Znate one isforsirane recenzije, gde svi vrte jedno isto, preuzeto preko nekog medijskog servisa, biografije od ko zna kad ili zvaničnog sajta koji je i dragi bog zaboravio? Znate li one copy-paste rečenice gde reda radi kažu ko su ti ljudi koji nastupaju sa tim-i-tim velikanom povodom toga-i-toga. Znate li kada svaki tekst iz nečijeg pera na određenu temu zvuči pristrasno, pomalo ljigavo, a istovremeno neinformisano i stalno se ponavlja jedno te isto, recimo... recimo šta je nečija profesija? E pa, ovaj tekst nije takav.

Kratak istorijat čarobne hortikulture uz osvrt na nastupe

Magic Bush, čije kreativno jezgro čine frontmen Damjan Dašić i solo gitarista Marko Ćalić, je power-pop bend formiran 2015. godine. Do sad su bili hronični slučaj slabe promocije, tj. nedostatka iste. Reklo bi se da je jednostavno ne vole, da je proces stvaranja mnogo zanimljiviji od ubiranja plodova rada. Kreativci to razumeju, poštuju i čak nas takav pristup privlači, znamo da će rezultat biti nešto mnogo dobro. No, postoji i publika.

Naši nerazdvojni protagonisti su održali nebrojene koncerte, išli na turneje po Francuskoj, nastupali za Pamelu Anderson, zabavljali publiku u rumunskom narodnom pozorištu, na par sekundi se pojavili u filmu o Radivoju Koraću i dva puta nastupali na prestižnom Beatle Week u Liverpul, ALI sve to kao kultni tribjut bend The Bestbeat koji postoji od 2005. Velika je šansa da ste ih već slušali uživo.

Šta? The Bestbeat su četiri čoveka sa istim frizurama, a vi nama ovde pokazujete jednog sa dužom kosom i jednog ćelavog. Oni... oni imaju autorski rad? Pa, naravno da ne znate, i ne krivimo vas. Ne znate da je hiperaktivni brbljivac sa aurom i frizom ludog naučnika iz dokumentarca o snimanju onih triju Kovač Family ™ pesama za Beoviziju 2011. godine koji je u jednom trenutku progutavši celu šolju kafe izgurao TV ekipu iz studija takođe i pevač sa zavidnim rasponom glasa, a onaj što je tad rekao da mora da svira bas u bendu jer je najmlađi i potom podigao obrvu danas klasični „guitar hero“ – kad krene da solira, niste sigurni da li je ovde ili se prebacio u neki drugi svet. 

Damjan Dašić i Marko Ćalić, nemaskirani
i kao Paul McCartney i George Harrison – sad znate!
Kad god bih bend gledala uživo, ali bez Srđana Gojkovića u varijanti Gile & Magic Bush sticao se utisak da publiku nije briga jer ne znaju ko su ti ljudi i ne žele da probaju ništa novo. Odlazili su sa nastupa benda na promociji knjige Branka Rosića čim je otišla Ana Stanić jer napolju ima džabe rakije. Odlazili su tokom poslednje pesme na jednoj dodeli nagrada jer su gore sendvičuljci i minjoni. Na dobrotvornom događaju posle njih nastupali Artan Lili i Eva Braun, oni premijerno izvode polovinu pesama (playlist na kraju ovog članka) sa albuma koji ovde analiziramo, a sala se puni tek pred kraj. U sezoni „Tri boje zvuka“ snimanoj pre vanrednog stanja bili su poslednji bend u poslednjoj epizodi. Sve se svodi na „one momke u crnom što nastupaju sa Giletom, gde jedan mnogo dobro peva“. Čak se i Zdenko Kolar, čiji album sa momcima je u pripremi i već najavljen uspešnim singlom „Savršeni par“ kod Katarine Epštajn u avgustu nasmejao ideji o rasprodatom koncertu Magic Bush, dodavši da bi sigurno morali da imaju goste sa kojima su sarađivali. Videćemo da li je tako – ovako dobar bend jednostavno mora pronaći put do srca slušalaca, samo je pitanje vremena.

s leva na desno: Darko Grujić, Damjan Dašić,
Marko Ćalić i Ivan Stanković
Sa koncerta posvećenom preminulom Vladi Divljanu u maju 2018. godine publika srećom nije mogla da ode. Tandem Dašić-Ćalić je nastupao sa Nevladinom organizacijom tokom prvog dela programa i drugog bisa, i „oduvao“ neke od izvođača. Ćalić je gitarskim deonicama dao svoj karakteristični šmek, dok je Dašić skakao okolo kao tasmanijski đavo, pevao sa Goranom Vasovićem, Rambom Amadeusom, Zoranom Predinom, Sašom Lošićem, Dejanom Vučetićem, Borisom Mladenovićem, Dejanom Cukićem i Bojanom Vunturišević, sam otpevao glavne vokale na tri pesme i tokom velikog finala, pesme „Maljčiki“, u jednom trenutku držao notu toliko dugo da je to bilo pomalo zastrašujuće.

Komentari na muziku benda na YouTube se uglavnom svode na poređenja sa The Beatles i Evom Braun, te uvek prisutne pozdrave male devojčice iz Novog Sada koja piše čas sa majčinog, čas sa očevog naloga i sevap je da ih čuje uživo. I to je šteta, da.

Prvi album Magic Bush „First...“ isprva je bio besplatni download, a posle je izdat za Metropolis Music. 2017. godine momci su odsvirali pozamašan broj koncerata, eventualno došli do svoje sumorne uniforme kakve nose plešući pogrebnici iz Gane, gostovali na prvom humanitarnom koncertu „Neko kao ti“, nastupali na Noći muzeja kao dva različita benda, održali koncert u sećanje na Milana Delčića-Delču, a mogli ste da dočekate i Novu 2018. sa njima u tada novootvorenom Subbeernom centru. „First“ je bio pomalo nepovezana gomila pesama koje su čekale da ugledaju svetlost dana, a pored tandema DD/MĆ, u ovo vreme su članovi benda bili i Vitomir Milićević i Nikola Dunđerović, još dva alumnija The Bestbeata. Bendu se uskoro pridružio mladi klasično obrazovani muzičar Ivan Stanković na bas gitari, te Vladimir Jevtić, nekadašnji član Sinestezije na bubnjevima i pratećim vokalima; ubrzo i legenda beogradske scene, iskusni Darko Grujić na klavijaturama. Jevtić nije na ovim studijskim snimcima, Milićević ga je menjao od novembra 2018. do marta 2020. godine, na ovom albumu svira nekoliko instrumenata. Drugi gosti su Slobodan Dragović na klavijaturama („Svanuo je dan“) i Tijana Rašić (ženski vokal na pesmi „Magični žbun“).

Snimanje i produkciju očekivano potpisuje sam Damjan Dašić izuzev bubnjeva koje je snimio Milićević, a mastering Goran Martinac. Najveći deo muzike snimljen je u sopstvenom studiju, gde su momci snimili i spot za treći singl „Svanuo je dan“. Njega, kao i prethodni za pesmu „Dani te kriju od mene“, na vrhuncu svog neverovatno camp vizuelnog izraza takođe potpisuje Dašić. Sklonite ovog čoveka od AfterEffectsa i ne dajte mu da jede 2-3 sata pre spavanja – ako uopšte i spava. Neki ne šalju ljude na Mesec ni tokom najgorih tripova, a on to čini trezan, čiste svesti i zdrave pameti. Genijalce je teško razumeti, nemoguće pročitati, a kad imate posla sa fanatikom koji je pre deset godina uspeo da spase demo snimke the Rubber Soul Projecta sa gotovo neupotrebljivih kaseta snimljene bez metronoma, skrpi ih, postavi na timeline i snimi svoj deo muzike u dečijoj sobi... gulp. Upomoć.

Što zbog pandemije Covid-19, što zbog promene izdavača, album „Put za Shangri-La“ je konačno ugledao svetlost dana tek 29. novembra 2021. godine u izdanju Jugoton/Croatia Records. Mi za njega nismo znali prvih šest dana jer nam niko nije rekao, niti je to igde bilo napisano. Sada vam donosimo ne jednu, nego tri recenzije: jednu je pisao mladi muzičar, drugu stariji entuzijasta, treću osoba čijim krvnim sudovima teče samo kola.

Kristian Kolar

Kad sam prvi put čuo uvodne taktove pjesme „Ja sam kosmos“, nisam ni znao da se radi o obradi. Bio sam neki 17/18-godišnji krelac koji je smisao života tražio po poljskim putevima, uz željezničke pruge, u nepreglednim poljima kukuruza, pšenice i svega što ljeti rasti po zemlji. Možda ovakva postavka slušanja glazbe zvuči klišeizirano, ali barem to je bio moj put u preslušavanje elegantno odjevenih beogradskih momaka, čije surovo odsvirane blues solaže su ponovno u meni probudile nekakvu rock žilicu, koja je u meni tinjala još od 2004, kada sam na nekom MP3 CD-u prvi put čuo „Livin' on a Prayer“ Bon Jovija.

Stoga je dobivanje novog albuma Magic Busha bilo iznimno ugodno iznenađenje, koje se je manifestiralo u brže-bolje slušanje istog. Kako? Na ugodnih 100, odnosno na koliko god ide na vašim CD playerima, autoradijima, laptopima, računalima ili čemu već. „Put za Shangri-La“ je jednostavno album koji se treba slušati glasno, najglasnije. Album kojeg trebate navoditi kao razlog novonastalog tinitusa vašem nadležnom liječniku.

Upravo to indiciraju prvi taktovi pjesme „Svanuo je dan“, koji surovo odsviranim power akordima i moćnim, beskompromisnim vokalnim harmonijama daje do znanja kako se radi o albumu koji će kroz svoje trajanje jednostavno eksplodirati energijom. „Svanuo je dan“ svakako podsjeća na onaj jedan dio „Echoesa“ od Pink Floyda, gdje nakon 18. minute pasivno-ambijentalnog mlaćenja gonga i električne gitare dolazi dio koji jednostavno u potpunosti prožima slušatelja.

„Dani te kriju od mene“ je nešto tiša. Magic Bush za razliku od moćnih gitarskih dionica upotrebljavaju čiste, jednostavne akorde, pomiješane s pomenutom vokalnom harmonijom. Retrospektivno gledano, „Dani te kriju od mene“ bi vjerojatno bila pjesma koju bih prvo naučio na gitari 2013. godine, kada rock and roll u ruralnom sjeveru Hrvatske trinaestogodišnjaku definitivno nije bio prva ili napose popularna opcija. Iz nekog drugog, metafizičkog aspekta pjesma budi mali niz emocija, koje su poprilično specifične. Zvuči kao soundtrack nekih boljih dana, odnosno nostalgije. Ovo je pjesma koja svira kada u 4. razredu na kraju školske godine poravnavate svoju kosu kako biste što bolje ispali na razrednoj fotografiji, odnosno srpski ekvivalent prvog dana faksa, optimizma bez premca, jangle popa i neke blage melankolije, kakvu obično osjećam slušajući „There She Goes“ benda The La's.

„Magični žbun“ je pjesma koja nastavlja trend energije - u potpunosti prožeta gitarama, čije pentatoničke dionice samo dodaju energičnosti pjesme. Vokali Tijane Rašić, te prijelaz, koji u 3. minuti neočekivano prekida jezivi muški glas vuče nekoliko paralela sa T-Rex, te kraj „Thrillera“ Michaela Jacksona. „Magični žbun“, istovremeno i doslovni prijevod imena benda zvuči kao svojevrsna oda nekim prošlim vremenima u glazbi, odnosno sedamdesetima i osamdesetima.

„Sve je k'o pre…“ opet dokazuje versatilnost Magic Busha. Realno gledano, balade u C-duru pretvorila je neke glazbenike u one-hit wondere, dok je Magic Bush pretvorila u beznadne romantičare koji još jednom putem već isprobanih, no nikako klišeiziranih gitarskih dionica pokušavaju zagrepsti u neka dobra, stara, isprobana i voljena vremena. Vraćajući se na „Ja sam kosmos“ sa početka, ova pjesma samo replicira taj osjećaj kojeg su mi samo nekoliko godina prije Magic Bush uspjeli uliti u slušalice – ta melankolija jednostavno je zajamčena probuditi nekoliko duhova bolje prošlosti u studentu filozofskog.

„Mega pop“ je možda i najeksplozivnija numera na ovom albumu, kao stvorena za soundtrack večernjih obračuna u disko-klubovima. U potpunosti je nose bas i bubanj, dok tekst i gitara samo naglašavaju elektrificirani osjećaj. Ako ipak niste za večernje obračune može da vam služi kao soundtrack hodanja kroz gradsku vrevu, uz prigodne stihove „Mega pop, manija/čekanje u dalj, to je život moj/letimo sa novog dna“.

„Ljubavi umiru“ uz zvukove slide gitare podsjeća na jecanje Pipsa, Chipsa & Videoclipsa na „Fredu Astaireu“ i „Bogu“. Hammond orgulje Darka Grujića i akustične gitare, potpomognute suptilnom električnom gitarom nose pjesmu u neku neobjašnjivu transcendentalnost. Ambijent pjesme pojačava i tekst, koji frazama poput „svako ima svoj put“ te „sama biraj svoju sudbinu“ pretvara pjesmu u savršenu, gotovo filmsku numera za prekide koja ujedno zatvara i prvu polovicu albuma.

Može se reći kako je „Put za Shangri-La“ album s dva početka. Drugi početak je pjesma „Dar“ koja u potpunosti diže iz pomenute melankolije u koju je kraj prve polovice albuma počeo zapadati. „Dar“ ponovno budi. Možda u ovoj apstraktno apsurdnoj tezi ide u prilog i činjenica kako „Svanuo je dan“ i „Dar“ počinju istim akordom.

„Nema vremena“ nastavlja trend stvari koje se jednostavno slušaju prolaskom kroz gradsku ulicu, gledanje prepunih voćara, autobusnih stanica i ljudi koji kroz zebru zbog nekog agresivnog Mercedesa. Pjesma jednostavno teče – podsjećajući na zlatne dane Stone Rosesa, Blura i još pokojeg Britpop benda.

„Neću više na tebe da mislim“ je još jedna od pjesama koja bi komotno mogla naći svoje mjesto na post-yu Spotify playlisti o raskidima, prekidima i nikada dočekanim vraćanjima. Međutim, Magic Bush tematiku prekida o ovoj pjesmi, kao i ostatku albuma ne obrađuju na neki cmoljavi, slučajno tragikomični način, već doubletrackanim gitarama, vrhunskim vokalnim harmonijama te pojačalima pojačanima do neke apstraktne dimenzije. Pristupaju raskidu sa mudima. Ako u kojim slučaju baš morate istupiti iz ikakvog vlaka zaljubljenosti,možda je ovo pjesma koju možete ostaviti svom (ne)voljenom nakon zadnje večere!

„Mlad, go i bos“ dovodi dašak boemštine u album. Uvodni vokalni dio nevjerojatno brzo ulazi u uho te ostaje nevjerojatno dugo vremena. Ako bi na vijestima bila najava o asteroidu koji će izbrisati zemlju nekoliko dana prije ova stvar bi se vjerojatno vrtjela kao luda na svim opskurnim radiopostajama i kod Amerikanaca koji prvi puta otkrivaju glazbu sa ove strane oceana.

Kraj albuma je dolazak u Shangri-La, obećane zemlje u kojoj vlada harmonija. „Ona zna da reči kaže“ je apsolutno jedna od najljepših ljubavnih balada, sentiš. I više nego dostojanstven kraj.

„Put za Shangri-La“ je svojevrsna oda svim mogućim periodima rock glazbe: od onoga što se šezdesetih i sedamdesetih slušalo preko Radio Luksemburga u tajnosti, sve do osamdesetih, devedesetih, zavađene braće Gallaghera, Blura i ostalih stvari. Nabrojati glazbenike, čije utjecaje čujem kroz ovaj album je misija, koja bi mi možda uzela dobar dio studentskih dana. Ipak, možda je važno napomenuti kako je „Put za Shangri-La“ jedan od albuma koji je, barem u mojim očima, prosječno plesački, no natprosječno emocionalni album. Magic Bush su bend s nevjerojatnim plesnim i energetičnim numerama, no isto tako u onaj koji me emocionalnim baladama vraća u neko dobro, toplije i izmišljeno vrijeme te me pusti sjebanim barem tjedan dana.

Magic Bush je pokušao doći do Shangri-La. Iz mojeg studentskog, neiskusnog, no pomalo britkog mišljenja, u tome je i uspio.


D. Krstić i sinovi

Svanuo je dan
Fantastična rokačina, idealna za otvaranje koncerta. Već od prvog momenta tera vas da se ljuljate u ritmu i pokazuje šta sve ovaj bend može.

Dani te kriju od mene
Laganija, ali i veselija pesmica koja vraća u sredinu osamdesetih, putovanja na more, gitaru pored logorske vatre. Možda tome doprinosi i višeglasje u strofama koje je po meni nepotrebno.

Magični žbun
Ozbiljna pop pesma, gde Damjan pokazuje šta sve može sa svojim glasom. Vrlo bogatog aranžmana, na granici sa pretencioznošću, useljava se u uvo i prati vas ceo dan.

Sve je k’o pre
OK, ovde shvatamo da slušamo tzv. slanina album, red rokačine, red laganih pesama... onda počinje refren i shvatamo da ipak nije tako. I dalje smo u baroku, ali vokal se jedva probija kroz slojeve instrumentalizacije.

Mega pop
Još jedan povratak u osamdesete i zvuk Billyja Idola i Iggyja Popa. Pokušavam da shvatim o čemu pevaju.

Ljubavi umiru
Plašim se da bilo šta napišem, jer sam od prve note uveren da ljubavi umiru i da nema lepote na ovom svetu.

Dar
Kao da je Phil Spector producirao Beatlese.

Nema vremena
Još jedna pesma koja osvaja svojom iskrenošću. I tačnošću. Ulazi u uši.

Neću više na tebe da mislim
Ozbiljan izlet u alternativu i verovatno pravac kojim bi Magični žbun mogao da krene. Od prvog trenutka stavljaju do znanja da stvarno o tome misle i bukvalno zalupe vrata pred tvojim nosem. Možda je trebalo od Mega popa i ove napraviti jednu vrhunsku? Ne znam.

Mlad, go i bos
Možda i najslabija pesma na albumu. Opet vraća u osamdesete i jedino mi nedostaje Vlatka Pokos pa da je prijavimo za Evroviziju '88. Pri tome, pesma je dobra, tera na igranje, ali je nesrećno postavljena između „Neću više na tebe da mislim“ i „Ona zna da reči kaže“. Eh, kada bi svaka najslabija pesma na nekom albumu bila ovako dobra...

Ona zna reči da kaže
Ako su do sada skrivali svoju privrženost Bitlsima u bogate aranžmane, brže ritmove i neobične zvukove gitare, Žbunjići se ovde predaju svojim božanstvima Lennon/McCartney i treba da budu ponosni. Pesma koje se ne bi postideo liverpulski dvojac lepo zatvara album i ostavlja vas u lepom raspoloženju pevušeći „Ona dobro zna...“

Celom albumu bih dao 4+. Muzički. Što se reči tiče, bolje da nisam ni pokušao da ih razumem. Stilski je raznovrstan, ali je trebalo više obratiti pažnju na redosled pesama. Sviđa mi se što je zreo pop album koji može svaki dan i u svakoj prilici da se sluša. Produkcija je stvarno dobra, osim u „Sve je ko pre“. U nekim trenucima mi je smetalo višeglasje, a negde bih voleo da su pokušali da budu inovativniji, kao što su bili u „Neću više na tebe da mislim“.

Damjan Dašić ima istu ulogu kao John Fogerty u CCR-u. Vuče bend, odsvirao je najveći deo instrumenata, producirao i snimio album i ima jasnu ideju kako bi sve to trebalo da zvuči. Što se Marka Ćalića tiče, u svakoj pesmi gde je malo eksperimentisao svojim zvukom ili odlazio u neku alternativu, tu se pojavljivao neki novi kvalitet, npr. u „Nemam vremena“, pa čak i u „Daru“, pogotovo živoj verziji iz Doma omladine 2017. godine. Grujića ne treba posebno predstavljati, Stankovića nismo ovde mogli dovoljno da čujemo, ali ne sumnjam da je uživo na visini zadatka.

Iva Tanacković

Da sam mlađa i dobra duša, mogla sam da uradim i unboxing video u prodavnici „Jugotona“, ali nisam. Ono što se odmah vidi jeste da je ARTVORK veoma lep. Eksplozija živih boja, klasični stil kasnih šezdesetih i ranih sedamdesetih. Potpisuje ga Irena Stepančić, polovina tandema koji je radio ozbiljne kampanje za muzeje i galerije, čak i trenutni logo Elektroprivrede Srbije (!). Lista pojedinaca i medija kojima bend zahvaljuje na podršci je toliko dugačka da se na njoj nalazi i Helly Cherry. Malo je reći da smo zahvalni.

Ne mogu da budem objektivna – da nije bilo ovog benda i Srđana Gojkovića koji je nastupao sa njima ne bih bila koncertni fotograf! Mnogo ih volim, idem na sve njihove nastupe, draži su mi kao oni sami nego uglavnom rutinski nastupi The Bestbeat. Čekala sam ovaj album od kako sam videla nespretne snimke iz studija na Youtube sa ničim izazvanim automatskim titlovima na ruskom po kojima nas, ako isključite ton, vrlo ozbiljni Dašić obaveštava da su „upotrebili anus“ i da se „elektroliti hrane travom“ (što volim Engrish, više nego ’leba da jedem!).

Kako sam ljubitelj retro zvuka i reimaginacije muzičke istorije kroz moderan pristup najviše sam se obradovala melotronu i Hammond orguljama. Volim brze stvari, tako da su me oduševile i „Mega pop“ i „Neću više na tebe da mislim“, dve nove pesme koje nisu izvođene uživo, niti puštene u novembru 2019. u „Pop karuselu“. I, naravno – đuskala sam po sobi uz „Dar“, pesma za koju sam posebno vezana jer je to prva autorska koju sam čula posle dvaju od osam koncerata sa Giletom kojima sam prisustvovala. „Magični žbun“ sa ovog albuma, te „Once in a Lifetime“, „Deep Hole“ i „Will You Wait For Me Forever“ sa prvenca bi kompletirale top 5, redosled je nebitan.

Stigli smo i do celovitosti, osećaja kompletnosti. „First...“ nikad nije delovao kao celina, a „Put za Shangri-La“ to jeste. Stilski varira, ali je jasno da nije kolekcija pesama iz različitih perioda, različitih autora i različite zrelosti. Ne ide gore-dole i levo-desno. Mnogo, mnogo dobro. Želim ga i na vinilu!

Potrudila sam se da ipak pronađem par zamerki. Bode mi oči korišćenje pogrešnog predloga uz akuzativ mesta naspram uzročnog u nazivu albuma. Smeta mi isuviše glasan prateći vokal u najboljem delu treće pesme - „a ti si tuuu“ – glasnija je gospođica Rašić, a ja hoću da bolje čujem C#m7 F#m doktora Dašića. Nije mi jasno mnogo toga na četvrtoj pesmi i lepša mi je u verziji sa RTS. Za kraj, tu je naslov poslednje koji je kalk – kompletna struktura preuzeta iz stranog jezika. To ne umanjuje njenu lepotu, naravno. Nažalost, sa albuma je izostala fantastična obrada u originalu poprilično bizarne pesme nekadašnjeg člana Big Star Chrisa Bella „Ja sam kosmos“. Možete pronaći fantastičnu izvedbu iz septembra 2017. godine na YouTube. Držim palčeve da bude na trećem albumu, snimljenog tokom onog nesrećnog karantina u proleće 2020. godine.

uvod i fotografije: Iva Tanacković
recenzije: Kristian Kolar, Krstić i sinovi, Iva Tanacković
promo fotografija benda: Aleksandar Martić