Već neko vreme pokušavam da se namolim da napišem po koji redak o izdanjima koja su bila vredna moje pažnje, ali se ispostavilo da je to teška rabota. Nije da nemam vrmena, ali ga svakako nemam na pretek. Činjenica je da mrzi i da me pisanje više ne ispunjava kao ranije, a pored toga svakog meseca radim prekovremeno, tako da mi je bitnije da se naspavam i da u slobodno vreme uživam u aktivnostima koje mi prijaju. Nema poente, a ni logike siliti sebe bez preke potrebe.

Ali, kad sam već došao u situaciju da se latim tastature, onda budite sigurni da sam vreme izdvojio za sve ono što bih mogao slušati 24/7.


Tišina – Uvod
Branislav Panić je svoj meloblack bend Bane stavio na led do daljeg i sa Sicksenseom se uputio u osvajanje NU prostranstava koja mu nisu nepoznanica (Keychain). Usput je radio na svom melodoom projektu Tišina koji je došao kao grom iz vedra neba. Zvuk i atmosfera me vraćaju u neko davno vreme, ono srednjoškolsko u kome sam otkrivao tušta i tma bendova koji su stilski varirali od najopskurnije blekeraja do ultra-spore dumčine. Iako sam melodeath freak, slab sam na melanholični melodoom sa grovl vokalima. Još kada je pevanje na srpskom. Uh, uh, uh! Jedini minus ovom mini albumu je baš to: u pitanju je mini album, a čak ni duplo preslušavanje nije dovoljno da utoli žeđ…

Sicksense – Kings Today
Bane, The Agonist i Stuck Mojo članovi se udružiše da naprave razbijački NU bend koji je, po mom uvrnutom mišljenju, bolji od 70 posto skupina (čak i nekih kultnih) koje je stvaralo muziku u okviru ovog žanra. Sicksense su iskustvo iz svojih matičnih bendova u svoj opus inkorporirali u stvaranje izdanja koje zvuči onako kako je NU oduvek trebalo da zvuči. Da je ovako nešto postojalo devedesetih, ko bi ikada obratio pažnju na Limp Bizkit?

Orbit Culture – Shaman
Zaljubio sam se u muziku ovog benda od prvog trenutka kada sam ih čuo. Njihov treći dugosvirajući album (Nija) je ubedljivo zauzeo prvo mesto na mojoj listi najomiljenijih albuma ikada. Da budem iskren, mislio sam da je objavljivanje ovog mini albuma preuranjeno, ali se ispostavilo da sam bez potrebe zebeo. Za Orbit Culture se po kuloarima priča da su „the next big thing“, ali je činjenica da je u tom epitetu višak samo ono „next”.

Shadow of Intent – Elegy
Melancholy album sam uvrstio na listu najboljih izdanja iz prethodne decenije, dok je Elegy već sada pretedent za najbolje izdanje ove godine. Shadow of Intent jesu deathcore bend u svojoj osnovi, ali su taj (mnogima iritantan) podžanr podigli na najviši mogući nivo. U isti su ubacili sve ono najbolje iz simfo i prog metala, a nisu se libili da, čini mi se, svaku pesmu začine melodeathom i black metalom, pa pomalo i klasičnom muzikom.

Hypocrisy – Worship
Daleko od toga da su legendarni Hypocrisy uradili nešto neviđeno do sada jer je to, iskreni da budemo, nerealno u ovom trenutku. Odavno su oni dostigli svoj zenit, ali je caka da su istom ostali i teško da će se to promeniti. Piter i ekipa guraju svoju priču koja je najviše prija onim najtvrdokornijim fanovima, te pritom pod svoj uticaj uzme i sijaset novih poštovaoca. Borg kolektivu je Hypocrisy omiljeni bend, tako da je svaki otpor Worshipu uzaludan.

Burned In Effigy – Rex Mortem
Početak ovog albuma me je zabrinuo: očekivao sam tipičan krljački metalkor koji očajnički želi da postane melodeath. No, brzo se pokazalo da Burned in Effigy sa razlogom bije glas kao bend od koga se dosta očekuje. Dugosvirajući Rex Mortem je pobrao veliki broj pozitivnih kritika sa i te kako dobrim razlogom. Potpuno catchy beoklasični melodeath sa metalcore nabojem pored kog biste izgubili svaki „no headbanging challenge“.

Where‘s My Bible – Circle
Konceptualni mini album ovog finskog benda (svaka od četiri pesme je priča za sebe, ovenčana spotom) sadrži toliko raznolikih elemenata da je teško svrstati ga u samo jedan podžanr. Ima tu i nekih Amorhis elemenata, i melodeatha i tipičnog death metala, ali i dosta epskih i (u nijansama) etno/folk upliva, te je veoma teško svrstati ga bilo gde. Ali, da li je tako nešto uopšte potrebno? Najbitnije je da je muzika dobra, a kome žanru pripada je apsolutno nebitno.

Antonio Jovanović