Halloween (2018)
Helly Cherry
Konačno sam naterao sebe da odgledam ovu novu Noć veštica, koja je
dobila ne znam kako dobre kritike, zaradila silnu lovu, i koja se kao,
direktno nastavlja na Karpenterov original iz 1978, ignorišući sve one
silne nepotrebne i loše nastavke (komada sedam).
Ako je ideja bila - a
sudeći po prepotentnoj špici jeste bila - da se svim tim filmovima (i
rimejku Roba Zombija) pokaže kako dobar nastavak Noći veštica treba da
izgleda, rezultat je žalostan, bez obzira na prisustvo Džejmi
Li Kertis u ulozi matore, psihotične Lori i samog Karpentera, kao
izvršnog producenta i autora muzike.
Posle ovog neinteligentno napisanog i ispodprosečno režiranog uratka (ko ti dade režisersku stolicu Dejvide Gordone Grinu?) ponovo sam pogledao prvobitni direktni nastavak originala, Noć veštica 2 u režiji Rika Rozentala iz 1981, i zaključio da je to bre KLASA u odnosu na Grinovu papazjaniju koja počne zanimljivo, a onda se razvuče i raspadne u gomili predvidivih momenata, citata i parafraza, postajući malo napetija i koherentnija tek u finišu.
Umesto da se usredsredi na priču o Lori, i njenom odnosu sa otuđenom ćerkom i privrženom unukom, Grin gubi vreme na nepotrebne niti radnje i ređanje krvavih i nadasve neinventivnih ubistava koje Majkl Majers počini na auto-pilotu, pa kad stvarno treba da mi bude stalo za likove, tj da se plašim za tri ugrožene generacije žena u poremećenoj porodici Strod, mene boli znate-već-šta.
U svojoj mnogo kritikovanoj Noći veštica 2, Rik Rozental je (uz naknadne Karpenterove intervencije) makar uspeo da napravi FILM koji, bez obzira na odsustvo bilo kakve smislene priče, ipak ima stila, ima smislene dijaloge, a i trudi se da bude strašan, pa mu to čak nekoliko puta stvarno uspeva! A kako tek sada cenim film Noć veštica H20, kojeg Grin ovde praktično parafrazira sa motivom istraumirane, starije Lori i njenog prenošenja strahova na svoju decu! Pa Stiv Miner, koji je snimio dotični prvi "reunion" film iz 1998, pravi je majstor režije za Grina, a još je imao i bolji i fokusiraniji scenario. Minerov film mi je bio prekratak, a Grinov predugačak, iako traje samo 96 minuta!
Očekivao sam mnogo više od nastavka-koji-ustanovljava-novi-kanon-serijala, a kojim se zapravo slavi četrdeset godina od nastanka Karpenterovog megauticajnog klasika. Okej, nisam očekivao remek-delo, ali moglo je ovo očekivano prežvakavanje motiva dostojanstvenije da se uradi.
Posle ovog neinteligentno napisanog i ispodprosečno režiranog uratka (ko ti dade režisersku stolicu Dejvide Gordone Grinu?) ponovo sam pogledao prvobitni direktni nastavak originala, Noć veštica 2 u režiji Rika Rozentala iz 1981, i zaključio da je to bre KLASA u odnosu na Grinovu papazjaniju koja počne zanimljivo, a onda se razvuče i raspadne u gomili predvidivih momenata, citata i parafraza, postajući malo napetija i koherentnija tek u finišu.
Umesto da se usredsredi na priču o Lori, i njenom odnosu sa otuđenom ćerkom i privrženom unukom, Grin gubi vreme na nepotrebne niti radnje i ređanje krvavih i nadasve neinventivnih ubistava koje Majkl Majers počini na auto-pilotu, pa kad stvarno treba da mi bude stalo za likove, tj da se plašim za tri ugrožene generacije žena u poremećenoj porodici Strod, mene boli znate-već-šta.
U svojoj mnogo kritikovanoj Noći veštica 2, Rik Rozental je (uz naknadne Karpenterove intervencije) makar uspeo da napravi FILM koji, bez obzira na odsustvo bilo kakve smislene priče, ipak ima stila, ima smislene dijaloge, a i trudi se da bude strašan, pa mu to čak nekoliko puta stvarno uspeva! A kako tek sada cenim film Noć veštica H20, kojeg Grin ovde praktično parafrazira sa motivom istraumirane, starije Lori i njenog prenošenja strahova na svoju decu! Pa Stiv Miner, koji je snimio dotični prvi "reunion" film iz 1998, pravi je majstor režije za Grina, a još je imao i bolji i fokusiraniji scenario. Minerov film mi je bio prekratak, a Grinov predugačak, iako traje samo 96 minuta!
Očekivao sam mnogo više od nastavka-koji-ustanovljava-novi-kanon-serijala, a kojim se zapravo slavi četrdeset godina od nastanka Karpenterovog megauticajnog klasika. Okej, nisam očekivao remek-delo, ali moglo je ovo očekivano prežvakavanje motiva dostojanstvenije da se uradi.
Jovan Ristić