CONSECRATION u bašti zemunskog kluba Fest: “Nama sfera, njima krug” | IZVEŠTAJ



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Ta lako prepoznatljiva tri tona koja mirišu na nešto drago i blisko, poput sećanja iz detinjstva, nadražiše nam nozdrve i razvukoše osmehe. Udahnuli smo “Cimet” i otputovali tamo negde nazad u neki stereo dan mnogo bezbrižniji i neviniji, negde gde je kaseta Bajage još uvek bila pri ruci a kasetofon nije ležao odbačen u prašini; u vreme baš pre nego što ćemo otkriti da je ta svetlost, tog dana, od ljubavi; i da moramo da se predamo njoj bez rezerve, bez uslova, jer “Romantična policija” postoji i čeka nas baš tu negde iza ugla i vreba gde joj se najmanje nadamo; vreba poput nehajno otvorene fioke prepune lekovima u domašaju tog deteta u nama.

“Rinasek” nas je dobro izvozao još kao male. Stigli smo čak do mora iz kojeg smo jednom davno i izašli, a kojeg neki od nas nisu ni videli; jer mi smo post-generacija – post-war, post-yugoslav, post-traumatic, post-modern, post-history, post-apocalypse, post-punk, post-rock, i na kraju post-metal. Sve što smo postali ima prefiks “post”.

Ali sad je tu pred nama ta “Plava laguna” i Poreč i Rovinj; zaspali smo tu na plaži i probudili se u avionu, u kokpitu bez krova kao u letećem “Kabrioletu” i radujemo se dozvoli da sviramo i pevamo baš tu gde jesmo, u bašti kluba Fest, jer teško se to dobija u današnja vremena; i slavimo tu muziku i tu svetlost što je ljubav; i mogli bismo tako celu noć, da nije ograničeno do 23 časa.

U tom letu probili smo sferu i sada je i mi vidimo kao krug, jer je gledamo satanskim očima. Đavo sam i ništa ljudsko nije mi strano – vidimo sve što je video i Ivan Fjodorovič Karamazov u halucinaciji - “U Karkosi” svojoj privatnoj; i što je Ničeu došapnuo Zaratustra ili pak torinski konj iz četvrte dimenzije; i na kraju - ono što je Kol Rast video u komi; i videćemo sve to opet i zauvek očima koje su sada oči “Aligatora” koji vreba u tami našeg detinjstva zjapećim čeljustima poput one fijoke sa lekovima.

“Univerzum zna” sve i zato nam sve to i daje, ruši “Barikade” masivnim rifovima i oslobađa nas, jer on je Bog; ali istovremeno i troglava aždaja koja bljuje na nas tu gitarsku vatru da označi kraj.

Ali mi hoćemo još, hoćemo bis; prizivamo neko novo “Praskozorje” gde ćemo opet u svojoj dečijoj i grešnoj radoznalosti da jedemo te jabuke, poput prvih ljudi, poput “Luke Čeha”, do nekog novog početka i kraja, a kraj je svet, i ovaj život koji je njihov, a mi smo u njemu kao u “Somni”.
 
foto: Smiljana Mirkov
Beogradski sastav Consecration napunio je dvadeset godina postojanja na sceni i obeležio ih uspešnim nastupom u pristojno ispunjenoj bašti zemunskog kluba Fest, u petak 16. oktobra, uprkos svim poznatim lošim okolnostima i kiši pride koja je umalo upropastila jedno divno veče, da bi na kraju i ta kišnica veselo poskakivala sa činela, u momentu udara palice, u njihovom ritmu.

U tih dvadeset godina pootvarali su mnoge prozore na ustajaloj, memljivoj i konzerviranoj regionalnoj sceni, podigli mnoge kamene poklopce pa ipak ostali nedovoljno priznati - kao jeres. Ali imaju oni nas i mi imamo njih; i jedan doboš je stradao - žrtvovan na tom oltaru.

Aleksandar Petrović



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Vesti

10 najčitanijih

Arhiva