Larry Niven, Jerry Pournelle: Lucifer's Hammer
Helly Cherry
Lari Niven je jedan od retkih žanrovaca kojima nikada nije trebalo da pisanjem zarađuju hleb nasušni; Lari Niven je rođen kao novčano dobro obezbeđen pra-pra unuk američkog naftnog magnata i oduvek je bio u stanju da sebi priušti luksuz pisanja u skladu sa sopstvenim afinitetima. Dok je većina veterana naučne fantastike grcala pod striktnim zahtevima ondašnjeg palpičnog tržišta tek da honorarima plate kiriju, Niven je pisao žanrovsku prozu kakvu je verovatno i sam voleo da čita. U svojoj srži, Nivenova proza je uglavnom iskrena i entuzijastična naučna fantastika, bez ikakvih mejnstrim pretenzija i bez praznjikavog filozofiranja, folirancije, razmetljivosti i nadobudne stilske kitnjastosti, pa zato nudi naučnu fantastiku u najiskrenijoj varijanti - kao žanr koji se ne stidi sebe i svojih nasušnih začudnosti, sa svim svojim palpičnim repertoarom veličanstvenih svetova, opčaravajućih vanzmaljaca i moćnih, od-svetlosti-bržih svemirskih brodova.
Ali naravno, pare nisu jedino iskušenje koje edituje vaskoliku prozu, tu vam je i slava, pa ko i umakne Scili, neretko posrne baš kod te Haribde. Tako se i Niven obreo u silnim kolaboracijama preko kojih je, valjda, posezao za većom popularnošću i priznatošću, to bar većom od one koju je sam sebi stekao unutar granica žanrovskog geta. Usledile su tako kolaboracije sa autorima različitih senzibiliteta i domašaja (Barns, Parnel, Kuperova i Lerner), koje su isporučile relativno zapažene i kritički dobro primljene naslove od kojih su neki bili franšize originalnih Nivenovih ideja i romana, dok su neki - poput Luciferovog Čekića, u saradnji sa Parnelom - bili neka vrst brižljivo odgajenog hibrida naučne fantastike i mejnstrima: mešavina lako prihvatljiva i još lakše probavljiva za obe ciljne grupe, kako žanrovsku, tako i mejnstrim. Iskreno, nisam ništa od svega toga čitala - jer toga ima mnogo, ali zaista mnogo - ali jesam pročitala Luciferov Čekić, pa makar po tome mogu proceniti da takve kolaboracije ipak nude vrlo prijemčivu ideju koja relativno lako doseže mejnstrim čitalaštvo, bez da ga isuviše primorava da zagazi makar i u mutiljavi žanrovski plićak. Jer, eto, komete postoje, zar ne? I te komete ponekad padaju i na zemlju, zar ne? Da sad i ne zalazimo u teze po pitanjima tipa šta je to istrebilo dinosaure ili šta je to eksplodiralo 1908 u Sibiru - dovoljno je reći kako skoro svi mi znamo za obilje kratera koji su posledica upravo takvih prirodnih kataklizmi, a to nam je, opet, neretko i dovoljno da rečeni fenomen izvadimo iz čeljusti žanra čije opsesije uključuju male zelene vanzemaljce i vratimo u domen realistične nam (da sad ne kažem i normalne) svakodnevice, pa time i samog mejnstrima.
Luciferov Čekić je upravo takav hibrid, koji jednu striktno žanrovsku postapokaliptičnu ideju odnosi u mejnstrim i time je čini… pa, svima lakše prihvatljivom, a time valjda i malko respektabilnijom. Velika je pažnja posvećena upravo naučnoj uverljivosti svih zbivanja u vezi sa padom komete, to od detaljisanja samog udara i njegove trenutačne posledice u vidu plimnog talasa, pa sve do detaljisanja u vidu gradacije meteoroloških prilika i neprilika u mesecima koji slede. Ta informacijska infrastruktura je dovoljno precizna i ubedljiva da se roman na momente doima kao priručnik tipa "šta i kako raditi u slučaju pada komete", ali eto, za divno čudo, uspešno postavljena struktura romana s lakoćom apsorbira svu tu informaciju, te je nudi kao vrlo prirodan okvir uzgrednih zbivanja, dok u samom centru romana ipak ostaju likovi, i to ne tek bilo kakvi likovi, već neki vrlo stvarni i realistični i iskreni ljudi, koji su na jedvite jade preživeli smak sveta, tek da bi kasnije suočili istinske patnje kakve već donosi postapokaliptični svet.
Luciferov Čekić je ime same komete koja je glavni pokretač zbivanja, a to ime je bazirano na igri reči sa prezimenom jednog od otkrivača komete, astrologa-amatera Tima Hamnera. Krstitelj komete je bio te-ve propovednik Armitaž, koji je započeo svoju proročanski intoniranu apokaliptičnu medijsku kampanju još u vreme kad je većina relevantnih proučavalaca smatrala da će kometa bezbedno zaobići Zemlju, dok su mediji, vazda željni senzacije i kataklizme koja će im prodati novine, vešto aranžirali njegovo besmisleno trabunjanje u bobmastične naslove. I, ne lezi vraže, igra slučaja je prevagnula tas i kometa je stvarno udarila u Zemlju. I upravo u tome leži velik deo uverljivosti samog romana, u celom tom preemptivnom hajpu i medijski uhranjenoj privlačnosti raznih mentalno nestabilnih proroka apokalipse, koji ne samo da iskreno veruju, nego se i sopstenim bogovima svesrdno mole, da se planeta na kojoj žive temeljito i u celosti uništi. Roman maltene da vredi čitati samo zbog tih ljupko predočenih arhetipa čovekove nesposobnosti da sopstvene religije shvati i prihvati u svrhu u koju su one namenjene, pa se zato i postapokaliptična preživljavanja kako Hamnera tako i Armitaža, zajedno sa velikim brojem sporednih individua koje, svaka na svoj način, uglavnom predstavljaju preko dva markatno i jasno prepoznatljiva obrasca; prvi, uslovno rečeno Hamnerov, koji želi ne samo da preživi, nego i da vrati civilizaciju na njen predapokaliptični nivo, i drugi, uslovno rečeno Armitažev, koji iskreno želi da istu civilizaciju u potpunosti ukloni, bez nekog jasnog koncepta kojim bi je zamenio. I upravo se na tom intelektualnom i emotivnom raskoraku dvaju svetonazora gradi okosnica drame samog romana: na jednoj strani, roman nam nudi grupu ljudi koji, uz pretnje oružjem i ubistvom, odbijaju sve slučajne namernike, prosto zato što nemaju dovoljno hrane ni za sebe i sopstvenu decu a kamoli za bezbrojne izgladnele pridošlice na samrti, dok na drugoj strani nudi religiozno ostrašćene kanibale, koji preko tih istih bogohulnih zalogaja recituju šta je to Bog imao na umu kada je kometu usmerio na Zemlju.
Luciferov Čekić je, stoga, klasična postapokaliptična vizija stvarnosti u kojoj čovekova civilizacija - kako materijalna tako i ona duhovna - počiva na staklenim nogama, baš kao što i sam čovek udobno počiva na luksuzu koji je svega jednu mesečnu platu udaljen od kompletne propasti, a sve što čovek poseduje - pa bilo to duhovno ili materijalno dobro, svejedno - vredi samo onoliko koliko to jedan proizvoljni trenutak u vremenu odluči.
Lidija Beatović
Ali naravno, pare nisu jedino iskušenje koje edituje vaskoliku prozu, tu vam je i slava, pa ko i umakne Scili, neretko posrne baš kod te Haribde. Tako se i Niven obreo u silnim kolaboracijama preko kojih je, valjda, posezao za većom popularnošću i priznatošću, to bar većom od one koju je sam sebi stekao unutar granica žanrovskog geta. Usledile su tako kolaboracije sa autorima različitih senzibiliteta i domašaja (Barns, Parnel, Kuperova i Lerner), koje su isporučile relativno zapažene i kritički dobro primljene naslove od kojih su neki bili franšize originalnih Nivenovih ideja i romana, dok su neki - poput Luciferovog Čekića, u saradnji sa Parnelom - bili neka vrst brižljivo odgajenog hibrida naučne fantastike i mejnstrima: mešavina lako prihvatljiva i još lakše probavljiva za obe ciljne grupe, kako žanrovsku, tako i mejnstrim. Iskreno, nisam ništa od svega toga čitala - jer toga ima mnogo, ali zaista mnogo - ali jesam pročitala Luciferov Čekić, pa makar po tome mogu proceniti da takve kolaboracije ipak nude vrlo prijemčivu ideju koja relativno lako doseže mejnstrim čitalaštvo, bez da ga isuviše primorava da zagazi makar i u mutiljavi žanrovski plićak. Jer, eto, komete postoje, zar ne? I te komete ponekad padaju i na zemlju, zar ne? Da sad i ne zalazimo u teze po pitanjima tipa šta je to istrebilo dinosaure ili šta je to eksplodiralo 1908 u Sibiru - dovoljno je reći kako skoro svi mi znamo za obilje kratera koji su posledica upravo takvih prirodnih kataklizmi, a to nam je, opet, neretko i dovoljno da rečeni fenomen izvadimo iz čeljusti žanra čije opsesije uključuju male zelene vanzemaljce i vratimo u domen realistične nam (da sad ne kažem i normalne) svakodnevice, pa time i samog mejnstrima.
Luciferov Čekić je upravo takav hibrid, koji jednu striktno žanrovsku postapokaliptičnu ideju odnosi u mejnstrim i time je čini… pa, svima lakše prihvatljivom, a time valjda i malko respektabilnijom. Velika je pažnja posvećena upravo naučnoj uverljivosti svih zbivanja u vezi sa padom komete, to od detaljisanja samog udara i njegove trenutačne posledice u vidu plimnog talasa, pa sve do detaljisanja u vidu gradacije meteoroloških prilika i neprilika u mesecima koji slede. Ta informacijska infrastruktura je dovoljno precizna i ubedljiva da se roman na momente doima kao priručnik tipa "šta i kako raditi u slučaju pada komete", ali eto, za divno čudo, uspešno postavljena struktura romana s lakoćom apsorbira svu tu informaciju, te je nudi kao vrlo prirodan okvir uzgrednih zbivanja, dok u samom centru romana ipak ostaju likovi, i to ne tek bilo kakvi likovi, već neki vrlo stvarni i realistični i iskreni ljudi, koji su na jedvite jade preživeli smak sveta, tek da bi kasnije suočili istinske patnje kakve već donosi postapokaliptični svet.
Luciferov Čekić je ime same komete koja je glavni pokretač zbivanja, a to ime je bazirano na igri reči sa prezimenom jednog od otkrivača komete, astrologa-amatera Tima Hamnera. Krstitelj komete je bio te-ve propovednik Armitaž, koji je započeo svoju proročanski intoniranu apokaliptičnu medijsku kampanju još u vreme kad je većina relevantnih proučavalaca smatrala da će kometa bezbedno zaobići Zemlju, dok su mediji, vazda željni senzacije i kataklizme koja će im prodati novine, vešto aranžirali njegovo besmisleno trabunjanje u bobmastične naslove. I, ne lezi vraže, igra slučaja je prevagnula tas i kometa je stvarno udarila u Zemlju. I upravo u tome leži velik deo uverljivosti samog romana, u celom tom preemptivnom hajpu i medijski uhranjenoj privlačnosti raznih mentalno nestabilnih proroka apokalipse, koji ne samo da iskreno veruju, nego se i sopstenim bogovima svesrdno mole, da se planeta na kojoj žive temeljito i u celosti uništi. Roman maltene da vredi čitati samo zbog tih ljupko predočenih arhetipa čovekove nesposobnosti da sopstvene religije shvati i prihvati u svrhu u koju su one namenjene, pa se zato i postapokaliptična preživljavanja kako Hamnera tako i Armitaža, zajedno sa velikim brojem sporednih individua koje, svaka na svoj način, uglavnom predstavljaju preko dva markatno i jasno prepoznatljiva obrasca; prvi, uslovno rečeno Hamnerov, koji želi ne samo da preživi, nego i da vrati civilizaciju na njen predapokaliptični nivo, i drugi, uslovno rečeno Armitažev, koji iskreno želi da istu civilizaciju u potpunosti ukloni, bez nekog jasnog koncepta kojim bi je zamenio. I upravo se na tom intelektualnom i emotivnom raskoraku dvaju svetonazora gradi okosnica drame samog romana: na jednoj strani, roman nam nudi grupu ljudi koji, uz pretnje oružjem i ubistvom, odbijaju sve slučajne namernike, prosto zato što nemaju dovoljno hrane ni za sebe i sopstvenu decu a kamoli za bezbrojne izgladnele pridošlice na samrti, dok na drugoj strani nudi religiozno ostrašćene kanibale, koji preko tih istih bogohulnih zalogaja recituju šta je to Bog imao na umu kada je kometu usmerio na Zemlju.
Luciferov Čekić je, stoga, klasična postapokaliptična vizija stvarnosti u kojoj čovekova civilizacija - kako materijalna tako i ona duhovna - počiva na staklenim nogama, baš kao što i sam čovek udobno počiva na luksuzu koji je svega jednu mesečnu platu udaljen od kompletne propasti, a sve što čovek poseduje - pa bilo to duhovno ili materijalno dobro, svejedno - vredi samo onoliko koliko to jedan proizvoljni trenutak u vremenu odluči.
Lidija Beatović