CONSECRATION: Dvadeset godina postojanja i koncert u bašti kluba Fest | INTERVJU
Helly Cherry
Beogradski sastav Consecration izbacio je oktobra prošle godine svoj šesti album pod nazivom “Plava laguna”. Usledila je promocija, a u okviru nje nastupi na Huteneni festu, u Bulevar Books-u u Novom Sadu, zatim u Elektropioniru, a onda je sve to stalo početkom ove godine zbog razbuktavanje epidemije koronavirusa, da bi se konačno ponovo stekli uslovi za još jedan promotivni nastup koji bi trebalo da se dogodi 16. oktobra u bašti zemunskog kluba “Fest”. Sastav je u međuvremenu napunio dvadeset godina postojanja, pa je povod za razgovor sa Danilom Nikodinovskim, frontmenom ovog sastava, dvostruki.
 |
| Consecration danas; foto: Skullcheez |
Helly Cherry: Dvadeset godina postojanja, šest studijskih albuma, titula pionira post metal žanra na ovim prostorima – sve to, samo po sebi, postavlja sastav Consecration u red najbitnijih sastava na regionalnoj alternativnoj sceni u poslednjih dvadeset godina. Imate sledbeništvo i fanove koji su spremni da prevale mnoge kilometre da bi vas uhvatili uživo. Kako se sve to postiže i kakvo je tvoje viđenje dosadašnjih dostignuća? Gde je Consecration nakon dvadeset godina i šta bi još trebalo da dosegne?
Danilo: Ne znam kako se to postiže (smeh). Mora da se puno svira, da se puno radi i da se puno voli to u isto vreme. Mogu da pričam iz svoje perspektive, kako meni to izgleda kao neko ko je vođa benda i tvorac tih pesama. Kao autoru ti je i lakše i teže. Lakše, jer sve što polazi kao ideja iz tvoje glave, ti si taj koji zna šta je sve potrebno da bi se ta ideja razvila i ostvarila, i ti si taj koji zna kad je gotovo. Ti si pokretačka snaga i od tebe sve kreće. Teže, jer svi ostali ne mogu da znaju kad je dosta i ne mogu uvek da razumeju šta je sve potrebno da se desi da bi pesma bila gotova. Svaka ta pesma čini album, a on opet ima neku svoju priču. Onda imaš i koncerte gde sve to predstavljaš publici, i tu takođe treba da postoji neki nivo ispod koga se ne ide. Zadovoljan sam dostignućima, iako nisam siguran da je “Plava laguna” uspela da dođe do sve svoje potencijalne publike, zbog korone. Dokle god imaš inspiraciju i motivaciju, onda imaš i još ponešto da dosežeš.
Helly Cherry: Aktuelni album pod nazivom “Plava laguna” izašao je oktobra prošle godine i doneo opipljivu dozu svedenosti, prijemčivosti i šire komunikativnosti, ne gubeći pritom ništa u pogledu eklektičnosti i eksperimentalnosti muzičkog izraza kojeg negujete kroz sve ove godine. Ako uzmemo u obzir da je album usledio nakon verovatno najnepristupačnijeg i najhermetičnijeg ostvarenja u vašoj diskografiji pod nazivom “Grob”, da li sam u pravu kada kažem da je “Plava laguna” izlazak iz močvara, mulja i magle na more, sunce i plažu? (smeh) Kako ti to doživljavaš?
Danilo: Dobro si to opisao, iz močvare na plažu (smeh). “Grob” se bavio mračnim temama, smrti i svega oko toga, a “Laguna” se bavi životom i u neku ruku onim lepšim delom, detinjstvom i odrastanjem. “Vizita” ima te neke repove od susreta sa smrću, ali “Laguna” je povratak u detinjstvo i prvi susret dečaka sa morem. “Kabriolet” je himna muzici i optimistični uzlet, dok “Tvin Piks” predstavlja razočarenje i svu onu dualnost koju nisi spoznao do tad, dijabolično kroz rom-com prizmu, kao i u Linčovoj seriji. “Karkosa” je šansa za izbavljenje, a “Rafinerija” ponovni silazak u mrak. To je sve jedan od načina gledanja, naravno. Možda mi je zato “Laguna” draža, jer spaja više raspoloženja, a ne samo smrt. A i sâm proces snimanja je bio zabavniji, a to više pamtiš kad snimaš album.
Danilo: Ne znam kako se to postiže (smeh). Mora da se puno svira, da se puno radi i da se puno voli to u isto vreme. Mogu da pričam iz svoje perspektive, kako meni to izgleda kao neko ko je vođa benda i tvorac tih pesama. Kao autoru ti je i lakše i teže. Lakše, jer sve što polazi kao ideja iz tvoje glave, ti si taj koji zna šta je sve potrebno da bi se ta ideja razvila i ostvarila, i ti si taj koji zna kad je gotovo. Ti si pokretačka snaga i od tebe sve kreće. Teže, jer svi ostali ne mogu da znaju kad je dosta i ne mogu uvek da razumeju šta je sve potrebno da se desi da bi pesma bila gotova. Svaka ta pesma čini album, a on opet ima neku svoju priču. Onda imaš i koncerte gde sve to predstavljaš publici, i tu takođe treba da postoji neki nivo ispod koga se ne ide. Zadovoljan sam dostignućima, iako nisam siguran da je “Plava laguna” uspela da dođe do sve svoje potencijalne publike, zbog korone. Dokle god imaš inspiraciju i motivaciju, onda imaš i još ponešto da dosežeš.
Helly Cherry: Aktuelni album pod nazivom “Plava laguna” izašao je oktobra prošle godine i doneo opipljivu dozu svedenosti, prijemčivosti i šire komunikativnosti, ne gubeći pritom ništa u pogledu eklektičnosti i eksperimentalnosti muzičkog izraza kojeg negujete kroz sve ove godine. Ako uzmemo u obzir da je album usledio nakon verovatno najnepristupačnijeg i najhermetičnijeg ostvarenja u vašoj diskografiji pod nazivom “Grob”, da li sam u pravu kada kažem da je “Plava laguna” izlazak iz močvara, mulja i magle na more, sunce i plažu? (smeh) Kako ti to doživljavaš?
Danilo: Dobro si to opisao, iz močvare na plažu (smeh). “Grob” se bavio mračnim temama, smrti i svega oko toga, a “Laguna” se bavi životom i u neku ruku onim lepšim delom, detinjstvom i odrastanjem. “Vizita” ima te neke repove od susreta sa smrću, ali “Laguna” je povratak u detinjstvo i prvi susret dečaka sa morem. “Kabriolet” je himna muzici i optimistični uzlet, dok “Tvin Piks” predstavlja razočarenje i svu onu dualnost koju nisi spoznao do tad, dijabolično kroz rom-com prizmu, kao i u Linčovoj seriji. “Karkosa” je šansa za izbavljenje, a “Rafinerija” ponovni silazak u mrak. To je sve jedan od načina gledanja, naravno. Možda mi je zato “Laguna” draža, jer spaja više raspoloženja, a ne samo smrt. A i sâm proces snimanja je bio zabavniji, a to više pamtiš kad snimaš album.
Helly Cherry: Adekvatna promocija albuma je izostala usled svima poznatih razloga. Upisali ste tri nastupa – Huteneni fest, Bulevar books i Elektropionir – a onda je usledila pauza, da bi najzad publika ponovo dobila priliku da se upozna sa novim albumom kroz lajv nastup u zemunskom klubu “Fest”, 16. oktobra. Svedoci smo devastacije u muzičkoj industriji usled pandemije koronavirusa. Kako sve to utiče na vas? Da li vam nedostaju svirke?
Danilo: Nedostaju naravno. Nismo ni probu imali cele godine, tek prvu pre neki dan kad nam je Jens potvrdio koncert. I kad ponovo zasviraš sa bendom stvori ti se neki super osećaj koji si maltene počeo da zaboravljaš da postoji. Jezivo je šta strah i depresija mogu da urade čoveku kada počne da se plaši za svoj život. A uz to te svakodnevno bombarduju informacijama koje nisu baš najbolje; dođe ti kad vidiš neke vesti da ni ne ustaneš iz kreveta, ono, nije ti ni počeo dan, a već si u kurcu. Zato treba gledati što manje tih stvari, biti što manje na fejsbuku, paliti TV samo ponekad (ili nikad). Bitne informacije, mislim one stvarno bitne informacije, doći će do tebe na ovaj ili onaj način, samo je bitno imati neki filter od svega toga i ograničiti se na prijatelje. Internet je postao užasno toksično mesto, i treba čuvati sebe i gledati da se internet koristi samo za neophodne stvari. Zato je instagram mnogo bolja platforma od fejsbuka na primer, ako pričamo o socijalnim mrežama, jer gledaš lepe slike, a ne neku svađu non-stop. Mislim, ne znam da li postoji ijedan klip na jutjubu na svetu u ovom trenutku, a da u komentarima u nekom trenutku nema neka rasprava. To je kretenski potpuno i to treba izbegavati. Ljudi se, ne znam, rugaju drugima koji su depresivni. Brate, ovde su u poslednjih 30 godina svi depresivni, ne znam kako to nije jasno. Ne možeš da živiš ovde 30 godina, a da to ne prihvatiš. To se vidi po matorcima i njihovim matorcima, vidi se i po deci koja to naslede od roditelja ili odrastaju u takvom okruženju, što kod kuće, što na ulici, u školi. I potrebno je mnogo ljubavi i strpljenja i dobre volje da se to ishendluje i smiri.
Industrija je stala i entertainment je poslednji koji će da se vrati od svih grana, tako da to i nije baš utešno. Nadam se da će stvari postati bezbedne što pre. Eto, sviraćemo sad napolju ako budemo mogli, a za posle kad zahladni, videćemo.
Helly Cherry: Poznato je da oduvek voliš da pišeš o muzici kroz časopise, forume, kasnije blogove, odnosno o izvođačima i albumima kojima si se nadahnjivao tokom svog muzičkog zrenja i stasavanja (setimo se i tvoj učešća u našoj rubrici "Kako sam postao..."). Da li bi sada mogao da napraviš nekakav rođendanski presek i vodič kroz Consecration diskografiju od prvog albuma pod nazivom “Aux” do poslednjeg, u što svedenijoj formi i krajnje slobodnim stilom – reč/dve o svakom pojedinačno?
Danilo: “Aux” je mešavina naših početaka i druge faze, tj. nekog prelaznog perioda. Žao mi je što nismo mogli da imamo jedan album pre toga, to jest da obeležimo baš prvu fazu benda jednim albumom, a onda “Aux”-om drugu. Bilo kako bilo, siguran sam da ima puno ljudi kojima je prvi album najdraži jer simbolizuje ono što smo predstavljali na našoj sceni u to vreme, od 2000. do 2005. Počeli smo kao domaći gothic/doom metal bend koji je radio po uzoru na Tiamat, Anathemu, Katatoniu i Opeth.
“.avi”, naša druga ili treća faza, prebacujemo štim iz D u B, gothic ostaje u tragovima, doom je prisutan, ali više u toj nekoj post metal varijanti koju su svirali Neurosis i Isis, plus, ne znam Mogwai, Sigur Rós, Godspeed You Black Emperor! – tada smo baš slušali sve i svašta, ali smo te pesme svirali jedno četiri godine i skockali ih i snimili 2009. Super album koji se desio u pravom trenutku.
“Cimet”, uz “.avi” verovatno naš najpoznatiji album. Sa petorke prelazimo na trio i pravimo gomilu pesama. Odlučujemo da ih sve snimimo i prvih sedam stavljamo na “Cimet”. Početak saradnje sa Plotkinom koji radi mastering.
“Univerzum zna”, drugi deo trilogije. Saradnja sa Aaron Harrisom, bubnjarom iz Isis koji nam miksa album. Zvučno smo uspeli da odemo u neku širinu i dubinu koja nam je trebala.
“Grob” kao kraj trilogije i naš najteži album. Očekivao sam loše reakcije, ali dobio zapravo suprotno. Ispostavlja se da naša publika voli što mračnije i što teže (smeh). Ponovo Harrisov miks, iako po meni možda ne toliko dobar kao prošli. Iako takav miks ima svojih tehničkih prednosti, postoji izvestan nedostatak u komunikaciji. Ne možeš uvek preko mejla da objasniš kakav filing juriš ili kako da ti neko smiksa vokal, pritom ne razume ni jednu jedinu reč teksta u pesmi.
“Plava laguna” i snimanje iz tri puta po dve pesme kod Lončara u studiju. Dosta zabavnije i kvalitetnije snimanje, puno termina za miksanje. Plotkin na masteru naravno, čovek zna šta radi. Dosta drag album. U neku ruku je “Rafinerija” početak i kraj, zatvaranje jednog kruga.
Danilo: Nedostaju naravno. Nismo ni probu imali cele godine, tek prvu pre neki dan kad nam je Jens potvrdio koncert. I kad ponovo zasviraš sa bendom stvori ti se neki super osećaj koji si maltene počeo da zaboravljaš da postoji. Jezivo je šta strah i depresija mogu da urade čoveku kada počne da se plaši za svoj život. A uz to te svakodnevno bombarduju informacijama koje nisu baš najbolje; dođe ti kad vidiš neke vesti da ni ne ustaneš iz kreveta, ono, nije ti ni počeo dan, a već si u kurcu. Zato treba gledati što manje tih stvari, biti što manje na fejsbuku, paliti TV samo ponekad (ili nikad). Bitne informacije, mislim one stvarno bitne informacije, doći će do tebe na ovaj ili onaj način, samo je bitno imati neki filter od svega toga i ograničiti se na prijatelje. Internet je postao užasno toksično mesto, i treba čuvati sebe i gledati da se internet koristi samo za neophodne stvari. Zato je instagram mnogo bolja platforma od fejsbuka na primer, ako pričamo o socijalnim mrežama, jer gledaš lepe slike, a ne neku svađu non-stop. Mislim, ne znam da li postoji ijedan klip na jutjubu na svetu u ovom trenutku, a da u komentarima u nekom trenutku nema neka rasprava. To je kretenski potpuno i to treba izbegavati. Ljudi se, ne znam, rugaju drugima koji su depresivni. Brate, ovde su u poslednjih 30 godina svi depresivni, ne znam kako to nije jasno. Ne možeš da živiš ovde 30 godina, a da to ne prihvatiš. To se vidi po matorcima i njihovim matorcima, vidi se i po deci koja to naslede od roditelja ili odrastaju u takvom okruženju, što kod kuće, što na ulici, u školi. I potrebno je mnogo ljubavi i strpljenja i dobre volje da se to ishendluje i smiri.
Industrija je stala i entertainment je poslednji koji će da se vrati od svih grana, tako da to i nije baš utešno. Nadam se da će stvari postati bezbedne što pre. Eto, sviraćemo sad napolju ako budemo mogli, a za posle kad zahladni, videćemo.
Helly Cherry: Poznato je da oduvek voliš da pišeš o muzici kroz časopise, forume, kasnije blogove, odnosno o izvođačima i albumima kojima si se nadahnjivao tokom svog muzičkog zrenja i stasavanja (setimo se i tvoj učešća u našoj rubrici "Kako sam postao..."). Da li bi sada mogao da napraviš nekakav rođendanski presek i vodič kroz Consecration diskografiju od prvog albuma pod nazivom “Aux” do poslednjeg, u što svedenijoj formi i krajnje slobodnim stilom – reč/dve o svakom pojedinačno?
Danilo: “Aux” je mešavina naših početaka i druge faze, tj. nekog prelaznog perioda. Žao mi je što nismo mogli da imamo jedan album pre toga, to jest da obeležimo baš prvu fazu benda jednim albumom, a onda “Aux”-om drugu. Bilo kako bilo, siguran sam da ima puno ljudi kojima je prvi album najdraži jer simbolizuje ono što smo predstavljali na našoj sceni u to vreme, od 2000. do 2005. Počeli smo kao domaći gothic/doom metal bend koji je radio po uzoru na Tiamat, Anathemu, Katatoniu i Opeth.
“.avi”, naša druga ili treća faza, prebacujemo štim iz D u B, gothic ostaje u tragovima, doom je prisutan, ali više u toj nekoj post metal varijanti koju su svirali Neurosis i Isis, plus, ne znam Mogwai, Sigur Rós, Godspeed You Black Emperor! – tada smo baš slušali sve i svašta, ali smo te pesme svirali jedno četiri godine i skockali ih i snimili 2009. Super album koji se desio u pravom trenutku.
“Cimet”, uz “.avi” verovatno naš najpoznatiji album. Sa petorke prelazimo na trio i pravimo gomilu pesama. Odlučujemo da ih sve snimimo i prvih sedam stavljamo na “Cimet”. Početak saradnje sa Plotkinom koji radi mastering.
“Univerzum zna”, drugi deo trilogije. Saradnja sa Aaron Harrisom, bubnjarom iz Isis koji nam miksa album. Zvučno smo uspeli da odemo u neku širinu i dubinu koja nam je trebala.
“Grob” kao kraj trilogije i naš najteži album. Očekivao sam loše reakcije, ali dobio zapravo suprotno. Ispostavlja se da naša publika voli što mračnije i što teže (smeh). Ponovo Harrisov miks, iako po meni možda ne toliko dobar kao prošli. Iako takav miks ima svojih tehničkih prednosti, postoji izvestan nedostatak u komunikaciji. Ne možeš uvek preko mejla da objasniš kakav filing juriš ili kako da ti neko smiksa vokal, pritom ne razume ni jednu jedinu reč teksta u pesmi.
“Plava laguna” i snimanje iz tri puta po dve pesme kod Lončara u studiju. Dosta zabavnije i kvalitetnije snimanje, puno termina za miksanje. Plotkin na masteru naravno, čovek zna šta radi. Dosta drag album. U neku ruku je “Rafinerija” početak i kraj, zatvaranje jednog kruga.
 |
| Danilo na Huteneni festu; foto Iva Tanacković |
Danilo: Razmišljao sam o tome da napravim neki svoj “A Deeper Kind Of Slumber” sa možda nekim eventualnim “Clouds” momentom preko. To je samo ideja, a ostaje da se vidi da li to može da se realizuje a da ima dobar vajb, jer ne bih želeo da nešto zvuči isforsirano.
Helly Cherry: Teško je pobrojati sve uticaje koji su oplemenjivali Consecration zvuk u različitim fazama postojanja benda, ali šta je to što je karakteristično samo za vas i što je u samoj srži vašeg nespornog identiteta kojeg ste brižljivo izgradili – šta je diferentia specifica? Da li je to tvoj vokal, tekstovi ili nešto treće?
Danilo: Nisam siguran. Verovatno kombinacija svega toga. Način na koji sviram, način na koji pevam, način na koji se melodije pojavljuju i filing/vajb/raspoloženje u kome se sve to odvija. Postoji ta neka melanholija koja izbija kroz sve to.
Helly Cherry: Možeš li da se osvrneš malo i na nemuzičke uticaje koji su ostavili traga na vašu muziku, odnosno tekstove - knjige, filmove, serije i ostalo - a koji su već na prvi pogled uočljivi (Tvin Piks, U Karkosi…) i da, u tom kontekstu, baciš malo svetla na tvoju poetiku?
Danilo: Odrastao sam na horor filmovima 80-ih i uopšte toj 80's estetici. “Terminator 2” će za mene i našu generaciju biti uvek sto puta bolji i zanimljiviji od “Matrix”-a na primer. Filmovi Johna Carpentera i njegova muzika su mi urezani u DNK takođe, kao i velikom delu naše generacije pretpostavljam. Dilan Dog u stripu i taj italijanski pogled na svet i humor koji je i nama negde blizak; onda kasnije David Lynch i njegov pogled na svet. Sećam se da smo išli da gledamo “Lost Highway” kad se pojavio (kod nas preveden kao “Hotel izgubljenih duša”) i da je pola ljudi izašlo iz bioskopa posle pola sata. Mi smo ostali do kraja, i kao, bude ti dobar film, zbunjen si do jaja, ali nešto ti ostane u malom mozgu iz filma, kopka te. Kasnije kad ga pogledaš opet skapiraš nešto, pa sledeći put još nešto… “Mulholland Drive” je bio isto to, samo još luđe. Ženska strana iste priče kao “Lost Highway” maltene. Takve neke stvari utiču… Izmešten narativ. Da li to može i u muzici da se uradi?
Nisam nikad bio neki frik za poeziju kao poeziju. Više me je uvek zanimalo kako to funkcioniše u pesmi u sklopu benda. Pritom se ja nikad nisam ložio da sam neki pevač frontmen u tom smislu, nego mi je sviranje bilo bitnije. Gitarista koji i peva. Bend kao Isis ti pokaže da nije najbitnije da imaš pevača u klasičnom smislu, nego da možeš da imaš neko pevanje koje se povremeno javi. Naravno, to je bio odraz tog vremena i to mi je pomoglo da tu pevačku krizu prebrodim na taj način. Kod nas je uvek postojao određen kult ličnosti što se pevača tiče, a mi kao bend nismo imali nikad takav pristup. Međutim, vremenom poželiš da napraviš i dobru pesmu, a ne samo da sviraš neku muziku i tu onda dolaziš na nov teren gde tek nemaš pojma ni o čemu (smeh).
Kao introvertna ličnost nikad nisam bio preterano brbljiv, već sam se javljao tek ako imam nešto da kažem, i tako sam pristupio i pisanju tekstova. Kratko, sažeto, ali da bude poetično. I onda mora da bude dobro, da zagolica maštu a da muzika sve to pojača i razradi. Nekad čuvam tekstove i muziku godinama dok mi se ne slože kockice kako treba da ih složim i šta je podloga za šta i šta sa čim ide. To je verovatno presporo, ali za sad nisam uspeo da nađem nijedan drugi način. Sa druge strane, kad ostaviš nešto da malo odstoji, ako je dobro i posle mesec dana i godinu dana, biće dobro zauvek.
 |
| Consecration 2010.; foto: Dule Jelen |
Helly Cherry: Pomno pratiš dešavanja na sceni i ono što te izdvaja od velike većine muzičara, odnosno ljubitelja muzike, jeste otvorenost za moderno i permanentna istraživačka strast, koja kod većine, već nakon tridesete godine života, pomalo usahne. Moram da priznam da često virnem šta slušaš, odnosno preporučuješ. (smeh) Još jedna stvar koja vas izdvaja od drugih bendova jeste i potpuna transparentnost sa fanovima u pogledu toga šta trenutno slušate i redovno ih obaveštavate o tome preko društvenih mreža. Šta je dobro izašlo ove godine i trenutno je kod tebe na heavy rotation-u?
Danilo: Ono što slušam mi je važno, jer me između ostalog, kao dnevnik, vezuje za određeno vreme. Takođe, iz te muzike svesno ili podsvesno kupiš inspiraciju za svoje stvari. Meni je uvek lepo da pročitam šta slušaju bendovi koje ja volim da slušam. Ja uvek prvi napravim te liste i baš razmislim dobro šta sam najviše slušao tog meseca, vodim evidenciju, onda teram ostale iz benda da mi pošalju svoje liste što pre, da mogu da poslažem slike omota da vidim kako izgledaju zajedno (smeh). Taj fanatizam je važan. Svi muzičari sveta su fanovi nekih drugih bendova. Zato kad počnem priču sa nekim strancima, kao, ne znam, sa Victorom iz Pronga, ili Cairnsom iz Therapy?, fenomenalno je koliko se svi oni ozare kad počnu da pričaju o bendovima koje oni obožavaju. Jer, toga će biti uvek. Svako od njih i svako od nas, svi mi imamo bendove koje obožavamo, zbog kojih smo počeli da sviramo neki instrument i napravili bend.
Veliki sam fan elektronskog dvojca Autechre još pre nego što je izašao “Untilted” 2005. godine. Za njih sam saznao slučajno, preko filma “Pi” Aronofskog. Za mene najupečatljivija scena u filmu je baš ta u kojoj Autechre daju muzičku podlogu, kad Max stoji pred ogledalom i crta se markerom po lobanji. Moj brat je uvek bio mnogo veći istraživač (možda je bolje reći lovac ili tragač) od mene kada je nova muzika u pitanju i jednog dana, u vreme kada su na tezgama kod SKC-a bugarske diskove zamenile ruske mp3 diskografije bendova, doneo je Autechre, Aphex Twin i Coil diskove. Sećam se kada smo pustili Autechre, prva pesma sa prvog albuma je bila baš “Kalpol Introl”. Znači to je ta pesma i to je taj bend! Postao sam fan. Dve godine kasnije izašao je “Untilted” i opet mi ništa nije bilo jasno. Oni su baš veliki revolucionari u pogledu istraživanja zvuka, svaki album je drugačiji, mnogo toga su izmislili i niko ne može da im priđe po stilu i sentimentu. Iako dosta njihove muzike ume da zvuči hladno, imaju nekih preemotivnih ambijentalnih momenata, kao npr. EP “Garbage” iz 1995, uz prva tri albuma i “Anti” EP. U principu sve što su izdali do 1996. je uglavnom omiljeno kod publike, ali ko uspe da uđe u fazon sa kasnijim radovima, to je neprikosnoveno, jer niko nikad nije uspeo da napravi takve zvukove i da pritom to zvuči muzikalno, bilo da je u pitanju ritam, melodija ili odsustvo iste. Potpuna dekonstrukcija i konstrukcija ni iz čega. Pre neki dan su objavili novi album “SIGN” i uglavnom to slušam, sa usputnim šaranjem po diskografiji. Ne znam puno fanova Autechre-a, ali zanimljivo je da su neki od njih MKDSL, Marko Nastić i Vukašin Marković, isto baš veliki fanovi benda. Od meni bližih ljudi to su Žica (iz Temple Of The Smoke) i Nemanja, koji je svirao sa nama klavijature do 2010. Umeli smo Nemanja i ja da zabodemo celu noć i da slušamo samo njih. Mislim i da nam je pesma “Rinasek” nastala tako. “LP5” od Autechre je bio baš velika inspiracija Radioheadu za “Kid A”, to pouzdano znam.
Ove godine dopali su mi se i japanski Boris i njihov “NO”. Verovatno njihov najbolji album još od 2008. i albuma “Smile”. Marilyn Manson se javio sa jako dobrim albumom. Prošli mu nije bio nešto, ali ovaj novi “We Are Chaos” je negde u rangu sa “The Pale Emperor”. Dopali su mi se i novi Oranssi Pazuzu, Zombi, novi Napalm Death je prilično interesantan isto. Malo me je razočarao novi Ulver, jer objavljuju istu stvar po treći put, a makar su oni važili za bend koji se menja iz albuma u album. Možda kad bi hteli da se vrate malo na “Metamorphosis fazon”, to bi bilo interesantno. Volim “The Assassination Of Julius Caesar” i to mi je bio omiljeni album te godine, međutim, u poslednjih mesec dana sam pomno istražio Depeche Mode diskografiju i moram da kažem da i dalje niko ne može da im priđe kilometrima blizu u tom njihovom savršenom spoju elektronike i gitara. Pogotovo im je faza iz 90-ih neprikosnovena, “Violator” i “Songs Of Faith And Devotion”. Čak i “Ultra” je odlična, koja je snimljena bez najvažnijeg čoveka u bendu do tada, Alana Wildera, čoveka iz senke koji je uradio 80% posla u studiju i pripremao i pakovao muziku i zvukove za turneje. Slušaš te albume koliko sve savršeno zvuči i zašto su baš te farbe i zvukove odabrali i slušaš pesme i skontaš… Brate, više niko neće da napravi tako dobre pesme. I zato me je Ulver razočarao i gomila novih albuma dobrih bendova, jer fali dobrog songwritinga. Fali dobrih pesama. Voleo bih kad bi bendovi počeli da imaju lošiju produkciju, a da počnu da snimaju bolje pesme. Sad sve zvuči super, ali ta skupoća baca prašinu u oči. Kao, sve lepo izgleda i gitare i bubanj su do jaja, tu nema govora, a pesme… nigde. Znaš, ono, 90-ih nije bila najbitnija produkcija kad siđeš u underground, Tiamat, Samael, Moonspell, The Gathering, Emperor, Ulver, In The Woods…, Anathema, ali brate imali su neke pesme i žara i duha i to je izbijalo iz njih. Danas pustiš, ne znam, Deftones i Ihsahna i sve zvuči isto, isti zvuk doboša, gitara, sve je lepo spakovano, a kad se završi pesma ili album ništa nisi zapamtio. Fanovi će da vole, ali jebeš to kad moraš da razmišljaš o bendu kao firmi koja mora da napravi budžet i obrne lovu za merch. Tool-ov novi album mi je dobar, ali ja sam se još 2006. nadao da će oni da izbace neki svoj “Kid A”. Na kraju će da se ispostavi da je “Lateralus” bio njihov “Kid A” i da oni ne mogu da dobace dalje od toga. Šteta.
Možda i tu leži onaj odgovor na tvoje pitanje šta još treba da se dosegne. Dokle god znaš da postoji još stvari koje treba da istražiš u muzici, postojaće i želja. Sa druge strane, pisanje pesama se uči ceo život i mogu samo da se nadam da ću postajati bolji u tome.
Helly Cherry: Hvala ti na razgovoru za Helly Cherry. Za kraj – šta možemo očekivati od vašeg nastupa ovog petka u pogledu repertoara, ako uzmemo u obzir da se poklapaju jubilej i promocija novog albuma? Mi se vidimo na licu mesta, u bašti kluba “Fest”.
Danilo: Pravimo neki presek kroz karijeru. Biće “Lagune”, ali biće i pesama sa drugih albuma. Ne znam da li će da bude baš kao neki “best of” po svačijem ukusu, ali mislim da smo dobar repertoar odabrali i da će publici da bude super, a to je najvažnije. Svira nam se baš, a kad si dodatno naelektrisan na cert, to može samo da bude još bolje, pogotovo u našem slučaju, koji na svaki cert izlazimo kao da nam je poslednji. A ko zna, ova korona kako je krenula, možda stvarno i bude poslednji (smeh).
Danilo: Ono što slušam mi je važno, jer me između ostalog, kao dnevnik, vezuje za određeno vreme. Takođe, iz te muzike svesno ili podsvesno kupiš inspiraciju za svoje stvari. Meni je uvek lepo da pročitam šta slušaju bendovi koje ja volim da slušam. Ja uvek prvi napravim te liste i baš razmislim dobro šta sam najviše slušao tog meseca, vodim evidenciju, onda teram ostale iz benda da mi pošalju svoje liste što pre, da mogu da poslažem slike omota da vidim kako izgledaju zajedno (smeh). Taj fanatizam je važan. Svi muzičari sveta su fanovi nekih drugih bendova. Zato kad počnem priču sa nekim strancima, kao, ne znam, sa Victorom iz Pronga, ili Cairnsom iz Therapy?, fenomenalno je koliko se svi oni ozare kad počnu da pričaju o bendovima koje oni obožavaju. Jer, toga će biti uvek. Svako od njih i svako od nas, svi mi imamo bendove koje obožavamo, zbog kojih smo počeli da sviramo neki instrument i napravili bend.
Veliki sam fan elektronskog dvojca Autechre još pre nego što je izašao “Untilted” 2005. godine. Za njih sam saznao slučajno, preko filma “Pi” Aronofskog. Za mene najupečatljivija scena u filmu je baš ta u kojoj Autechre daju muzičku podlogu, kad Max stoji pred ogledalom i crta se markerom po lobanji. Moj brat je uvek bio mnogo veći istraživač (možda je bolje reći lovac ili tragač) od mene kada je nova muzika u pitanju i jednog dana, u vreme kada su na tezgama kod SKC-a bugarske diskove zamenile ruske mp3 diskografije bendova, doneo je Autechre, Aphex Twin i Coil diskove. Sećam se kada smo pustili Autechre, prva pesma sa prvog albuma je bila baš “Kalpol Introl”. Znači to je ta pesma i to je taj bend! Postao sam fan. Dve godine kasnije izašao je “Untilted” i opet mi ništa nije bilo jasno. Oni su baš veliki revolucionari u pogledu istraživanja zvuka, svaki album je drugačiji, mnogo toga su izmislili i niko ne može da im priđe po stilu i sentimentu. Iako dosta njihove muzike ume da zvuči hladno, imaju nekih preemotivnih ambijentalnih momenata, kao npr. EP “Garbage” iz 1995, uz prva tri albuma i “Anti” EP. U principu sve što su izdali do 1996. je uglavnom omiljeno kod publike, ali ko uspe da uđe u fazon sa kasnijim radovima, to je neprikosnoveno, jer niko nikad nije uspeo da napravi takve zvukove i da pritom to zvuči muzikalno, bilo da je u pitanju ritam, melodija ili odsustvo iste. Potpuna dekonstrukcija i konstrukcija ni iz čega. Pre neki dan su objavili novi album “SIGN” i uglavnom to slušam, sa usputnim šaranjem po diskografiji. Ne znam puno fanova Autechre-a, ali zanimljivo je da su neki od njih MKDSL, Marko Nastić i Vukašin Marković, isto baš veliki fanovi benda. Od meni bližih ljudi to su Žica (iz Temple Of The Smoke) i Nemanja, koji je svirao sa nama klavijature do 2010. Umeli smo Nemanja i ja da zabodemo celu noć i da slušamo samo njih. Mislim i da nam je pesma “Rinasek” nastala tako. “LP5” od Autechre je bio baš velika inspiracija Radioheadu za “Kid A”, to pouzdano znam.
Ove godine dopali su mi se i japanski Boris i njihov “NO”. Verovatno njihov najbolji album još od 2008. i albuma “Smile”. Marilyn Manson se javio sa jako dobrim albumom. Prošli mu nije bio nešto, ali ovaj novi “We Are Chaos” je negde u rangu sa “The Pale Emperor”. Dopali su mi se i novi Oranssi Pazuzu, Zombi, novi Napalm Death je prilično interesantan isto. Malo me je razočarao novi Ulver, jer objavljuju istu stvar po treći put, a makar su oni važili za bend koji se menja iz albuma u album. Možda kad bi hteli da se vrate malo na “Metamorphosis fazon”, to bi bilo interesantno. Volim “The Assassination Of Julius Caesar” i to mi je bio omiljeni album te godine, međutim, u poslednjih mesec dana sam pomno istražio Depeche Mode diskografiju i moram da kažem da i dalje niko ne može da im priđe kilometrima blizu u tom njihovom savršenom spoju elektronike i gitara. Pogotovo im je faza iz 90-ih neprikosnovena, “Violator” i “Songs Of Faith And Devotion”. Čak i “Ultra” je odlična, koja je snimljena bez najvažnijeg čoveka u bendu do tada, Alana Wildera, čoveka iz senke koji je uradio 80% posla u studiju i pripremao i pakovao muziku i zvukove za turneje. Slušaš te albume koliko sve savršeno zvuči i zašto su baš te farbe i zvukove odabrali i slušaš pesme i skontaš… Brate, više niko neće da napravi tako dobre pesme. I zato me je Ulver razočarao i gomila novih albuma dobrih bendova, jer fali dobrog songwritinga. Fali dobrih pesama. Voleo bih kad bi bendovi počeli da imaju lošiju produkciju, a da počnu da snimaju bolje pesme. Sad sve zvuči super, ali ta skupoća baca prašinu u oči. Kao, sve lepo izgleda i gitare i bubanj su do jaja, tu nema govora, a pesme… nigde. Znaš, ono, 90-ih nije bila najbitnija produkcija kad siđeš u underground, Tiamat, Samael, Moonspell, The Gathering, Emperor, Ulver, In The Woods…, Anathema, ali brate imali su neke pesme i žara i duha i to je izbijalo iz njih. Danas pustiš, ne znam, Deftones i Ihsahna i sve zvuči isto, isti zvuk doboša, gitara, sve je lepo spakovano, a kad se završi pesma ili album ništa nisi zapamtio. Fanovi će da vole, ali jebeš to kad moraš da razmišljaš o bendu kao firmi koja mora da napravi budžet i obrne lovu za merch. Tool-ov novi album mi je dobar, ali ja sam se još 2006. nadao da će oni da izbace neki svoj “Kid A”. Na kraju će da se ispostavi da je “Lateralus” bio njihov “Kid A” i da oni ne mogu da dobace dalje od toga. Šteta.
Možda i tu leži onaj odgovor na tvoje pitanje šta još treba da se dosegne. Dokle god znaš da postoji još stvari koje treba da istražiš u muzici, postojaće i želja. Sa druge strane, pisanje pesama se uči ceo život i mogu samo da se nadam da ću postajati bolji u tome.
Helly Cherry: Hvala ti na razgovoru za Helly Cherry. Za kraj – šta možemo očekivati od vašeg nastupa ovog petka u pogledu repertoara, ako uzmemo u obzir da se poklapaju jubilej i promocija novog albuma? Mi se vidimo na licu mesta, u bašti kluba “Fest”.
Danilo: Pravimo neki presek kroz karijeru. Biće “Lagune”, ali biće i pesama sa drugih albuma. Ne znam da li će da bude baš kao neki “best of” po svačijem ukusu, ali mislim da smo dobar repertoar odabrali i da će publici da bude super, a to je najvažnije. Svira nam se baš, a kad si dodatno naelektrisan na cert, to može samo da bude još bolje, pogotovo u našem slučaju, koji na svaki cert izlazimo kao da nam je poslednji. A ko zna, ova korona kako je krenula, možda stvarno i bude poslednji (smeh).
Intervju sa Danilo Nikodinovskim vodio Aleksandar Petrović