Language.Sex.Violence: Posrnule himne za posrnuli svet [INTERVJU]



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Language.Sex.Violence (L.S.V) je utopijski cold new wave bend iz Niša, nastao 2014. godine, kao nastavak projekta „Eleanor Rigby”. L.S.V čine: Peđa Živanović (vokal), Olja Wagner (bas gitara) i Milan Vukić (gitara) i Katarina Živanović (sempler i elektronski bubnjevi). Ime benda je konotacija na upozorenje o sadržaju televizijskog programa koji uključuje ružne reči, scene seksa i nasilja, čega u ovom bendu nema, ali navodi na svakodnevicu sivog, gradskog života o kome pevaju u svojim pesmama. Inspiracija im je distopija ili antiutopija. Minimalistički gitarski noise, tekstovi sazdani od parola i refreni koji se pamte. Žanrovski se poigravaju od melanholičnih mračnih i sporih pesama do gotovo panka. Povod za ovaj intervju je najava njihovog prvog albuma pod nazivom „Posrnule himne”  koji će ugledati svetlost dana 21.3.2018. godine.

Intervju je zamišljen kao svojevrsni dvougao. Na pitanja odgovaraju Olja i Peđa i na taj način dobijamo osvrt na Language.Sex.Violence iz dva ugla. To će nam pomoći da bolje shvatimo bend i njihove “Posrnule himne”.
 

HC: Na samom početku hajde da se pozabavimo samim nazivom vašeg albuma prvenca. Himna je svečana pesma koja se peva u slavu Boga, ideologije, države. Vrhunac svake pesme je da postane himna. Himna predstavlja slavu, ponos, pobožnost, požrtvovanje, čast, odanost... Vaše himne su posrnule, zašto?

Olja: Smatram naše pesme himnama jer su poetične u jednom underground smislu i oslikavaju našu svakodnevicu. Naše refrene možete da primenite u svom životu bez problema. Posrnule su jer je i moral posrnuo i otuđenost koja nas okružuje je sve jača. Zato o tome i pevamo. Smatram da umetnik i ne treba da peva o onome što nije lično doživeo.

Peđa: Naše himne su posrnule jer su se izopštile od uobičajenog. Izopštile su se od slave, svečanosti, ideologije i otišle u dimenziju distopije, gde je sve od metala, radijacije, kiselih kiša. U njima ništa nije od Boga dano, niti od boga stvoreno, već upropašteno ljudskom rukom i vodjeno ljudskom pohlepom i voljom za moći i novcem. Mi himnama o distopiji slikamo predele kojim bi ljudska civililizacija mogla da se izopšti i krene, ako nastavi u smeru u kom ide. Čak je i ljubav kao najznačajnija sila ovde hladnija od same smrti.

HC: Iako Language.Sex.Violence postoji od 2014. godine u svetu muzike ste od vaših mladalačkih dana tako da ste bend LSV osnovali kao iskusni muzičari koji znaju šta hoće i kako treba. Da li su vam ta neka prethodna iskustva bila od pomoći?

Olja:
I jesu i nisu. Vreme u kojem smo počeli da stvaramo se mnogo razlikuje od ovog sada. Sve se promenilo. Primeniti iskustvo iz perioda od pre dvadeset godina nije baš adekvatno. Takođe, stvaratti sa drugačijim ljudima je uvek drugačije iskustvo. Svako donese neku svoju priču. Čak i u okviru benda kad se promeni član, iste pesme dobiju drugu atmosferu. Što je inspirativno.

Peđa: Svakako jesu, pre svega u pogledu živih nastupa i poznavanja nekih muzičkih i scenskih obrazaca. Ali ipak svaki bend je priča za sebe, pa ćemo dati sebi mogućnost da napišemo novu knjigu. Zapravo, umetnost je u plivanuju vodama u kojima do tad tvoj brod nije plovio, zato ponekad ne želim da na moj sadašnji bend ima uticaj moj rad sa nekim drugim bendovima.

HC: Language.Sex.Violence je bend čija se muzika svrstava distopijski new wave začinjen zvucima post-punka, psihodeličnog roka pa čak i gothik elementima. Međutim, vaš muzički izražaj izlazi iz okvira muzike i obuhvata umetničku ekspresiju u jednom širem smislu. Vi niste samo muzika, vi ste jedna ideja, pokret, zar ne? Ja sam vas barem tako doživeo.

Olja:
Pa iskreno, i ja doživljavam LSV kao ideju, više nego kao klasičan bend koji se popne na binu i odsvira desetak pesama. Želimo da pošaljemo neku poruku, ako ima ko da čuje. Žanrovi su takođe u današnje vreme izgubili na važnosti i ta podeljenost ili određivanje nisu baš adekvatni. Zato je važnije preneti ideju ili poruku jer uvek postoji sedmogodišnji klinac negde u belom svetu koji bolje peva ili svira tvoj instrument nego što ću ja ikada.

Peđa: Da, mi nismo samo bend. Mi smo svojevrsni slikari distopisjkog na platnu koje nam daje muzika i bojama koje crpimo iz zvukova koje emitujemo. Mi sadašnjem svetu nudimo pogled na distopiju pre nego se ona zaista dogodi. Svojom vizijom nudimo ljudima šansu da private put kojim svet ide ili ga što pre odbace. Mi smo prozor kroz koji možete gledati iznova i prihvatiti ono što vidite ili sa vriskom koji vam se otima iz utrobe pobeći od nas zauvek!

HC: Peđa je pored LSV-a aktivan u bendu Figurative Theatre. Olja je i G Spot i Olja Wagner. Kao Dj-evi ste poznati kao Dadawave odnosno Ohbabyw, pravite i plej liste za radio, zar na taj način niste zapravo postali propovednici te drugačije muzike, odnosno, da vi pored toga što stvarate muziku vi i edukujete o muzici? Zar muzika nije vaša religija?

Olja:
Jeste, aktivni smo propovedači na medijima i na binama. Nažalost, dopreti do slušalaca je teže nego ikad. Ljudi manje slušaju, više su opsednuti selfijima i vremenskom prognozom. Opsednuti su sobom i ne dozvoljavaju umetnicima, čiji je to posao, da propovedaju i vaspitavaju. Svi misle da su već vaspitani dovoljno.

Peđa: Muzika je svačija religija, pa samim tim i naša. Ja ne verujem u religije ali verujem u muziku baš kao što i muzika veruje u mene. Da, ja propovedam ljubav i večnost tom svojom religijom. Svi se trudimo da budemo svetlo ili kamen koji kad padne na zemlju pravi ogroman, nepremostiv krater! Sve ono što sam oduvek bio, ili ću biti može biti predstavljeno bojom ili zvučnom slikom, sav naš život je umetnost sam po sebi.

HC: Objavili ste 4 spota kao najavu novog albuma. U jednom spotu se vidi operacija srca odnosno  otvaranja grudnog koša a pesma govori o samoubistvu, kakve su bile reakcije na to?

Olja:
Iskreno, očekivala sam reakcije, ali su izostale u tom smislu. Niko nije previše bio zgranut, zgrožen ili oduševljen. Ljude je teško iscimati danas. Kako sam odgovorila na prethodno pitanje, previše su opsednuti sobom i ovozemaljskim stvarima. Za jednog umetnika to je lagana i bolna smrt. Zato o tome i često pevamo. Ne zato što se poistovećujemo sa tim, nego što želimo da neko obrati pažnju i trgne se.

Peđa: Mnogi ljudi nisu imali hrabrosti da gledaju spot. Pesma im je previše mračna ili depresivna. Ono što smo mi njom ponudili nije samoubistvo, već pogled na svet u kom moraš zaviriti duboko u sebe, suočiti se sa sobom, prihvatiti svoj pad i izdignuti se iznad svega, prkos sopstvenom posrnuću. Nema mesta depresiji u toj pesmi, jer svaki pad je ekspresivna predstava, ali i prelepa tragedija. Tvoj život, tvoja umetnost!
 

HC: Kover albuma je uradila Kaća-Peđina supruga, koja je takođe član benda Figurative Theatre, članovi bendova su dobri prijatelji koje povezuje velika ljubav prema muzici. Da li to znači da ste vi jedna velika srećna porodica koja se bavi muzikom?

Olja:
Mogu sa srećom i veseljem da kažem da jesmo. Bend je posebna vrsta odnosa, in the relationship svako sa svakim. To je emocija koja kruži i osvaja. Katarina je od skoro i zvanično postala član benda. Izabrali smo njen rad ne zato što je Peđina žena, nema tu nepotizma, nego zato što nam se dopala njena estetika. S druge strane, ona oseća i podržava našu emociju i tako se sve sklapa. Katarina je radila i omot za G. Sve je u porodici.

Peđa: Oduvek bili i ostali, jedna velika srećna porodica i umetnici koji uživaju u sopstvenim kreacijama, i uzdamo se u sopstvene stvaralačke potencijale.

HC: Da li su zidovi zapravo ta tragedija modernog čoveka?

Olja:
Aposultno. Svi su se otuđili nekim zidovima. Otuđili su se od drugih i od sebe. Zombifikovani su. Tragedija sa nepoznatim krajem bez naznaka katarze. Voleli bismo da se ti zidovi barem ponekad sruše ili pomere, da ljudi ponovo osete tračak života, pa makar bio i težak i turoban, život je.

Peđa: Zidovi su tragedija čoveka bilo da je reč o modernom ili onom starog kova. Zidovi te blokiraju da budeš ono što jesi ili radiš stvari koje svojom prirodom postojanja treba da radiš. Ali zidovi mogu da se poruše i sam čin rušenja je toliko teatralan i svetlucav,  tako poželjan na nekom visem nivou.

HC: Da li nam se distopija koju opevate zapravo dešava?

Olja:
Postoji čak i filozofski definisan pojam onoga što se nama dešava sada a to je „kakistokratija“, vladavina onih koji su najgori. Zarazila je sve pore društva i naravno odražava se na umetnost. Mislim da nije komercijala i šund najveći problem umetnika danas, već ta nezainteresovanost ljudi i letargija, nihilizam u najgorem obliku. Umetnost je više nego ikada postala elitistička zbog toga. I drže je se samo najhrabriji.

Peđa: Proces je krenuo, mi smo nemi posmatrači sa visoke kule i iza velikih prozora. Hoćemo li namaknuti zavese ili probati da nešto uradimo! Ostaje da se vidi. Ako namaknemo zavese, predstava distopije uzeće maha veoma brzo.

HC: Učestvovali ste i u kompilaciji koja je objavljena u čast benda Dobri Isak. Šta možete reći o tome.

Olja:
Bila je neizmerna čast i zadovoljstvo biti deo toga. Dobri Isak je bend koji je mnogo uticao na nas kao umetnike i stvaraoce. Meni čak i posebno, jer je Peđa Cvetičanin direktni i glavni “krivac” za otkrivanje mog prvog benda Wagner hat lang gehalten iz devedesetih. Imala sam prvi put u životu ogromnu tremu za taj nastup, kada smo promovisali tu kompilaciju. I nepopravljivo grešila. Toliko mi je to bilo značajno.

Peđa: Velika čast, zadovoljstvo, san iz detinjstva jer mi smo ti koji smo oduvek "plakali iza tamnih naočara".

HC: Orvel ili Haksli. Joy Division ili Bauhaus. Editors ili Interpol. I zašto?

Olja:
Oba. Oba. Oba. Na svoj način svako je meni lično veoma značajan.

Peđa: Orvelksli, klon i kombinacija jer na žalost obojica su bili u pravu. Joy Division distopije radi, a Bauhaus u slavu sopstvenog intelekta. Svakao Murphy pre Curtisa, jer Curtis je pobegao sa bojnog polja, a to nije moj stil, ja sam kamenica koja pravi rupu u zemlji, ja ne bežim nikada i ne odustajem. Editors zbog tekstova koji prikazuju normalnog čoveka spremnog da se za ljubav i pordicu bori sa izopačenim vrednostima. Mnogo volim Editors jer vidim sebe u njima. Ali priznajem, Interpol su fantastični.

HC: Šta mislite o novom albumu Editorsa Violence imajuću u vidu da je sam naslov sadržan u vašem nazivu benda?

Olja:
Album je odličan. Iskren i temeljan. Bez mnogo uvijanja. I sasvim adekvatan. Nasilje i mržnja su najveći trendovi današnjice. Svaki pravi umetnik oseća to i neizbežno je da se tome protivi u svom umetničkom izrazu.

Peđa: Fenomenalana ploča o normalnom čoveku. Totalno otuđenom u vremenu kad je svet krenuo negde izvan svoje ose, prepuna divne elektronike i lepih odmerenih reči i gitara. Omiljeno štivo ovih dana!

HC: Imajući u vidu da je bas i prateći vokal LSV-a Olja, a od skoro i Kaća na semplu i elektronskim bubnjevima, da li smatrate da su pripadnice lepšeg pola u underground bendovima ta nova krv koja nedostaje na našoj sceni?

Olja:
Uvek je bilo žena u muzici i umetnosti. Žena je pionir u komponovanju elektronske muzike.  Meni to nije čudno ni novo, niti nešto što treba da izazove posebnu pažnju. Važno je kako to na kraju zvuči kao celina. Publici možda jeste zanimljivije da vidi ženu sa bas-gitarom ali meni je to isto kao i kad vidite ženu da vozi autobus. Ne volim taj seksizam, niti bi volela da me članovi benda doživljavaju drugačije.

Peđa: Svaki bend treba da ima ženu u njemu, žene drže ravnotežu i hormonalnu stabilnost benda. Žena je glas razuma u nerazumnosti same suštine benda.

HC: Muzika za preporuku. Knjiga za preporuku. Film za preporuku.

Olja:
Muzika.. sve što ne možete da vidite na tv-u. Knjiga... Autostoperski vodič kroz galaksiju. Film... Stalker.

Peđa: David Byrne – American utopia, novi album predsednika sveta, jedinog koga priznajem. Knjiga o groblju -  Nila Gejmena, nije novo, ali mi stoji negde u srcu. Ja ne verujem u smrt kao koncept u kome je kraj konačan i nema ničeg iza toga. Blade runner 2049… spora slika distopije u 3D, upozorenje na ono što dolazi i veoma sličan vizuelno onom što želimo da dočaramo sa Posrnulim himnama.

Intervju vodio Miljan Ristić a.k.a eXperiment



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Najčitanije

Arhiva