Džon Kejdž — Komponovanje tišine



Sviđa ti se? Javi ostalima!


U svojoj autobiografiji iz 1991. godine kompozitor Džon Kejdž opisuje razlog zbog koga je napustio koledž. „Bio sam šokiran kada sam u biblioteci na koledžu zatekao stotinu mojih kolega kako čitaju kopiju iste knjige. Umesto da im se pridružim, ušao sam među police i uzeo prvu knjigu koju je napisao autor čije ime počinje na slovo „Z“. Dobio sam najvišu ocenu. To me je uverilo da se institucija ne vodi ispravno i napustio sam koledž.“

Ovakav buntovnički duh mogao je da najavi Kejdžov eksperimentalni pristup u budućoj karijeri kompozitora, posebno ukoliko se u obzir uzme i druženje sa Marselom Dišanom. Nedostajao je još samo prstohvat zen filozofije, koji je dobio iz poznanstva sa Gitom Sarabhai, pa da Kejdž dođe na ideju komponovanja muzičkog dela sastavljenog od tišine, piše Bojan Džodan za blog Paralaksa.

Kako je kasnije priznao, plašio se da će takva kompozicija biti loše prihvaćena i ismejana, a dva bitna momenta su doprinela da delo pod nazivom 4’33“ ipak bude napisano.

Prvi je poseta potpuno zvučno izolovanoj gluvoj sobi na Harvardu 1950. godine, u kojoj je Kejdž mogao čuti samo dva zvuka za koje su mu kasnije objasnili da potiču od njegovog nervnog sistema i rada krvotoka. Iz sobe je poneo snažan utisak da apsolutna tišina ne postoji i da potpunu tišinu neće nikada iskusiti.

Drugi presudan momenat je trenutak kada je na izložbi svog prijatelja slikara Roberta Raušenberga ugledao izložena bela platna. Tada je pomislio da je definitivno potrebno da komponuje tišinu, jer u suprotnom bi dopustio da muzika zaostaje za slikarstvom. 

Premijerno izvođenje kompozicije 4’33” odigralo se 29. augusta 1952. godine u Mevrik koncertnoj sali u Vudstoku u izvođenju virtuoznog pijaniste Dejvida Tudora. Tudor je namestio prazne notne listove, zatvorio poklopac klavira, spustio ruke na krilo i sačekao da protekne 30 sekundi. Onda je otvaranjem poklopca i ponovnim zatvaranjem naglasio početak sledećeg dela kompozicije, a posle 2 minuta i 23 sekunde uradio je to još jednom jer je kompozicija bila sastavljena iz tri dela. Poslednji deo trajao je minut i 40 sekundi posle čega je Tudor otvorio poklopac i ustao.

Iako je usledio pristojan aplauz, posle izvođenja se mogao čuti komentar: „Dobri ljudi Vudstoka, ajde da proteramo ove ljude iz grada.“ Mnogi su se složili da je Kejdž, koji je inače komponovao preko 400 dela, ovog puta preterao u svom eksperimentisanju. Slabo je prihvaćeno i njegovo objašnjenje: „Oni su promašili poentu. Ne postoji tišina. U tome što oni misle da je bila tišina, da su znali slušati, mogli su čuti mnogo slučajnih zvukova. Moglo se čuti komešanje vetra u toku prvog dela. Tokom drugog dela kapi kiše su počele da lupkaju po krovu, a tokom trećeg ljudi su pravili razne interesantne zvukove izlazeći napolje.“

Ipak Kejdžova hrabra kompozicija se svidela nekim poznatim muzičarima među kojima i Džonu Lenonu i Frenku Zapi. Zapa je uvrstio kompoziciju u jedan svoj tribjut CD iz 1993. godine za šta je Kejdžu uredno platio honorar

Za razliku od Zape, Majk Bet je u svom albumu „Klasični grafiti“ 2002. godine imao numeru „Jedan minut tišine“, a da pri tom nije konsultovao Kejdža pa ga je kompozitor tužio za povredu autorskih prava. Bet se u početku branio tvrdeći da je njegova tišina drugačija i kvalitetnija od Kejdžove jer je on u samo 60 sekundi rekao ono za što je Kejdžovoj tišini bilo potrebno više od 4 minuta. Usledilo je vansudsko poravnanje, a pisalo se i o šestocifrenoj naknadi za koju je Bet tvrdio da ne predstavlja priznanje krivice već prijateljsko pružanje ruke pomirenja. Kasnije je Bet objasnio da je sve to ipak više bila predstava za javnost, a šestocifreni iznos je zapravo bio 1.000,00 $. Jedno od najvećih priznanja Kejdžovoj kompoziciji 4’33“ je njeno izvođenje od strane Simfonijskog orkestra Bi-Bi-Sija 16. januara 2004. godine što je prenošeno uživo na radiju BBC 3. Tada se pojavio problem zbog sigurnosnog sistema koji je u svakoj malo dužoj tišini prepoznavao prekid programa što je automatski uključivalo muziku. Taj sigurnosni sistem je morao biti isključen dok se izvodila Kejdžova kompozicija. Na taj način, osim prvobitne namene da nas pozove da pažljivije oslušnemo tišinu kompozicija je ovom prilikom podvukla i ljudsku težnju da se sa tišinom u potpunosti razračuna. Taj fenomenem opisuje i Paskal Mersije u romanu „Noćni voz za Lisabon“ tvrdeći da: „Ljudska bića ne podnose tišinu, jer teško podnose sebe.“

Bojan Džodan (Paralaksa)



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Vesti

10 najčitanijih

Arhiva