno, Leu znam od ranije, preciznije od mog prvog dolaska u Mediku, ali ovo će biti prvi veći i substantivniji razgovor koji ćemo imati. „Bi li odnio par primjeraka OHOHO! Zina u Beograd?“ Pojasnila mi je čiji su dati primerci i da nije bila sigurna živim li u Beogradu i mogu li dostaviti iste. Jedan je bio za umetnicu za koju do tada nisam čuo, izvesnu Tijanu Katić. Međutim, druga umetnica mi je i te kako bila poznata. „Mina, kažeš?“ „Da. Bored Viper. Poznaješ je?“ „Ma mi smo super, kako je ne poznajem?!“ Iako je nisam upoznao na OHOHO! Festu, Minu sam naknadno susreo i zapratio joj profil upravo na preporuku Nikše. Od tada smo u čestom kontaktu i sporadičnim sastajanjima, jerbo smo odonda na sebe napakovali mali milion obaveza. Međutim, to što je vidim u redovima OHOHO! učesnika mi je neopisivo drago; kao da se zatvorio još jedan krug na pravi način.

Tu negde sam primetio Ticu. Visok, galantan, ali nadasve spretan, ovaj gorostas se prvo uputio ka skupini bliže kuhinji. Ja sam, pak, sedeo na isturenom dvosedu negde uz klubić. „Moš li mi pričuvat ruksak?“ pitao me je Macan, čekajući nekog i pride nameštajući štand. „Nije problem“, naglasio sam, a kako se udaljavao dobacio sam „Koštaće te jedan strip džabe!“ Kako se vratio po ruksak, nije mi dao džabe strip – dao mi je džabe Strop. „Ma, zajebavao sam se“, rekao sam mu. „A ne. Bez zajebancije,“ dodao je uz odmahivanje, ostavivši me bogatijim za jedno novo izdanje.

Matija će me isto ostaviti bogatijim, ali ne za ono pomenuto jedno, ne za dva, već za bezmalo tri izdanja. „Jel mogu ja barem nešto od tebe da kupim?“ pitaću ga onako šeretski. „A eto, nisam dobar prodavac, kaj da ti kažem“, odgovoriće, ali ne pre no što mi pokaže šta treće od tri izdanja sve ima – „IracionalistKINJA“, preciznije, više brojeva u jednom. Tribina za dotično se poklapala sa tribinom o izdanju vezanom za minuli salon stripa u Vinkovcima, pisanom iz pera Krešimira Zimonjića (a s Matejinom pripremom za štampu – i hvala bogovima, bez veštačke inteligencije) i zvanično trećem od tri pomenuta izdanja. Puno toga se pričalo, a dan se polako gasio. Ovo me je ujedno uhvatilo i u već poznatu letargiju, gde sam probao da ubijem sat vremena ne razgovarajući ni sa kim. Svi su bili zauzeti pakovanjem tribina ili već pokrenutim razgovorima. Sećam se da sam, nakratko, naleteo čak i na Darka Josipovića, ali da dalje od par rečenica nismo razmenili. Pritom sam bezmalo dve osobe oslovio pogrešnim imenima. Nisam bio u elementu, prehlada je već polako radila svoje. I ne, prašak koji je Pia dostavila nije pomogao.

Čak i razgovor sa Ticom je bio, iznenađujuće, nesupstantivan. Razmenili smo info oko toga čime se sada bavimo, kako ide život i šta nas čeka dalje. U svoj toj gunguli sam zaboravio da sam upoznao, konačno uživo, i Mihaelu Erceg. Prodavala je svoje ručno rađene pepeljare i upaljače, oko kojih se Saša umalo nije ogrebao (nisam uspeo da izvagam prodaju). Miha je otprilike bila onakva kakvu sam je zamislio; smirena, flegma, sa cigarom u ustima i gotovo nimalo cimanja. I opet, ne sećam se o čemu smo pričali, verovatno Sloveniji.

Radovi Doti i do sada nepomenute Apolonije Lučić su zatvarale OHOHO! ove godine kao poslednja tribina. Veče je već palo, Nikša se nanovo zadesio, Jelena opet izmamila pivo, a ni Jernej nije bio daleko. „Group hug!“ reći će više puta, uvek u zagrljaju nas četvoro-petoro. Međutim, Nikša je onda, čuvši moj problem sa grlom, predložio da sljuštim kakvu rakiju, „da pobiješ baKCile“, veli. Naravno da mi je nabavio neku domaću brlju. Ali nismo bili sami na putu ka alkoholu. „A, pa Nikša ima mnoga poznanstva, je“, veli u tom trenutku novo poznanstvo, Andrijana, inače šumarka, sa svojim vernim ljubimcem Vukijem. Svo četvoro smo se vratili natrag u Mediku, i onda je otpočeo karambol. Prvo smo, zapiti, razmenjivali what if scenarija i različite hipoteze. Smejali smo se kao ludi na brašno nakon maltene svakog odgovora. Usput, Goran i Anastasija su sedeli relativno blizu, na betonu, sa izvesnim Domagojem; i sa njih troje sam proveo pokoju minutu, brsteći mahom o animeu. Vrhunac te večeri, doduše, je bio taj kad nam se Anješka pridružila. Barem meni – zvanično smo odradili JoJo pozu za par fotki.

Potom je krenulo igranje. Anješka, kako je već tradicionalno, vazda za OHOHO! predveče maše svim udovima i igra do kasnih sati. Jelena i Andrijana su se pridružili, i naravno da sam, mimo zdravog razuma, i ja zaigrao. „Možda otkriješ koji tajni talent“, dodaće Andrijana. U pauzi između dva igranja, zahtevao sam još rakije. „Nikša, ajmo do kioska“, rekao sam, već previše pijan za svoje dobro. I premda sam bio veseo – ali prelomljen od sad već očigledne prehlade – znao sam da mi je nešto falilo na ovom festivalu.

To nešto, taj neko, je sedeo u Roniju uz Sašu, i kao da me je čekao da se probijem kroz stolove.

„DJEŠKA!!!“

Sveže iz Tunisa, umoran ali nikako iscrpljen, Dješka me je dočekao na pozdrav. „Pa siso jedna, gde si do sada?! Kako bio Tunis?“ „Ej, brutalan! Kak s ti?“ „Sad sam odličan! Mnogo mi je drago da te vidim!“ velim ja dok se tu grlimo i dok vadim tekicu. „A i meni je, čovječe“, rekao je, a onda pokazao na tekicu prstom. „Al moraš zapisat ovo „siso jedna“ ovdje!“ Gledam ga ja jednu milisekundu, pa mu dotično štivo dostavljam. „Ajd zapiši ti“. To je i učinio. Nedugo potom, otišao sam po rakiju za mene i rizlu za njega. Ono jes, Nikša je platio, ali računa se. Korak po korak, Medika, rakija, igranje, proseravanje, raspad sistema.

Doslovce raspad sistema. Ne pamtim koje je doba bilo, ali morao sam da legnem da spavam. Potreban mi je bio odmor, a OHOHO! se taman i zvanično, barem za taj dan, završavao.

Nedelja: Jebem ti život

Dušu sam povratio u WC šolju, i nešto pre toga usput. Nije pomogao ni lek, ni vitamini, ni čaj. Bilo je neizdržljivo. Doslovce sve što sam progutao sam nanovo izbacio (s oproštenjem). Ni jutarnji čaj nije pomogao; doslovce sam sedeo u mestu, gledao ispred sebe i jedva mrdao, kao statua. Samo sam čekao trenutak da još neko sranje izleti iz mene.

Ali eto, sam sam kriv. Sve u svemu, nisam imao mnogo izbora; i pored osiguranja, nisam mogao da šipčim do lekara, pošto je izlazak iz smeštaja bio oko deset, autobus za nazad u dva popodne, a naredni slobodni bus tek oko šest uveče. „Rawdogging it, then“, rekao sam sebi.

Naravno, na putu ka Medici, koja se tek docnije otvarala, smrvljen kao mleveno meso, primetio sam Anješku kako prilazi sa druge strane ulice, veselu i razdraganu. „Mnogo je lep dan danas, osećam se odlično!“ naglasila je, a ja ovamo umirao iznutra. Put ju je odveo gore unutar Medike, dok sam ja zaseo za onaj isti kauč, pomenut negde ranije u članku. Redom, dolazile su nasumične osobe da se pozdrave sa mnom. Prvi na spisku bejaše Pia i Jernej.

„Nećemo se vidjet do sledeće godine“, istakla je Pia dok smo razmenjivali sad već tradicionalno predugački zagrljaj za kraj. „Group hug!“ opet je povikao Jernej. „A ne,“ dodao sam, „sad dobijaš individualan“. Premda nije bio dugačak, jeste bio sadržajan; Jernej je dobra osoba, i malo pre pozdrava smo se zahvalili jedno drugom za odlično druženje. „Gle,“ dobacila je Pia pred kraj, dok su se udaljavali ka železničkoj, „ovo je prvi put ove godine da ćeš ti putovati duže od mene.“ „Spektakularno.“

Taj nedostatak entuzijazma u glasu se nije vozdigao ni kad je Saša prišao. Isprva smo se pozdravili ukratko, ali je pritom naglasio da mora ranije da krene. „Gore su ti Ana i Jelena, ako oš ubit malo vremena prije puta, jelte“, dodao je. „A ja jebiga moram poć.“ Već tada mi je nedostajao. Zamolio sam ga da pozdravi Anju i maleckog, a obavezali smo se na dalje druženje drugom prilikom.