Mini turneja grupe Evolucija
Mini turneja grupe Evolucija

Roman Polanski: Pijanista (2002)



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Roman Polanski jedan je od onih jedinstvenih, kontroverznih umetnika i ličnosti čiji su se filmovi i životna priča isprepleli i satkali vlastitom magijom neverovatnu, zastrašujuću i brutalno zlokobnu storiju... Ovaj poljsko-francuski režiser, scenarista, producent i glumac smestio je sebe svojim izvanrednim delima i tragičnom životnom pričom između krajnosti genijalnog filmskog stvaraoca i ukletog demona stvarnosti, smestio je sebe na graničnu, veoma oštru ivicu između dva sveta – onih koji ga prosto obožavaju i onih drugih koji ga sve vreme anatemišu i gledaju s odbojnošću i prezirom...

Kao dete iz jevrejske porodice (rođen je 1933. godine u Parizu, kao Roman Liebling – Romek, u mračno doba početka progona Jevreja od strane nacista) osetio je na vlastitoj koži sve strahote i traume Drugog svetskog rata. Godine 1937. njegova se porodica iz Pariza seli u Poljsku, u predvečerje Drugog svetskog rata. Njegova trudna majka ubijena je u koncentracionom logoru Aušvic, dok je mladi Polanski (smešten u getu Krakova) uspeo nekako da pobegne od sigurne smrti (čija će ga jeza pratiti tokom celog života i uticati na njegovo stvaralaštvo) i preživi, zahvaljujući milosti dobrih ljudi... Šest decenija kasnije, kao zreo čovek i veliki filmski umetnik, esteta svega mračnog i nihilističnog u nama, Polanski se vraća sećanjima u strahote Drugog svetskog rata i surovost detinjstva bez nade i svetlosti...

...Nakon niza kultnih klasika iz šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka – od filmova Bal vampira (1967.) i kultnog Rozmarina beba (1968.), do ništa manje antologijskih ostvarenja Kineska četvrt (1974.) i Stanar (1976.), osamdesete i devedesete godine nisu donele većeg kreativnog i komercijalnog uspeha slavnom reditelju, ostajući nekom vrstom zatišja pred buru i njegove naredne filmske klasike u prvoj deceniji 21. veka... Filmovi poput Gusara (1986.), Ludila (1988.), Gorkog meseca (1992.) i Devete kapije (1999.) dela su manjeg umetničkog značaja, magije i nadahnuća, ali Zlatna palma koja je usledila za naredni njegov film - Pijanista, bila je najava fantastičnog povratka genijalnog i mračnog Romana Polanskog...

Pijanista (2002.) predstavlja briljantni istorijski film (sa sjajnim Adrijanom Brodijem u glavnoj ulozi), adaptaciju istoimene autobiografije židovsko-poljskog pijaniste Vladislava Špilmana, ratnog zatočenika nacističkog ludila i Varšavskog geta tokom mraka Drugog svetskog rata...


...Vladislav Špilman je pijanista, poljsko-židovskog porekla koji radi za varšavski radio sve do sudbinskog trenutka... trenutka tragike unutar kojeg se čitav njegov život (i život njegove porodice) i suptilni, unutrašnji umetnički svet ruši pod bombama nacističke Nemačke koje zasipaju, početkom septembra 1939. Poljsku i označavaju početak Drugog svetskog rata... ili početak kraja bilo kakve ljudskosti, humanosti, umetnosti, života dostojnog ljudskog bića...

Nakon okupacije, nacisti ljude jevreskog porekla sadistički progone, ponižavaju, zatvaraju u Varšavski geto i naguravaju kao stoku u železničke vagone odvodeći ih u sigurnu smrt koncentracionog logora Treblinka... Vladislav Špilman uz pomoć poznanika uspeva da izbegne sigurnu smrt, biva razdvojen od porodice u trenucima progona i odvođena u jedan od mnogih poljskih logora smrti i tu počinje njegova mučna drama skrivanja, preživljavanja i svedočenja užasima rata kroz čiji pakao mora da prođe... Tu počinju zastrašujuće ,,bošovske“ slike pakla na zemlji koje bude sećanja Romana Polanskog iz najranijeg detinjstva pretočena u jednu vanvremensku, surovo iskrenu odiseju i golgotu kroz koju mora da prođe čista i senzibilna duša jednog umetnika – suprotstvaljena svetu svega onog najgoreg što može da priredi surovi ljudski rod...

Dirljiva, zastrašujuća i topla ljudska priča o snazi ljudskog duha, požrtvovanju, saosećanju, prijateljstvu, veri i snazi umetnosti u haosu krvoprolića i besmisla rata, obogaćena klavirskim remek-delima velikog umetnika Šopena – srca i duše napaćene Poljske, suprotstavljena je zlu jedne nihilistične, sadistički okrutne, bezbožne i nehumane ideologije mraka, naglašena je jednim moćnim zaokretom na kraju filma, kada ironijom sudbine krhkom i hrabrom pijanisti Špilmanu život spašava nemački oficir, predstavnik upravo onih snaga koje su Poljsku pretvorile u Geto, logor smrti za nepodobne...

Naime, u jednoj od antologijskih scena ovog potresnog filma Romana Polanskog iznureni i bolesni Špilman (nakon godina skrivanja i gladovanja, bolesti i zadivljuće borbe jedne krhke, senzibilne umetničke duše za goli opstanak) očajnički pokušava pronaći hranu u kućama koje nisu srušene.... I u trenutku kada mu to uspeva, i dok izgladneo i očajan pokušava otvoriti konzervu s hranom, on shvata da ga neko posmatra sa leđa... Ubrzo otkriva kako ga nije samo otkrila getovska SS patrola, nego oficir regularne nemačke vojske (koja je u tim momentima u rasulu povlačenja i besu rezigniranosti mogućim konačnim slomom njihovog Trećeg Rajha), Wilm Hosenfeld. Hosenfeld zamoli isprva smetenog Špilmana da mu odsvira nešto na velikom klaviru. Iscrpljeni Špilman, u tom momentu uplašena i bleda senka pijaniste kakav je nekad bio, odsvira za Hosenfelda Šopenovu Baladu u G molu. Hosenfeld je dirnut i dopušta mu da se nastavi skrivati u potkrovlju zgrade. Čak mu donosi hranu, čime spašava život izgladnelom Špilmanu...


Ironijom gorke sudbine i simbolike kojima je maestro Polanski prosto natopio svoje veličanstvene kadrove ove moćne drame, suprotstavljajući u trenucima najgore ljudske tragedije i klanice čovečanstva bez milosti i trunke ljudskosti ono najlepše u čoveku – humanost i kreativnu lepotu umetničke duše, s jedne strane, njenu veru i istrajnost, i ogoljeno, brutalno zlo koje ne poznaje nikakvu samilost nego samo jezik nasilja i smrti, s druge strane, na kraju saznajemo da je ime Špilman homonim za nemačku reč Spielman, koja znači ,,čovek koji svira“, dok se za ovaj film (remek delo Polanskog, njegov bolni osvrt na tragiku i traumu detinjstva) može reći da je sinonim za ranjenu, besmrtnu ljudsku dušu punu predivnih osećanja i nesebičnosti koja uprkos svemu na kraju nadvladava i najveće zlo u nama samima...

U posljednjoj sceni filma, Špilman trijumfalno izvodi Šopenov Grand Polonaise Brillante u E duru pred velikom publikom u oslobođenoj Varšavi... zaokružujući simbolikom lepotu i snagu besmrtne ljudske duše, njene vere, kreativnosti i ljubavi koje uprkos svemu uspevaju da nadvladaju i najveće zlo koje se u tim strahovitim godinama nadvilo nad svetom i pretilo da zauvek zatre ljudski rod...

Pijanista Romana Polanskog ostaje uzburkanom odisejom i simfonijom lepote i snage ljudske duše, koja nam svojom unutrašnjom lepotom muzike vanvremenskog Šopena i snagom vere Vladislava Špilmana, smeštenima između Scile nacističkog ratnog ludila i Haridbe obezboženog sveta, na impresivan i katarzičan način uspevaju preneti poruku da uprkos svom zlu i haosu sveta vera i ljubav ostaju poslednjom, neuništivom snagom kojom čovek nadvladava i samu smrt i đavolju večnu želju za destrukcijom svega što je lepo i humano u nama ...

Dragan Uzelac



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

10 najčitanijih

Arhiva