Regionalni punk piknik - 26. Monteparadiso u Puli



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Završen je još jedan Monteparadiso festival koji se odigrao proteklog vikenda, u petak 3. i u subotu 4. avgusta, među zidinama pulskog socijalnog centra ’’Rojc’’. Dvadeset šesti put je najveći grad Istre bio na dva dana prestonica regionalnog hc/panka, dok su momci i devojke iz Monteparadiso udruženja odlično obavili organizacioni deo posla. Oko pet stotina posetilaca i posetiteljki je bivša kasarna JNA ugostila, a četrnaest bendova su istima priredili dobru zabavu.

I DAN – 3. avgust 2018.


Dvadeset šesti Monteparadiso otvorili su Slovenci i Slovenka – Hak Attak. Ovaj četvoročlani sastav dolazi iz Idrije i praši hardcore/thrash/punk. Estetski bi se reklo da su krasteri, ali vas onda iznenade muzikom koju proizvode. Doduše, tematika tekstova i jeste malo prežvakana – animal liberation, skvotovi i ostao, ali opet, mišljenja sam da u ovim postmodernim vremenima i takve stvari treba neposredno opevati (možda malo stilski drugačije). Nastup je početo tačno na vreme, u 20.30 i trajao je pola sata. U tih trideset minuta su odsvirali oko desetak pesama. Pevačica je stigla da ljubne i svog dragana u publici, a najbolji utisak su ostavile numere ’’Squat The World’’ i ’’Motorhitr’’. Jednako dobro kao na SAWA festivalu.
 

Petnaest minuta su trajale pauze između bendova. Stari pank lisac Meho je i ove godine vodio program, te je naredni najavio onako kako dolikuje, frontmena nazvavši legendom, što on doista i jeste. Saša 21 je u pitanju, predvođen velikanom pulske, hrvatske i jugoslovenske punk rock scene, Saletom Verudom. Prvo festivalsko veče mi je bilo daleko muzički bliže od drugog, a Saša 21 je među onima koji su ga obeležili. Uspeli su čak i krastere da razigraju. Pesme koje su naišle na najbolju reakciju bile su’’Kratko i konkretno’’, ’’Gospodi pomiluj’’, ’’Demo, Demo’’ i za kraj ’’Vesna 2’’. Kod ove potonje Sale je probao ono što se radi na velikim festivalima, da daje znak za simultano tapšanje i call’n’response, ali nije baš urodilo plodom. Sva trojica su inače bila u majicama svog sastava, a imali su i plesanu podršku. U pitanju je bila jedna mala devojčica koja je čitavih pola sata seta igrala na levoj strani bine i time ulepšala već ionako simpatičnu sliku nastupa. Moram još napomenuti sa je Sale toliko energičan bio sa svim svojim skokovima i trčkaranjima po stejdžu da mu mogu pozavideti i daleko mlađe kolege koje su kasnije izletele pred publiku.

Treći sastav koji je nastupio bio je Kompost iz Italije. Ovo je definitivno bend koji mi se najmanje dopao prve večeri. Mogli su da zvuče i te kako dobro da nisu ispadali skoro u svakoj numeri. U pitanju je crustcore od koga sam se kao fan udaljio još u srednjoj školi (uz par izuzetaka koje i danas i te kako cenim, slušam i poštujem). Petorica ih je u grupi. Najzanimljiviji detalj njihovog nastupa dogodio se odmah na početku uz sinhrono ispijanje piva pevača, koji je nosio majicu sa likom Pinhead-a – što pozdravljam, i basiste koji je obukao majicu Down. Na pretposlednjoj pesmi je čak i neki balon proleteo stejdžom, pa se i to može podvesti kao interesantan detalj. Publike je tu već bilo više, ali mi se čini da je i ona ostala ravnodušna.
 

Left to Starve su bili sledeći. Dolaze iz Karlovca i piče neki miks na liniji sludge-doom-hardcore. Nedavno sam imao priliku recenzirati njihovo split izdanje sa beogradskim Eaglehaslanded i oduševio se priloženim. Poštujem progresivne elemente u hardcore-u, pogotovu onda kada se kombinuju sa drugim muzičkim pravcima. I oni su takođe imali na raspolaganju pola sata. Najbolji utisak na mene su ostavile pesme ’’Man-god’’ sa prvog albuma, gde se jasno nazire uticaj Eyehategod benda i ’’Potištenost tišine’’ sa gorepomenutog split izdanja.  Ovde bih pohvalio i rasvetu koja je do tančina pratila soničnu grmljavinu ove četvorke iz grada na četiri reke, a i dimni efekti su još dodatno ulepšali sliku.

Maraton su dalje nastavili Apsurd iz Beograda. Na žicama Dragana iz Concrete Worms-a i Sanja iz sastava Peenters, a iz istog benda na bubnjevima Amerikanac Scott. Startovali su u 23.40, a završili tačno u ponoć. Još uvek nemaju ni jedno studijsko izdanje, ali sam doznao da bi na jesen kaseta trebalo da ugleda svetlost dana i to kod jedne eminentne DIY izdavačke kuće iz Hrvatske. Kombinuju post-punk i klasični (hc) punk as fuck zvuk. Dosta podsećaju na Tožibabe, pa bih nekako u tom smeru i definisao njihov zvuk – hardcore/punk bivše Jugoslavije. Tokom njihovog nastupa je zabeležena respektabilna cifra prisutnih, pa su se i prve šutke dogodile.
 

Nakon ponoći i nešto duže pauze eto Meksikanaca iz grupe Acidez. Ovaj sastav sam prošle godine prvi put uživo gledao na Exit festivalu. Tada nisu ostavili neki preterani utisak na mene, ali sada bogami jesu i moram da priznam da je njihov nastup verovatno i najbolji koji sam gledao na ovogodišnjem, 26. Monteparadiso festivalu. Dugo im je trebalo da se pojave pred auditorijumom, ali kada su to učinili krenuli su punom parom. Za početak su odabrali numeru ’’Camino Al Infierno’’. Najveći pogo ples se dogodio upravo tokom muziciranja ovih crossover/street pankera, a bogami i prvi stagediving. Takođe, ono što je ranijih godina krasilo festival, penjanje na stejdž i besciljno baljezganje igrom po istom, tek je tokom Acidez-ovog seta poprimilo realne razmere. Kao eklatantan primer odabraću situaciju kada je neki brat uzurpirao bendu prostor na nekoliko minuta ne bi li svojim plesom pokazao od čega je satkan, da bi potom napravio salto mortale u nadi da će ga neko dočekati rukama, međutim samo je napipao betončinu dvorišta Rojca. Dvojica likova iz mase, kojima je isto tako bina bila draža od podijuma za ples ispred nje, dohvatili su pevača Tupu i improvizovali stagediving. Trake koje su najviše ljudi potakle na ples bile su ’’Acid Thrash Terrorist’’, ’’Ropiendo Cadenas’’ i ona koju su odabrali za kraj - ’’Mi Odio Y Mi Rabia’’. Publika nije dozvolila da se na takav način rastanemo, pa su se na bis vratili i otprašili ’’Don’t Ask For Permission’’ i ’’Linea De Muerte’’. 
 

Energičan, veoma uvežban i srdačan nastup poklonila nam je ova latino četvorka, te binu prepustila svojim kolegama iz grupe Zëne. Italijani su svoj set započeli u 1.30, a završili ga u 2 sata iza ponoći. Nisam stigao pomno da ispratim njivu svirku jer je umor lagano krenuo da me sustiže, ali ono što sam video je bilo odlično. U pitanju rokerski, da ne kažem Motorhead, metal-punk. Ono Posebno me je oduševilo to što su kolege im iz Acidez-a sve vreme bili u masi, a gitarista se u pojedinim trenucima i na rukama fanova našao. Takođe, basista iz Kompost-a nije prezao da tokom jedne pesme pevača popne na ramena i tako ga nosi po stejdžu. Zaista su dobru žurku napravili, a sve je kulminiralo njihovom poslednjom numerom ’’Louie, Louie’’ ansambla The Kingsmen. Ovu stvar nema ko nije obradio, ali cover Zëne-a je najviše podsetio na onu Motorhead-a. Dok se čekalo na ponovni dolazak zarad bisa, jedna cura je imala svojih pet minuta slave igrajući i pevajući sa isključenim mikrofonom u ruci, a sve je to radila izuzetno humoristično i predano. Precarska scena, a onda još jedan bis, a na bisu još jedna obrada obrade, ovog puta ’’Steppin’ Stone’’. The Monkees-Minor Threat konekcija i najveća u publici ludnica. Kraj.

II DAN – 4. avgust 2018.


I ove večeri je program počeo na vreme, tačno u minut. U 20.30 prvi na binu izlaze lokalni, crust-hc-punk klinci Scorn. Imao sam priliku nedavno da sa zasviram sa njima na prvom im koncertu. Sviraju crustcore i to dosta dobro rade. Kao što sam već napomenuo u prvom delu izveštaja, crust više nije toliko moja šolja soničnog čaja, međutim, ovde sam uočio da je kvalitet prisutan i da je u najavi dobar muzički put ovih mladića. Posebno bih pohvalio basistu koji bez trzalice vozi brzo po žicama.
 

Lineup druge festivalske večeri je Monteparadiso vratio u vremena kada su crust i grind zvuci dominirali. Zbog toga je subota bila poprilično udaljena od mojih muzičkih afiniteta. To se posebno manifestovalo kod naredna dva sastava. Prvi su bili Rusi Forest Hum. Sviraju grindcore i to onaj suvoparni gde sve pesme zvuče identično. U bendu imaju petožičani bas, ali nisam primetio je peta žica uopšte imala neku ulogu. Jedino što mi se dopalo jeste izuzetna pokretljivost pevača, koja je na momente izgledala kao da ga hvataju grčevi.

Drugi je bio sastav iz Nemačke, imena Per Capita. Oni su mi bili bolji od Rusa. I dalje je to grind, samo ovoga puta sa crust i hardcore deonicama. Imali su oko pola sata za svoj šou i ono što bih pohvalio jeste neverovatno dobro muziciranje bubnjara. Doslovno je zakucao onaj set u daske stejdža.

Bilo je 22.45 kada su Braincëll iz Malezije zauzeli svoje pozicije. Crust štafeta sa početka je i ovde bila na snazi. Ipak, ova četvorka sa dalekog istoka je za nijansu na mene ostavila bolji utisak od njenih prethodnika. U pitanju je d-beat u Disclose stilu, a moju malenkost su na trenutke podsetili na Pisschrist, novozelandski sastav u kome peva njihov sunarodnik, kao i na Extreme Noise Terror. Dobrano se popunio prostor ispred bine i narod se telesno aktivirao, ali i dalje ne u onoj količini na koju sam navikao prilikom mojih poseta ovog festivala. Pevač je iz pesme u pesmu slao poruke koje su dosta bile nerazumljive uglavnom iz razloga što je sebi u bradu govorio i to nedovoljno glasno. Takođe bih uputio zamerku na duge pauze između numera. Tada se formirao kružok između pevača, bubnjara i gitariste, pa ne znam da li su na licu mesta smišljali set listu ili je nešto drugo bilo u pitanju. Svakako je bilo bespotrebno. No, sve u svemu ovi Maležani su definitivno, što se mene tiče, ostavili najveći i najlepši trag što se tiče svih crust bendova na ovogodišnjem festivalu.

I onda konačno malo drugačiji zvuk ovaploćen izvedbom benda Methedrine. Pevač legendarne italijanske hc grupe Upset Noise, Lucio Drusian, okupio je još četvoricu muzičara i napravio crossover sastav. Dakle ima i metalčine, i hc-a, i punk-a., i r’n’r-a. Ove godine su izdali prvo EP izdanje pod nazivom ’’Built For Speed’’ i repertoar se sastojao od pesama sa ovog diska uz po još neku novu. Posebno se izdvojila numera ’’War Machine’’. Oni su svirali u periodu od 23.30 do ponoći i tek se ovde dogodio prvi stagediving večeri i prva šutka. Za sam kraj ostaviše stvar ’’Hardcore’’ pevačevog kultnog Upset Noise-a. Posvetili su je ništa manje kultnijim, pulskim Pasmaters-ima, a najveći pogo i horsko pevanje su upravo Puljani i vodili i to ekipa omladinaca.
 

Pretposlednji bend 26. Monteparadiso-a bio je kanadski The Golers. U pitanju je četvoročlani vokalno-instrumentalni brod predvođen kapetanom Charlie Goler-om na gitari i vokalu, koga ćemo nešto kasnije videti i sa narednim kanadskim sastavom. Nisam ih slušao pre ovog koncerta, iako sam dobio savete da bi to trebalo da učinim. To nisam uradio i iskreno govoreći nisam se ni pokajao. Jeste to uvežbano i upeglano do maksimuma, baš onako kako mi godi, ali me muzički izraz nije preterano oduševio. Volim taj spoj thrash metala i hc/panka, no u njihovom slučaju nisam pronašao puno toga da me natera da ih preslušam kući ponovo. Ono što sam malopre pohvalio u vezi sa usviranošću stoji, a tome bih još dodao i dobre Charlie-jeve vokalne sposobnosti gde u jednom trenutku preva dubokim i snažnim glasom, dok u drugom vrišti, a sve to dok roka po svom instrumentu. Na kraju nastupa su pozvali publiku da kupi njihov novi EP ako im se dopala svirka, a ako nije, da svejedno kupi pa da ga razbije.

Bilo je pet minuta do jedan kada kucnuo čas da se pozdravimo sa poslednjim bendom ovogodišnjeg festivala. Oni koji su navukli zavesu na 26. Paradiso, bejahu legende kanadskog hardcore/punk-a, Dayglo Abortions. Meni muzički najbliži sastav večeri i zaista majstori svog zanata. Charlie se ovde dohvatio bas gitare, a glavna figura grupe, ujedno i jedini originalni član, Murray ’’The Cretin’’ Acton gitare i mikrofona. Krenuli su žustro sa numerom ’’Your facebook can kiss my assbook’’ sa poslednjeg i još uvek svežeg albuma iz 2016. godine naziva ’’Armageddon Survival Guide’’, a nastavili sa ’’Sick of the Lies’’ sa istog izdanja. Potom je usledio set onih nešto starijih, ’’Stupid Songs’’, ’’Argh Fuck Kill’’ i meni najdraža ’’Bedtime Story’’ sa druge, kultne ploče iz 1986. godine – ’’Feed Us A Fetus’’. Sa ovog i poslednjeg albuma je bio ceo repertoar, uz po koji izlet na prvi (sve te pesme su se našle i na drugom).
 

Cretin je pre numere ’’The Dishwasher’’ poručio metal festivalima da se gone, dok je potom ’’Cockroaches’’ najavio pričom o ljudima na ulici. Svirali su još i ’’I Love My Mom’’, ’’I Killed Mommy’’, ’’I’m My Own God’’, ’’Religious Bumfucks’’, ’’Wake Up America’’ itd. Za sam kraj su ostavili ’’Scared of People’’ i ’’Black Sabbath’’ gde je nastala najveća ludnica. Vratili su se na bis da odsviraju ’’Stupid World’’ uz poruku da ubijemo naš TV, a ako ga nemamo onda komšijin, te zatim i ’’Drugged and Driving’’, jedinu sa trećeg albuma ’’Here Today Guano Tomorrow’’ koja se našla na set listi. Tada su im se dva lika pridržila i otpevala deo pesme, dok je jedan prilikom povratka odradio stav na šake na ivici bine i potom se stropoštao na pod dvorišta. Uželeo se narod malo drugačijeg zvuka, pa su Kanađani i to ispoštovali još jednim bisom i to trakom ’’Proud to be a Canadian’’. Nakon sat vremena fenomenalne svirke, odoše i zatvoriše 26. Monteparadiso.

Svake godine se na Monteu pojavi po neka upečatljiva faca koja obeleži u potpunosti festival svojom pojavom. Ove godine je to za mene bio jedan Poljak koji svojim izgledom neodoljivo podseća na patuljke iz crtaća. Gnom je sve koncerte ispratio u prvim redovima, bos i neupitno presrećan. Pored njega, u sećanju će mi ostati i gospodin koji je de fakto zatvorio festival. U pitanju je čovek iz Pule od nekih 50ak godina koji je nakon poslednjeg izvođača uzurpirao mikrofon i krenuo da peva. Prvo su mu do te mere obojili vokal da je zvučalo kao da se vanzemaljci javljaju, a potom su mu dali ’’clean’’ kada se konačno razaznalo šta je na meniju. A bili su Sejo Kalač, pa Jovan Perišić, potom u duetu sa pevačem iz Sick Crap-a ’’Bandiera Rossa’’ i na posletku, dok ga je Medo snosio sa bine, Jelena Rozga. Oduševio je sve preostale pristune i uz gromki aplauz biva ispraćen sa festivala.

Ovogodišnji ’’Monte’’ nije obilovao velikim hardcore/punk imenima što je bio slučaj godinama unazad. To se nažalost odrazilo i na brojčano stanje publike, pa je daleko manje gostiju bilo na 26. izdanju festivala. Meni je ovo peti Monteparadiso. Prvi je bio 2008, a pre ovog onaj 2015, te empirijski mogu potvrditi da je ove godine najmanje ljudi bilo od svih ’’Paradisa’’ koje sam posetio. Tome govori u prilog i mali broj šatora u kampu. Na ’’Monte’’ se dolazi uglavnom zbog druženja, dok je nekima i lineup od presudnog značaja, a ljudima iz kontinentalnih zemalja, ili onima kojima slana voda nije u bliznii, i more igra bitnu ulogu. Ipak, najbolje je kada se sve to zajedno dovede u ekvilibrijum. Nije mala stvar skoro tri decenije raditi festival, pa su i saplitanja od strane raznih činilaca i faktora neizbežna, tako da neka izdanja moraju biti slabija u odnosu na ostale. No, uprkos svemu tome mislim da je i ovaj Paradiso bio uspešan na koncu. Atmosfera je bila pozitivna, nije bilo incidenata, raspada je bilo u zanemarljivim količinama i sveukupno gledano – lepo beše. Falilo je jačih imena, to moram da priznam, ali i sa ovakvim lineup-om mislim da je visoka ocena zaslužena. Već sada se zna datum za dvadeset i sedmi, za nekog popravni, za nekog redovni. Valjda se vidimo i tada, pa ponovo da ocenjujemo ili još bolje, da samo uživamo.
 

tekst: Nemanja Mitrović Timočanin
foto: Milica Milošević



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Najčitanije

Arhiva