STILSKE VEŽBE IZ ADAPTACIJE TVRDOG KRIMIĆA: Darvin Kuk - „Parker Ričarda Starka“
Helly Cherry
„Tvrdo kuvani krimić“ pojavio se u popularnim “palp“ krimi-magazinima, pre svega u „Dark Mask“, krajem 1920-tih i odatle proširio na knjige, film i strip, postajući ne samo tražena roba već i model koji je otvarao nove mogućnosti u prevazilaženju trivijalne zabave. Naravno, sindikalno/korporativni pisci najamnici besomučno su štancali priče/romane/scenarije koji su vulgarizovali potencijale „tvrde škole“ ali su dela Dešajela Hemeta, Rejmonda Čendlera, Džona Mekdonalda ili Rosa Mekdonalda umetnički uverljivo svedočila o velikoj snazi ovog usmerenja. Nastao u vreme velike ekonomske krize „tvrdi krimić“ je, umesto elegantnih, sofisticiranih detektiva i policajaca, opisivao doživljaje grubih, sirovih najamnika koji imaju svoju verziju pravde koja sasvim odgovara okruženju u kome se kreću, od sirotinjskih četvrti prepunih sitnih i krupnih kriminalaca, mafijaša i korumpiranih policajaca do visokog društva, dekadentnog, perverznog i beskrupuloznog. „Tvrdi krimić“ je nastavio razvoj i posle II svetskog rata, uprkos godinama prosperiteta, nalazeći na američkom ali i evropskom tlu nove autore koji su se kretali utrtim stazama dodajući nove teme i stavove. Među autorima čije se shvatanje krimića temelji na „tvrdoj školi“ bio je i Donald E. Vestlejk (1933-2008), agilni autor koji se okušavao i u drugim žanrovima (naučna fantastika, horor...). Pišući pod pseudonimom Ričard Stark stvara Parkera, ubicu i pljačkaša koji će biti junak 24 romana, počev od „Lovca“ iz 1962. godine. Parker, čije se ime ne zna (Parker mu nije pravo ime; u “Lovcu” je bio Voker), kriminalac je bez sentimentalnosti, dilema i griže savesti, velike snage i spretnosti, pragmatičan i prilagodljiv, oprezan, promišljen i nemilosrdan. Njegov lični kod časti i ponosa podrazumeva poštovanje date reči, isključuje izdaju i prevaru (kolega u poslu ili devojke). Parker je „slobodnjak“, nevezan za mafiju ili druge sindikate kriminala; nije gramziv, „radi“ da bi stekao novac koji, mada voli luksuz, umereno troši. Bez nerealnih je ambicija ali voljan da se žestoko bori za ono što smatra da mu pripada; u kriminalnim krugovima uživa visok ugled jer je pouzdan, ne zaleće se nego detaljno planira i uspešno izvodi akcije. On je uspostavio egzistencijalnu ravnotežu, zadovoljan je sobom i, ma kako to zvučalo čudno, srećan (mada taj pojam nije u njegovoj svesti). Naravno, ravnoteža nije trajno stanje pa se Parker, hteo ne hteo, pored policajaca i “objekata” poslovnih aktivnosti (bankara, vlasnika radnji), sukobljava i sa primarnim okruženjem: bivšim drugovima, nevernim devojkama, predstavnicima organizovanog kriminala. Rečju, bezmalo savršeni profesionalac dolazi u sukobe sa predstavnicima zakona i „nekvalitetnim“ predstavnicima svoje branše
Parker je odmah po pojavljivanju privukao pažnju ljubitelja krimića a zatim i filmske industrije što je donelo petnaestak manje ili više uspešnih ekranizacija počev od filma “Point blank” iz 1967.g. režisera Džona Bormana. Dejvid Kuk (1962-2016) je 2009.g. objavio prvu strip „adaptaciju i ilustraciju“ Vestlejk/Starkovih romana sa namerom da tako “obradi” sve ili bar većinu romana o Parkeru.
U „prvom slučaju“ iz romana „Lovac“, Parkera, nakon uspešne pljačke, izdaju i upucaju kompanjon i dotadašnja devojka; on se vraća iz mrtvih u Njujork da bi se osvetio. Iako uspe da se dođe do krivaca zamera se kriminalnoj organizaciji kod koje je njegov novac. U finalu Parker dobija ono što traži ali računi sa organizacijom nisu izmireni. Drugi Vestlejkov roman i druga strip adaptacija, pod nazivom „Firma“, nastavak je Parkerovih avantura. Pošto je operacijom promenio lice Parker kreće u otvoreni rat sa Firmom, poziva svoje drugove, kriminalce slobodnjake da napadaju Firmine poslove sve dok on ne uspe da uđe u trag gazde ogranka koji ga proganja. Ali, da bi se osigurao za ubuduće Parker, pre raščišćavanja računa, sklapa dogovor o daljem nenapadanju sa gazdinim naslednikom. Na kraju se čini da je primirje uspostavljeno i da Parker više nije tražena meta pa se, solidno novčano obezbeđen, vraća mirnom životu. „Firma“ je oda otporu mračnim sistemima, slobodnoj inicijativi i posvećenosti cilju - iako je smer delovanja, iz perspektive društva, štetan.
„Pljačka“, po istoimenom romanu iz 1964. godine, najvećim delom je tipična priča o dešavanjima „s one strane zakona“, iz vizure „loših momaka“, koja od žestokog početka (u kome Parker golim rukama ubija tipa koji ga prati) „vuče“ čitaoce sve dublje u zaplet. Pozornica dešavanja je preterano nameštena ali je to deo svesnog poigravanja žanrovskim obrascima. Galerija živopisnih kriminalaca krajnje je funkcionalna pošto u akciji učestvuje čak 12 ljudi koje čitaocu moraju biti prepoznatljivi. Svi oni su obični „radni ljudi“ (u kriminalnom biznisu) sa vrlinama i slabostima; usput, nenametljivo ali i nedvosmisleno saznajemo da su neki od njih ratni veterani koji se nisu najbolje snašli u mirnodopskom svetu (a što u vreme pisanja romana nije bila preterano česta literarna tema jer su odjeci ratne pobede još bili glasni). U trenutku kada, usred akcije, pljačkaši saznaju da su namagarčeni i iskorišćeni za osvetu jednog čoveka prema celom gradu, priča izlazi iz šablona i traži dodatnu pažnju. I finale takođe odstupa od viđenog - Parker „nasleđuje“ devojku poginulog kriminalca (kao „nagradu preživelom ratniku“), znajući sasvim sigurno šta plaća i šta će za to dobiti ali mu se po glavi mota i slika devojke koja je (želeći bolji život) iz opljačkanog i spaljenog gradića svojevoljno pobegla sa mladim kriminalcem - u trenutku cinične spoznaje Parkeru se čini mu da je momak bolje prošao od njega. Takve (krucijalne) dileme jednog okorelog ubice i pljačkaša stvarno se ne viđaju često!
„Ubijalište“ je rađeno po 14. romanu o Parkeru, objavljenom 1971. godine. Zaplet je sasvim jednostavan: Parker sa drugovima pljačka blindirani kombi i otima džak sa novcem. Ali, automobil begunaca izleće s puta. Parker jedini uspeva da se izvuče iz olupine i sa novcem mora da se sakrije u zatvoreni zabavni park „Ostrvo zabave“. Dok se penje na ogradu ugleda mračne tipove koji dodaju kovertu sa mitom policajcima. Međutim, i ovi vide begunca a kad čuju izveštaj o pljački 73.000 dolara sve im postaje jasno. Parker zna da je u klopci i da će, pošto pošalju „poštenu policiju“ na pogrešan trag, loši momci i korumpirani policajci ući u zabavni park da ga nađu, ubiju i uzmu novac. Ne preostaje mu ništa drugo do da skupo proda svoju kožu... Priča o opkoljenom momku koji se bori protiv brojnijeg neprijatelja znana je i bezbroj puta ponovljena i žanru i van njega pa je, osim već standardne postavke u kojoj se Parker bori sa nepoštenim kriminalcima (pa je njegovo časno ponašanje razlog što je simpatičan čitaocima), začinjena egzotičnim tematskim celinama parka (od sobe sa ogledalima, „kuće voska“, prikaza ostrva Havaji, brodoloma, potraga kroz galaksiju do „ostrva Alkatraz“) u kojima Parker sprema zamke za svoje progonitelje. Ipak, težište priče je na akciji koja čitaocu ne nudi niti dozvoljava predah i brzinom uspešno prikriva nedoslednosti i nedostatke zapleta.
Darvin Kuk se, nakon karijere u dizajnerskom i animatorskom biznisu, od 2000.g. bavio stripom, kao scenarista ili crtač, u raznim projektima, od serijala o Betmenu, Spajdermenu, Supermenu ili Spiritu do vestern i zombi storija. Njegove „adaptacije i ilustracije“ romana o Parkeru na razmeđi su realističnog i karikaturalnog, sa vidljivom grafičkom stilizacijom potcrtanom umešnim korišćenjem trobojnog postupka (crna, bela i za svaki album druga boja, plava, siva, narandžasta), što, osim uvek dobrodošlog oneobičavanja prizora, dodatno patinira atmosferu koja podseća na stare filmove ili TV programe i postiže utisak „umekšavanja“ i „ulepšavanja“ prošlih vremena. Ikonografija urbane prošlosti velikog grada koji spaja sjaj i bedu, luksuz i ekstravaganciju i one koji se trude da ih dosegnu ili oponašaju, od jeftinih, veštačkih plavuša natapiranih frizura do finih biznismena sa manirima koji se bave kriminalom, brzo zavodi čitaoce. Kadriranje prizora naglašeno je filmsko, po uzoru na najbolje crno-bele „noar” krimi filmove, rezovi su kratki i plene smenom slika i sugestivnim, efektnim rakursima. Pojedine table na kojima nema teksta već je sve ispričano sličicama odista su impresivne i deluju kao komad filmske trake sa nizom slika „frejmova“. Kuk je vrlo uspešno odradio svoj posao stvorivši dela koja se jasno oslanjaju na prozne predloške ali imaju i svoju osobenu, uverljivu dinamiku stripa/grafičke novele. Kuk nije rutinirani autor jer je voljan da napravi i neuobičajene pomake u formuli koja je već donela zadovoljavajuće rezultate (od posebnog tretmana sećanja do ubacivanja u priču dnevnih novina ili kataloga, sa drugačijim likovnim rešenjima).
Serijal albuma „Parker Ričarda Starka“ Darvina Kuka, koji je „Ubijalištem“ zadesno priveden kraju, sveukupno se predstavlja kao uverljiva, zanimljiva i zabavna stilska strip vežba utemeljena na istoriji žanrovske ikonografije („tvrdo kuvanog krimića“) i nadahnuto „potkrepljena“ rafiniranim vizuelnim „štimungom“.
ILIJA BAKIĆ
Parker je odmah po pojavljivanju privukao pažnju ljubitelja krimića a zatim i filmske industrije što je donelo petnaestak manje ili više uspešnih ekranizacija počev od filma “Point blank” iz 1967.g. režisera Džona Bormana. Dejvid Kuk (1962-2016) je 2009.g. objavio prvu strip „adaptaciju i ilustraciju“ Vestlejk/Starkovih romana sa namerom da tako “obradi” sve ili bar većinu romana o Parkeru.
„Pljačka“, po istoimenom romanu iz 1964. godine, najvećim delom je tipična priča o dešavanjima „s one strane zakona“, iz vizure „loših momaka“, koja od žestokog početka (u kome Parker golim rukama ubija tipa koji ga prati) „vuče“ čitaoce sve dublje u zaplet. Pozornica dešavanja je preterano nameštena ali je to deo svesnog poigravanja žanrovskim obrascima. Galerija živopisnih kriminalaca krajnje je funkcionalna pošto u akciji učestvuje čak 12 ljudi koje čitaocu moraju biti prepoznatljivi. Svi oni su obični „radni ljudi“ (u kriminalnom biznisu) sa vrlinama i slabostima; usput, nenametljivo ali i nedvosmisleno saznajemo da su neki od njih ratni veterani koji se nisu najbolje snašli u mirnodopskom svetu (a što u vreme pisanja romana nije bila preterano česta literarna tema jer su odjeci ratne pobede još bili glasni). U trenutku kada, usred akcije, pljačkaši saznaju da su namagarčeni i iskorišćeni za osvetu jednog čoveka prema celom gradu, priča izlazi iz šablona i traži dodatnu pažnju. I finale takođe odstupa od viđenog - Parker „nasleđuje“ devojku poginulog kriminalca (kao „nagradu preživelom ratniku“), znajući sasvim sigurno šta plaća i šta će za to dobiti ali mu se po glavi mota i slika devojke koja je (želeći bolji život) iz opljačkanog i spaljenog gradića svojevoljno pobegla sa mladim kriminalcem - u trenutku cinične spoznaje Parkeru se čini mu da je momak bolje prošao od njega. Takve (krucijalne) dileme jednog okorelog ubice i pljačkaša stvarno se ne viđaju često!
„Ubijalište“ je rađeno po 14. romanu o Parkeru, objavljenom 1971. godine. Zaplet je sasvim jednostavan: Parker sa drugovima pljačka blindirani kombi i otima džak sa novcem. Ali, automobil begunaca izleće s puta. Parker jedini uspeva da se izvuče iz olupine i sa novcem mora da se sakrije u zatvoreni zabavni park „Ostrvo zabave“. Dok se penje na ogradu ugleda mračne tipove koji dodaju kovertu sa mitom policajcima. Međutim, i ovi vide begunca a kad čuju izveštaj o pljački 73.000 dolara sve im postaje jasno. Parker zna da je u klopci i da će, pošto pošalju „poštenu policiju“ na pogrešan trag, loši momci i korumpirani policajci ući u zabavni park da ga nađu, ubiju i uzmu novac. Ne preostaje mu ništa drugo do da skupo proda svoju kožu... Priča o opkoljenom momku koji se bori protiv brojnijeg neprijatelja znana je i bezbroj puta ponovljena i žanru i van njega pa je, osim već standardne postavke u kojoj se Parker bori sa nepoštenim kriminalcima (pa je njegovo časno ponašanje razlog što je simpatičan čitaocima), začinjena egzotičnim tematskim celinama parka (od sobe sa ogledalima, „kuće voska“, prikaza ostrva Havaji, brodoloma, potraga kroz galaksiju do „ostrva Alkatraz“) u kojima Parker sprema zamke za svoje progonitelje. Ipak, težište priče je na akciji koja čitaocu ne nudi niti dozvoljava predah i brzinom uspešno prikriva nedoslednosti i nedostatke zapleta.
Darvin Kuk se, nakon karijere u dizajnerskom i animatorskom biznisu, od 2000.g. bavio stripom, kao scenarista ili crtač, u raznim projektima, od serijala o Betmenu, Spajdermenu, Supermenu ili Spiritu do vestern i zombi storija. Njegove „adaptacije i ilustracije“ romana o Parkeru na razmeđi su realističnog i karikaturalnog, sa vidljivom grafičkom stilizacijom potcrtanom umešnim korišćenjem trobojnog postupka (crna, bela i za svaki album druga boja, plava, siva, narandžasta), što, osim uvek dobrodošlog oneobičavanja prizora, dodatno patinira atmosferu koja podseća na stare filmove ili TV programe i postiže utisak „umekšavanja“ i „ulepšavanja“ prošlih vremena. Ikonografija urbane prošlosti velikog grada koji spaja sjaj i bedu, luksuz i ekstravaganciju i one koji se trude da ih dosegnu ili oponašaju, od jeftinih, veštačkih plavuša natapiranih frizura do finih biznismena sa manirima koji se bave kriminalom, brzo zavodi čitaoce. Kadriranje prizora naglašeno je filmsko, po uzoru na najbolje crno-bele „noar” krimi filmove, rezovi su kratki i plene smenom slika i sugestivnim, efektnim rakursima. Pojedine table na kojima nema teksta već je sve ispričano sličicama odista su impresivne i deluju kao komad filmske trake sa nizom slika „frejmova“. Kuk je vrlo uspešno odradio svoj posao stvorivši dela koja se jasno oslanjaju na prozne predloške ali imaju i svoju osobenu, uverljivu dinamiku stripa/grafičke novele. Kuk nije rutinirani autor jer je voljan da napravi i neuobičajene pomake u formuli koja je već donela zadovoljavajuće rezultate (od posebnog tretmana sećanja do ubacivanja u priču dnevnih novina ili kataloga, sa drugačijim likovnim rešenjima).
Serijal albuma „Parker Ričarda Starka“ Darvina Kuka, koji je „Ubijalištem“ zadesno priveden kraju, sveukupno se predstavlja kao uverljiva, zanimljiva i zabavna stilska strip vežba utemeljena na istoriji žanrovske ikonografije („tvrdo kuvanog krimića“) i nadahnuto „potkrepljena“ rafiniranim vizuelnim „štimungom“.
ILIJA BAKIĆ