Skandinavci dominiraju kada su u pitanju krimi trileri, počev od romana pisaca poput Stiega Larssona, Jo Nesboa, Karin Fossum i mnogih drugih; do filmova i serija poput The Killing, The Bridge, i ostalih koji su prevazišli granice Danske, Švedske i Norveške i stekli fanove širom sveta. Može se reći da je Šveđanin Stieg Larsson, koji stoji iza originalne trilogije Millennium, začetnik toga. On je pre smrti napisao tri romana (od planiranih deset), pa pošto su stekli slavu, pisac David Lagercrantz je izabran da nastavi serijal o hakerki Lisbeth Salander i novinaru Mikaelu Blomkvistu. 

Prvi roman iz serijala The Girl With The Dragon Tattoo (2005) i njegova filmska adaptacija iz 2009. godine prate Mikaela, koji je nakon skandala u kome je njegova ugledna novinarska karijera dovedena u pitanje, unajmljen od strane bogataša da na udaljenom ostrvu istraži nestanak njegove bratanice ’60-ih godina. Mikaelu se u istrazi pridružuje hakerka Lisbeth Salander, titularna Devojka sa tetovažom zmaja, i oni otkrivaju mračne tajne porodice koja zataškava nacističku prošlost, incest i serijska ubistva. Prvi roman i film su bili više detektivska priča, smešteni u zatvorenu lokaciju sa ograničenim brojem osumnjičenih, za razliku od kasnijih romana koji se više baziraju na Lisbethinu prošlost i prelaze u klasičnu akciju i triler.

U sledeća dva nastavka, The Girl Who Played With Fire i The Girl Who Kicked Hornets’ Nest, otkrili smo više o prošlosti misteriozne Lisbeth. Ova neobična devojka, prepoznatljivog punk stila sa čirokanom, pirsinzima i tetovažama, je skoro autistični genije fotografskog pamćenja, koja nema razvijenu emocionalnu i socijalnu inteligenciju. Njeno detinjstvo i kasniji život su ispunjeni traumama i seksualnim i fizičkim zlostavljanjem od strane oca, bivšeg KGB špijuna i mafijaša, kao i lekara i socijalnih radnika koji su trebali da brinu o njoj nakon što je zapalila oca.

Kroz lik Lisbeth, koja je biseksualka, Stieg Larsson je želeo da prikaže mizoginiju koja i dalje postoji čak i u savremenom društvu kakva je Švedska, i njen lik je navodno inspirisan istoimenom devojkom koju su njegovi prijatelji silovali kada je bio tinejdžer, a nije učinio ništa da joj pomogne.

David Fincher je 2011. godine snimio rimejk prvog filma, odnosno adaptaciju prvog romana, u kome su Lisbeth i Mikaela igrali Rooney Mara i Daniel Craig, i to je možda najbolja filmska adaptacija. Iako su u planu bili nastavci po sledećim romana, do toga nije došlo, i od Američke produkcije smo dobili novi film sa novim glumcima i režiserom – The Girl In The Spider’s Web – koji preskače sledeća dva nastavka i baziran je po četvrtom romanu, iza kojeg stoji novi pisac.


Već sa drugim i trećim nastavkom, kvalitet priče je opao, a četvrti roman očigledno nije pisan od strane originalnog pisca i Lisbeth Salander se pretvara u nerealističnu akcionu heroinu skoro nalik Jamesu Bondu i Batmanu, koja preživljava eksplozije, padove i metke sa lakoćom.

Sama priča nam otkriva nove detalje iz Lisbethinog detinjstva, i otkrivamo da je imala sestru bliznakinju Camillu. Dok je Lisbeth uspela da pobegne od nasilnog oca, Camilla je ostala i navodno je umrla. Lisbeth (Claire Foy) nastavlja da koristi svoje hakerske talente da se sveti muškarcima koji loše tretiraju žene i nije u kontaktu sa Mikaelom (Sverrir Gudnason), nakon što je u svom časopisu Millennium objavio priču o njenom životu.

Lisbeth unajmljuje programer Frans Balder (Stephen Merchant) da povrati Firefall, program koji je razvio za Nacionalnu Sigurnosnu Agenciju koji može da kontroliše svetske nuklearne kodove. Ona shvata da se radi o zaveri i počinju da je jure NSA agent Edwin Needham (Lakeith Stanfield), Švedska obaveštajna agencija, kao i internacionalna kriminalna organizacija Spiders, koju je osnovao njen otac. Ispostavlja se da iza svega stoji Camilla (Sylvia Hoeks), koja je preživela i vođa je kriminalne organizacije. Ona krivi Lisbeth što je nije spasila i zato želi da joj se osveti.

Režiser Fede Alvarez, koji je do sada radio na rimejku kultnog horora Evil Dead (2013) i odličnog horor trilera Don’t Breathe (2016), solidno režira ovaj film, ali očigledno je da nema veštine Davida Finchera.

Claire Foy kao Lisbeth je nekako suviše ranjiva i emotivna iako njen lik uopšte ne bi trebao da bude takav, i nimalo nema jačinu koju je imala Noomi Rapace u Švedskoj verziji, ili hladnoću Rooney Mare u Američkom rimejku. Lik Mikaela Blomkvista koji treba da bude protagonista pored Lisbeth je potpuno sporedan u ovom filmu, i Sverrir Gudnason ne ostavlja nikakav utisak.

Iako ima nekoliko solidnih akcionih scena, ceo film je dosta formulastičan a preokreti su predvidljivi; još kada se u priču uključi davno izgubljena bliznakinja za koju smo mislili da je mrtva, od Skandinavskog trilera dolazimo na teren Španske sapunice. The Girl In The Spider’s Web je na neki način i nastavak, ali i restart ove franšize, i ne može se reći da je užasno loš – on je još jedan zaboravljiv triler, što je prilično šteta s obzirom na pedigre i kvalitet koji je imao ovaj serijal.

Мilan Đuričić